Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Dynamonized: Bili smo na kultnom Dynamo Metal Festu koji se nakon 10 godina ponovo održava



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pošto sam dobio priliku da dugoočekivani odmor ponovo, posle pet godina, provedem u zemlji lala i vutrenjača, rešio sam da nekako kompenzujem to što neću biti u prilici da prisustvujem koncertu „Cannibal Corpsa-a“. Pretražujući ponudu metal svirki koji su relativno blizu gradu u kome sam boravio, zamalo doživeh šlog kada sam video će posle deset godina pauze kultni „Dynamo“ biti ponovo pokrenut, ovog puta kao jednodnevni „Dynamo Metal Fest“ (16.7.2015.) . Odmah sam pogledao set listu (u tom trenutku nije bila kompletna), ali su me nazivi kao „Arch Enemy“ (hedlajneri), „Biohazard“, „Nuclear Assault“ i „Dark Angel“ momentalno ubedili da što pre nabavim ulaznice. Uz malu pomoć administratora Fejsbuk stranice festivala, kupovina dve karte me je izašla oko 35 evra, što je džab-džaba. Malo je reći da sam ih odštampao čim sam došao do štampača i posmatrao ih pomalo nestvarno, iako su „samo“ dve stranice A4 formata, ni po čemu drugom (sem po sadržaju) posebne. Kao tinejdžer sam odrastao uz VHS snimke svirki kultnih bendova na nekadašnjem „Dynamo Open Air-u“, pogotovo „Gorefest-ovom“, te sam se sada osećao kao dete koje otvara pakovanje neke ogromne polukilogramske čokolade. 

U Holandiju sam stigao nedelju dana pred festival, tako da sam imao prilike da lunjam po Hertogenbosu, gradu koji je u istoj pokrajini (Severni Brabant) kao i Ajndhoven, škljockam aparatom kao svaki turista, pijem pivce, jedem “stroopvafel-e” i uživam. Odmah da napomenem da ne znam kako je u kofi-šopovima, jer nisam konzument trave, ali da sam imao prilike da vidim kako iz jednog od takvih lokala izlaze lokalci i pale obične pljuge – dakle, doslovno se drže zabrane pušenja u lokalima. Standard, jbg.

Dan pred svirku mi je stigao mejl od organizatora festivala, u kome su obavestili posetioce da su sve karte prodate, da ih jedino ima za „zagrevanje“ (svirku dan pre festivala), kao i da će biti organizovan prevoz autobusom od železničke stanice do mesta održavanja svirke u Ajndhovenu. Kul, skroz – nema cimanja, zapitkivanja ljudi za info, jurnjave za gradskim prevozom ili pucanja kinte za taksi. Jedna od najbitnijih stvari je ta da je vreme bilo veoma toplo, sa temperaturom od oko 30 stepeni (i koji stepen preko), što je veoma bitno, pošto je nedelja pre festivala bila mahom kišovita.


Po izlasku sa železničke stanice su stajale dve devojke koje su nosile table sa natpisima festivala koje predstavljaju. Cura sa „Dynamo Metal Fest“ tablom je dala instrukcije gde se bus tačno nalazi, kao i da će nas isti vratiti nazad na isto mesto odmah posle završetka koncerta. Naravno, karta za prevoz se plaćala, ali po simboličnoj ceni od 5 evra (važi u oba smera). Sasvim korektno, mogu reći. Dok smo cura i ja čekali da se ukrcamo u bus, mogli smo videti različite generacije veoma raspoloženih, veselih i pričljivih metalaca – od petnaestogodišnjaka, pa do onih koji su uveliko prešli pola veka. U samom busu je, dok smo se približavali krajnjoj destinaciji, mlađani deo putnika zapevao neku veselu pesmicu na holandskom. Da su kojim slučajem imali drugačiju odeću na sebi, veoma lako bi ih neko pomešao za grupu navijača koji ide na utakmicu. Iako su mi izmamili osmeh na lice (a kome i ne bi), setio sam se evropskog fudbalskog prvenstva 2000. godine, te sam se malo rastužio. Khm...


Posle nekih petnestak minuta, stigli smo na mesto održavanja festivala, ajndhovensko klizalište. Nekoliko minuta posle 11:30 su otvorene kapije, te su svi dotle pristigli grunuli unutra, na svu sreću ne kao stampedo pred naletom cunamija, ali ipak užurbano. Očitavanje bar kodova i pretresanje su prošli veoma brzo, a i sami radnici zaduženi za te poslove su bili veoma ljubazni, tako da smo posle nepuna 2 minuta prošli taj dosadni deo. Odmah ću navesti dve jedine zamerke koje sam imao na sveukupnu organizaciju. Prva su toaleti – samo jedan jedini muški i jedan jedini ženski toalet (koji su u sastavu samog klizališta). Doduše, za muškarce su doterani dodatni pisoari, ali to i nije neka olakšavajuća okolnost, jer su redovi u svakom slučaju bili predugački. Pošto su cure imale daleko više gužve u svom redu, ne tako mali broj njih je, čekajući da dođe do mogućnosti da se reši viška piva u organizmu, zauzimao busiju u muškoj koloni. No, nikome to od gospode nije smetalo, iako bi u obrnutoj situaciji bilo veoma grlenih protesta.

Druga zamerka je ta što je sve bilo ispisano na holandskom. OK, razumljivo je to, njihov je festival, ali zamorno je pitati prodavce šta je šta od klope i koliko košta. Na zvaničnoj Fejsbuk stranici je lako prekopirati tekst i prevesti ga putem „Guglovog“ prevodioca i skontati koje su novosti i ostale bitne i nebitne informacije, ali ovako je to nemoguća misija. Ruku na srce, prodavači hrane, pića, diskova i majica su bili spremni da pomognu koliko god im je poznavanje engleskog jezika to dozvoljavalo.

Sve ostalo je bilo perfektno – zaista perfektno. Garderoba: deset evra daš, dobiješ ključ, u naznačenoj pregradi ostavljaš sve što ti ne treba ili smeta, uzimaš šta ti treba kad u svakom trenutku, a po vraćanju ključa dobiješ pet evra nazad. Odlična pogodnost, pogotovo za cure koje, realno, i kada idu po 'leba nose sa sobom torbicu punu svega i svačega. Dalje, da se prilikom kupovine hrane i pića ni kupci ni prodavci ne bi cimali sa kusurom, organizovana je prodaja tokena. Vrednost jednog je 2,5 evra, što i nije previše (za njihov standard), ali nije dovoljno jer je malo pivo (0,2 litra), na primer, koštalo jedan token, kao i pola litre vode, ili čaša kole. Veliko pivo (0,4 litra) je koštalo 2 tokena, kao i limenka „Džeka i kole“ (sipana u plastičnu čašu). Što se hrane tiče, bilo je svega i svačega – od tortilja, preko pomfrita, burgera, kobasica i kroketa. Za svakoga ponešto, definitivno.


Majice samog festivala i prva dva benda su bile najjeftinije, kao i njihov ostali „merch“. Roba ostalih izvođača je, logično, bila „na nivou“. Ponuda diskova, ploča, majica, dukseva, kačketa i svega ostalog je bila veoma velika i raznolika, sa smešnim cenama (prva dva albuma „Susperie“ za 3 evra, pretposlednji „Impious“ za samo dva), pa sve do onih za koje bi se otvorili samo „die hard“ fanovi. No, toliko o tome – red je da konačno napišem po koju rečenicu za bendove koji su nastupali.

Prvo da kažem da je satnica poštovana maksimalno: ako bend počinje da svira u pola jedan – on tada i počinje. Ako ima pola sata za svirku – toliko i svira. Ako sledeći bend treba da nastupi posle 20 minuta – on tada i nastupa. Dakle, nema odstupanja, nema epskog naštimavanja, cimanja, drvljenja, primadonisanja. Mašina kada se pokrene, onda ili drži korak ili ćao, zdravo – biznis je biznis i kraj.

FACELIFTER

Red je da kultni fest otvore lokalne snage. Iako nisu bend koji bih svakodnevno puštao komšijama kao pozdrav za „dobro jutro“, mogu reći da su me prijatno iznenadili. Ovi death metalci mogu da učine svoje starije ajndhovenske kolege veoma ponosnim, jerbo svojom silovitom, preciznom i razaračkom svirkom ruše sve pred sobom. Vokalista i basista se odlično dopunjavaju što se smene „scream“ i „growl“ vokala tiče, dok gitaristi režu sve pred sobom. Bubanj je na veoma visokom nivou, te tako pojačava ionako brutalnu notu samog benda. Sam scenski nastup je dobar, uigran, iako u nekim trenucima deluju pomalo preozbiljno. No, tu je frontmen koji izvodi kerefeke, pravi čudne grimase, ali pritom veoma uživa u samom nastupu. Čak je iskoristio priliku da se popne na dva zvučnika i da odatle „izdeklamuje“ tekst pesme, dok je nekoliko redara držalo njegov mini podijum. Publika im je posle svake numere uputila dobar aplauz, kao i za sam kraj nastupa, što je pravi pokazatelj da momci rade svoj posao kako treba.

BODYFARM


Ovaj holandski bend sam već imao prilike da čujem ranije, te sam njihov nastup ispratio sa velikim interesovanjem). Sa već dobro ocenjena tri izdanja iza sebe i dosta nastupa, pokazali su da je holandska death škola stalni rasadnik veoma kvalitetnih bendova. No, iako im je svirka bila precizna do maksimuma, sam doživljaj je malo pokvarila jedna od gitara, pošto je distorzija bila vreviše „prštava“ i generalno glasnija od frontmenove, te su delovi sa harmonijama bili pomalo naporni za slušanje. No, kad god su na scenu nastupile solaže, sam ugođaj se drastično povećavao, jer su solo deonice bile veoma jasne, veoma melodične i zarazne. Jednostavno je:  kada bend ima šlifa, teško da može da omane i da dobre rifove ne upotpuni još boljim solažama, makar ga tehnički problemi (malo lošiji posao tonca u ovom slučaju) ometali u tome. I njihov scenski nastup je bio prirodan, opušten i itekako pojačan fenomenalnim prijemom publike koja je bila sve, samo ne statična.

ORANGE GOBLIN

Kultni britanski stoner bend sam rešio da preskočim i da se okrepim i osvežim. Iako volim da tu i tamo čujem dobru stondžu, „Orange Goblin“ me nikada nije nešto preterano privlačio. Priznajem, ljudi znaju znanje, tu i tamo sam malo klimnuo glavom u ritmu muzike, malo tupkao nogama, ali me nisu oduševili. Ne znam ni kako je ostatak publike reagovao (barem onaj deo bliži bini), jer sam sedeo u „pivskoj bašti“ na suprotnoj strani dvorane. Izvinjavam se fanovima benda na manjku detalja, ali tako je kako je.

ALESTORM

Sledeći bend takođe dolazi sa “Ostrva”. Njihov piratski folk metal me ranije nije preterano oduševio, ali me je zaintrigiralo kao zvuče uživo, pogotovo što je dosta posetilaca imalo baš njihove majice. Mogu reći da su ovi veseli pirati definitivno miljenici holandske publike! Svi znaju tekstove svih pesama, svi pevaju horski, svi su veseli i svi se zabavljaju i deluju kao da ih ne brinu ama baš nikakve brige. Bend svu tu pozitivnu enegiju upija i koristi je na najbolji mogući način, te samo izvedbu pojačava još veselije i pruža odličan, perfektan performans. U toku jedne pesme je veliki broj fanova posedao po zemlji i u ritmu zaveslao nevidljivim veslima. Malo je reći da se bend oduševio time (iako su navikli na tako nešto), te je taj potez delovao kao udar vetra u jedra, te je do poslednjih rifova poslednje pesme ova piratska družina otprašila pošteno.

BIOHAZARD


Legendarni bruklinski bend sam tu i tamo slušao u svojim ranim „metalskim“ godinama, voleo neke pesme, ali nikada se nisam toliko navukao na njihov zvuk. No, nisam imao nameru da propustim njihov nastup, iz prostog razloga jer se „Biohazard“ ne propušta. Silovito – najbolji opis njihove svirke. Svaki ton, svaki rif, svaka vokalna deonica, sve je radilo punom parom, silovito baš kao voz kome su otkazale kočnice i kome kotao preti da eksplodira. Interakcija sa publikom, animiranje iste, crowd-surfing sa sve gitarom... Recimo da su oni bili druga strana novčića koji su delili sa „Alestorm-om“ – upotpunili su celokupni doživljaj. Primetno je bilo videti dosta starijih metalaca i korovaca u prvim redovima, što je i logično, jer su njujorčani stare kajle. No, kada ih vidite na bini, vidite da su oni i dalje duhom mladi i da fanovima daju maksimum od sebe, što je za svaku pohvalu i svako poštovanje. Legendarni bend je zadao domaći zadatak mnogim mlađim bendovima sa temom: „Kako razvaliti svirku u (skoro pa) pedesetoj godini života!“ Aplauz i naklon do poda.

Pre nego što nastavim priču, napomenuću da je pred njihov nastup najavljen i prvi bend za sledeće izdanje festivala – „Sacred Reich“, što je itekako obradovalo publiku. Dakle, sve su šanse da će i naredne godine biti dobrih bendova i dobre posete.

NUCLEAR ASSAULT“ i „DEATH ANGEL

Iako imam ogromno poštovanje za rad ova dva benda, oni su me (uz „Orange Goblin“) najmanje zanimali. Njihova muzika mi je u suštini okej, ali su mi vokali uvek bili... pa, naporni. Jednostavno mi nisu ležali, te sam to vreme iskoristio da popijem još malo piva, pojedem nešto, razmrdam noge i pogledam ponudu diskova. Naravno, obratio sam pažnju da ono što su svirali, tu i tamo su mi i okupirali pažnju, ali ne više od tridesetak sekundi. Ponavljam, veoma poštujem njihov rad i trag koji su ostavili u istoriji metal muzike, zasluženo su na pozicijama na kojima su, ali jednostavno nisu nešto što bih puštao kod kuće bilo kad (izuzetak je jedino pisanje ovih redova).

ARCH ENEMY


Švedske melodeath legende su dobile tu čast da budu hedlajneri i da zatvore festival i to su uradili na maestralan način. Od početka do kraja su furiozno dominirali binom, Alisa se pokazala kao dostojna zamena Anđeli, te je savršeno nastupala kao frontwoman benda. Iako je u par navrata njen vokal bio malo utišan, jasno je stavila do znanja toncu šta da radi, tako da je držala korak sa ostalima i nijednom nije delovala iznenađeno, već kao da je sve to deo plana. Stoji da su oni profesionalci i da je to sve deo njihovog posla, ali je isto tako činjenica da mnoge velike zvezde gube pribranost i glume uvređena derišta u takvim situacijama. Gitare i ritam sekcija – pod konac. Neka odstupanja, nema neočekivanih ispada, nema ničega što bi nateralo publiku da se ohladi. Iako atmosfera nije bila luda kao za „Biohazard“ ili vesela kao za „Alestorm“, ipak je bila enegična na poseban način. Kako je Alisa „diktirala“, tako su fanovi pratili. Pevalo se horski kada je za to bilo potrebe ili kada je pevačica „dirigovala“. Šta je bend tražio – publika je dala. Šta je publika očekivala – bend je to višestruko vratio. Vrhunac – fan u invalidskim kolicima je nošen od strane publike. “Crowdsurfing” za pamćenje. Savršena završnica savršenog dana.

Zaključak? 

Profi odrađen posao. Sem dve zamerke koje sam imao i o kojima sam pisao, sve ostalo je stvarno bilo odlično. Nadam se da će se festival ustaliti i da će u narednim godinama ugostiti mnogo velikih imena na svojoj bini. Što bi momci iz „Death Angel-a“ rekli: „If it ain't Dutch, it ain't much!“

Proost!

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva