Nikola Vranjković: Za ovde ili za poneti
Helly Cherry
Proza pre poezije, uvek, tako sam već počinjao tekstove o knjigama, davno beše, ali nigde nije
pisalo da se istom rečenicom ne može počinjati više pisanija, pa je evo opet na početku, iz
mnogo razloga, na primer zato što je volim, zato što volim kada jednostavne misli objašnjavaju
komplikovane procese, ili zato što mi se sada zaista piše o toj rečenici, za razliku od prvog puta
kad sam je, više se ni ne sećam zašto, koristio kao uvod. Proza pre poezije, uvek, dakle, izuzev
kada se veliki prozni pisci igraju sa njom, kao Bukovski recimo, ili, kao u još mnogo lepšem
slučaju, kada poeziju u ruke date nekom beskonačno talentovanom rok muzičaru, Vranjkoviću
recimo.
Slušao sam poslednjih meseci Azru, prvi put u životu aktivno i pažljivo, sa preslušavanjima, sa
ponavljanjima, tražeći dovoljno duboke i jake razloge koji su Štulića postavili na pijedestal
domaće rok poezije, slušao sam i našao sam ih, i tu su, stvarno, tako jasni, crveni i modro jaki, ti
razlozi, Štulić je najveći svakako, mada mi se ne piše o tome.
Mnogo više, i mnogo radije, i sa mnogo više razloga, slušao sam i slušam i dalje Milana, ali mi
se ni o tome ne piše.
Slušao sam, sa najviše zagriženosti, opijenosti i zaluđenosti, Block out, pa sam onda prestajao,
pa iznova počinjao, i sve tako ukrug, i evo me opet na početku, dok držim ovu knjigu, o kojoj mi
se takođe ne piše, jer nemam pojma zašto bih i kako pisao o njoj, kupio sam je zaljubljeno
odmah pri izlasku iz štampe, i češće slušao album koji je išao uz nju, prvi Nikolin samostalni
album, tako beskrajno emotivan i nimalo težak, zapravo, i nije me napuštala, nikada, misao, da
je nepravedno što se ne zna dovoljno koliko on dobro piše, što se ne čita u školama, van lektire,
kao slobodna tema, na koju bi đaci posle pisali sastave, oni bi svakako bili bolji od ovoga, oni bi
bili baš opasno dobri, mislim.
Nikola više nije u Blockoutu, svira sam, podjednako je dobar, oni bez njega nisu, mada nisu ni
loši, ako sam dovoljno ispratio izašla je i druga knjiga, ali eto, propustio sam je, niko da se seti
da mi je kupi na poklon recimo. Nikola je najveći pesnik i hroničar jada i bede u koji smo kao
društvo upali i iz kojega nikada nismo izašli.
I zato, ako nekim slučajem među prijateljima koje kanite obradovati rođendanskim, letnjim,
zimskim, bezpovodnim, bilokakvim poklonima imate zaluđenika u poeziju, kupite im Nikolinu, jer
je gotovo nikakva šansa da će im se svideti, jer je, kao i svaka rok poezija koja je opasno dobra,
aritmična, bezrimna, neromantična, teška i mračna. Ali je duboko u sebi melodična, životna,
premoćna i predobra, videće da postoji i takva. Poezija. A taj džemper, tablet ili komplet Mike
Antića mogu da uzmu i sami, ili ih čuvajte za sledeći put.