Slovenački dvojac Snøgg, 6. januara 2016. pustili su na svetlo dana istoimeni EP. Tokom ovih šest meseci znatno su „zagrejali“ atmosferu na različitim muzičkim portalima širom sveta i odsvirali znatan broj svirki u regionu.
U startu je celokupna njihova muzika okarakterisana kao black metal, ali zapravo njihov prvenac itekako probija granice tog žanra. Mnogi ortodoksni ljubitelji black-a mogli bi biti „izneverenih“ očekivanja na prvo slušanje. U susretu sa dugačkim ambijetalnim uvodom neki bi nestrpljivo premotavali tražeći segment u kome se dešava „nešto konkretno“, dok bi neki baš uživali u toj tenziji koja, sasvim izvesno, nagoveštava i priprema silovitu bujicu tonova. Ekstremno eksperimentalno – ova sintagma najbolje opisuje umetničko ostvarenje kojim se bavimo u ovom tekstu.
U svakom slučaju, muzika Snøgg-a ostavlja dubok utisak i primamljivo nas uvlači u svoj univerzum. Sve zvuči nekako neizbrušeno, kao da u svakom trenutku preti da se otrgne harmoniji. Sve je u konstantnom usaglašavanju. Semplovani zvuci svakodnevice - zveckanje, šuškanje, lomljava, drmanje, treperenje, prigušeno pištanje asociraju na neuravnoteženost, neurozu, anksioznost. Nakon košmarne svakodnevice dolazi oslobođenje u vidu muzike. I sve tako u krug, nekoliko puta, sve intenzivnije i intezivnije. Posebnu čar čini baš to prebacivanje sa meditativnih deonica na klasično black rokanje.
Snøgg je muzika koja ostavlja puno prostora da joj iznalazimo značenja i da gradimo sopstvenu viziju priče. Nema liriksa (ili ih barem ja ne čujem) – ali utoliko više glas sa dodatim ehom koji progovara kao iz neke dubine doprinosi mračnom ambijentu i još više „vozi“ maštu nego da je sve nekako „okovano“ u smislen govor ili pevanje.
Na kraju, posle tog lebdenja između stvarnosti i snoviđenja, harmonije i disharmonije, nekoliko tonova na klavijaturama koji imitiraju ritmično kapanje vode sasvim lagano prekidaju priču. Preostaje nam samo da iščekujemo njen nastavak.
Ana Nikolić
