Kad dođe trenutak u tvom životu da posle „prvi put s ćerkom na Brejkerse“, ona piše izveštaj sa koncerta  ...

  
    Stojim ispred ’’Feedback-a’’ i tresem se od hladnoće. Nestrpljiva, sa rukama u džepovima i velikim očekivanjima, stojim ispred vrata kluba i pitam se kada ću moći da uđem; stupim u prostor gde će pojedinci (nadam se) oživeti moj omiljeni, a verovatno i najuticajniji i najinterestantniji bend na srpskoj r’n’r sceni. Srela sam dosta svojih vršnjaka, delimo isto mišljenje: čućemo pesme koje smo bezbroj puta čuli, ali ovaj put na jedan veoma drugačiji način.

      Gomila ljudi ispred ulaza, nekolicina u klubu i flaše piva koje se prenose sa jednog kraja prostora na drugi. Kako su se sekunde pretvarale u minute, nervozno iščekujući bend, gledajući čas u stepenice, čas na binu, spazih ogroman red ljudi. Jedni za drugima ulaze i ispunjavaju prostoriju. Prođe neko vreme, soba je delovala uže. Narod je upadao, znajući da ih čeka dva sata u ogromnoj gužvi sa rukama prilepljenim uz telo. Ali zbog čega? Zbog EKV! Zbog muzike, radi zabave! Pa mi bi još draže. Čovek bi pomislio da je pola grada došlo. O, došao bi i ceo Niš. Nije ovaj događaj posvećen bilo kom muzičkom sastavu. Svi smo jedan uz drugog i samo želimo da već jednom počnu. Znala sam da je svirka nešto što sam stvarno želela. Čekajući da počnu, da muzika koju puštaju u klubu prestane i da svetla krenu da trepere, samo da bih ugledala strance na bini kako najavljuju pesmu. Svaki minut  je predstavljao sat, a svako novo lice koje pravi još veću gužvu jednu novu prepreku.

      Pre koncerta sam razgovarala sa prijateljima: pitali smo se koje će tačno pesme da sviraju, koje će garantovano, a koje sigurno neće. Nisam ni očekivala svoje omiljene, verovatno će se uveliko baviti hitovima koje najmanje svaka osoba u prostoriji zna.

      Dolazi taj trenutak: na bini je sastav, muzika je prestala. U nekom polusnu, kada je umor (od čekanja) duboko u meni, prepoznajem melodiju i vidim osmehe na licima: otvaraju koncert, ’’Oči boje meda’’! Svi igraju, svaki ton je na mestu, pesma je njihova. Početak je, a već mi je drago što sam ovde.

     Mimo ovoga što rekoh pre koncerta, iznenađena sam izborom pesama. Publika nije, svi znaju svaku pesmu napamet. Da li je to bilo iz neke moje perspektive i da li sam jedina primetila, ne bih znala; ali pevači su se jedva čuli! Uz svaku pesmu je bio prisutan odjek i pevušenje mase u prostoriji. Podignutih ruku, sa živim barijerama, nosi ih pesma, recituju tekst i oponašaju zvuk  instrumenata. ’’Tattoo’’, ’’Modro i zeleno’’, ’’Sarajevo’’, ’’Zabranjujem’’, ’’Glad’’ – u njihovo doba nisu bili veliki hitovi, ali danas na repertoaru. Bend nije posvetio svu pažnju suvoparnim hitovima. Naravno, te pesme su neizbežne: ’’Krug’’ , ’’Kao Da Je Bilo Nekad’’, ’’Srce’’, ’’Ljubav’’,’’Sedam Dana’’,’’Aut’’,’’Anestezija’’. A najprijatnije iznenađenje je zaokružio celo veče i ostavio prelep utisak: svirali su pesmu ’’Voda’’ sa albuma ’’Ljubav’’, koju nisam ni najmanje očekivala, ali najviše volela. Sa Tanjinim energičnim glasom, sa osmehom na licu, pesma bi vrhunac. Pozabavili su se i Milanovim starim projektom i odsvirali ’’Niko Kao Ja’’ i ’’Ona Se Budi’’ od Šarlo Akrobate. Divan detalj.

      Ne žalim što sam rođena krajem 20-og veka, u nemogućnosti da uživo vidim legende ex-yu rock scene kao što su EKV: okružena masom koja veselo ponavlja reči svake pesme, skače u ritmu muzike, slušajući pevače kako sa sobom nose prelep tekst i muziku skoro identičnu kao original, kako bi mi moglo da mi bude krivo? Drago mi je što sam imala priliku da ih vidim. Zahvaljujem im se na divnom koncertu i nadam se da ću ponovo naići na ovakav događaj.

Dunja Todorović, ćerka Olje Wagner