City: The Knjiga



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pitao sam se dugo, postoji li gluplje pitanje od silnih na koja dajete odgovore u raznim almanasima, spomenarima, internet profilima, od onog koja vam je omiljena knjiga. I mislio sam, ukoliko osećate knjigu, književnost, pisanje, pišete, čitate, bilo šta, teško da ima. Nekako postoji taj osećaj da nije isto kada vas pitaju za omiljenog fudbalera, vrstu pice, pića, boju očiju kod žene, cveće, rok grupu ili za to. A opet, kada god negde naiđem na to pitanje, imam uvek spreman odgovor. Zapucam kao iz topa ime jedne knjige. Zato što sam vremenom shvatio da i najgluplja pitanja mogu dati dobre odgovore.
Ne radi se o najboljoj knjizi na svetu, niti takvo štogod postoji. Mada, otkako sam pre koju godinu smogao snage da počnem sa čitanjem Dostojevskog, Idiot se čini kao pristojan odgovor. Nikada posle jedne knjige nisam toliko dugo ćutao, nikada me jedna knjiga nije toliko išamarala kao ta, nikada nisam imao veću pauzu u čitanju sledeće kao posle te. Ali ne radi se o tome, niti je moj odgovor na gornju dilemu Idiot.
Ne radi se ni o najboljem piscu na ovim prostorima, niti takvo štogod postoji. Mada sam i tu imao nekoliko faza, pogotovo kod domaćih autora, u srednjoj mi se činilo da postoji samo Pavić, pa onda svi ostali, pa me je onda profesorka književnosti (jer, išao sam u jedinu domaću školu koja je književnost i jezik izučavala na odvojenim predmetima, prelepo) naterala da čitam Na Drini ćuprija jer sam se kao i svaki napaljeni adolescent buntovnik opirao čitanju tih nobelovaca i klasika, pa sam shvatio da je samo Andrić na ovom jeziku tako kvalitetno pisao, Andrić je za mene čovek koji je najbolje pisao, ikada, svakako, i nije uopšte napisao onoliko značajne knjige koliko je prosto savršeno pisao, da čovek ne poveruje da čovek može tako da piše, i da nije živeo u predigitalnoj eri, doživotno bih sumnjao da postoji neki superkompjuter kojeg se dokopao koji izbacuje te savršeno sklopljene rečenice, svaku od njih. A opet, bio je nerealno savršen i u stilu i u rečenici i u svemu, činilo mi se da ovaj svet nije zaslužio takvog pisca, pa sam onda poluslučajno upoznao opus Kiša i to je bilo to, nakon njega Pavić mi dođe kao dečiji pisac, i to prosečan, a nakon drugog čitanja Peščanika za mene više nije bilo dileme. ali nije ovaj tekst o tome, niti je Peščanik odgovor.
Ne radi se ni o najboljem piscu na svetu, niti takvog čega ima. Mada sam tu ostao najdosledniji od svojih mlađih dana, zato što se Kafka sa istim oduševljenjem čita u svim fazama i godinama, zato što je Proces osim reči imao i vanvremensku ideju, i zato što smo ga svi živeli u nekom trenutku. Ali, pogađate, ni to nije odgovor.
U naslovu je odgovor, logično. I pored činjenice da sam ga upoznao sa Pijanistom, da je to bila očigledna i bezuslovna ljubav na prvi pogled koja i dalje traje, i pored toga da sam tek nedavno pronašao Okean more i saznao da postoji najlepša poema o moru ikada napisana, ili najlepša poema uopšte ikada napisana, o kojoj je, da je pravde valjalo snimiti film, i to tako što bi na usamljenom grebenu, svo vreme u jednom kadru, stajao glumac besprekorne dikcije i bezvremenskog glasa i čitao  ovo remek delo (ali Ljube Tadića svakako već dugo nema), i pored toga što nisam ni približno često slušao ili čitao da ga svrstavaju među najveće, iako to vrišti iz svakog dela, i pored toga što je ime ove knjige do te mere obično, jednostavno, čak prilično glupo, da ni dan danas ne mogu da se setim kako sam je uopšte pročitao prvi put, već sam stigao da je iščitam dvocifren broj puta. Za sada. To je jedino literarno delo na koje sam potrošio toliku opsesiju, i ostaće tako.
Jer, niko se nije tako kvalitetno igrao, ne sa knjigom, ne, već sa knjizevnošću, niko nije napisao ovako nepretenciozan a komunikativan roman, niko nije tako plesao kratke uvrnute dijaloge kao ovde, niko nije bio tako predivno duhovit u jednom delu. Niko, kao lik koji je svojevremeno odbio da predsedava italijanskim ministarstvom kulture, niko.
Ovo je inače knjiga sa nekoliko naizgled poptuno nepovezanih priča, za početak to je priča o životu jednog dečaka genijalca i njegovih imaginarnih i stvarnih prijatelja, njegove bebisiterke koja u knjizi napiše sopstveni poetični minivestern sa revolveraškim obračunima, pa onda hollivudska saga o advokatu koji postaje bokserski šampion, koja se dešava samo kada dečak sedi na wc šolji i nuždi, i tako. Nema u ovim pričama misterija, nije cilj priča da otkrijete da li je ubica batler, ne, niti ima nekih velikih ideja, nema ni toga, ima samo zivota, onog jednostavnog, a neobičnog, da, onog kojeg sve manje ima, jel.
Ova knjiga se zove City. Ona je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme koje teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. Čitalac, ukoliko želi, može da pređe isti put koji sam ja prešao. To je ono najlepše, i najteže u svakoj knjizi: može li se putovati unutar nečijeg tuđeg putovanja? "…napisao je autor između ostalog o svom remek delu.
Eto, mogli bi se pisati eseji o ovom čudovišno dobrom romanu, ali kako godine prolaze tako sve više shvatam koliko to malo smisla i potrebe ima, jer, sretao sam svo to vreme ljude koji je doživljavaju sa sličnom količinom emocija, neki mi rekoše da su delove iste prepisivali u zasebne sveske, koliko je tek to lepo, ja sam je poklanjao više nego išta drugo što sam u životu poklanjao, u početku kao antidepresiv, a posle shvatih, trajno mi je probudila neku čudnu i nesvojstvenu mi nesebičnost u deljenju nečeg vrednog sa drugima. Nezahvalno je pisati o knjigama, tu sam misao uvek nosio sa sobom, i što više pišem o njima, to mi je ta istina vidljivija, izuzev kad je ova u pitanju. Pisao bih o njoj, dok ima vremena. Pošto ga nema toliko, nasumično izabran pasus iz knjige, i seci:
“Stravična oluja nad igralištem. Dvadeseti minut drugog poluvremena, Napad sleva, centarfor gostujućeg tima, u očiglednom ofsajdu, blokira grudima, sudija zviždi ali pištaljka, puna vode, omanjuje, centarfor šutira glavom, sudija opet zviždi ali pištaljka ponovo otkazuje, lopta se zabija u rašlje, sudija pokušava da zvizne uz pomoć prstiju ali uspeva samo da upljuje ruku, centarfor trči kao sumanut prema korner zastavici, skida majicu, oslanja se rukom na zastavicu, zanjiše bokovima u ritmu nekog glupavog brazilskog plesa a onda biva spržen gromom koji udara pravo u pomenutu zastavicu.
Prof Taltomar bez žurbe izvadi cigaretu iz usta i otrese zamišljeni pepeo.
Situacija je realno govoreći bila složena.
Napokon pljunu na pod trunčicu duvana i lagano promrlja:
Gol poništen zbog nepropisne pozicije. Centarfor opomenut zbog skidanja majice. Njegovi posmrtni ostaci iznešeni sa terena, klupa može da izvrši neophodnu zamenu. Nakon zamene pištaljke i postavljanja nove korner zastavice, utakmica se nastavlja slobodnim udarcem sa mesta gde se zbio ofsajd. Nikakva sankcija domaćinu. Fali nam samo još neko ko će biti odgovoran što protivničkog centarfora prati toliki maler.
Muk."

Marko Gaić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva