Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Priče o spotovima (7): Bjesovi – Kad mi stane dah



Sviđa ti se? Javi ostalima!

foto: Uroš Đurić, izvor: bjesovi.rs
    Kada sam prvi put odgledao ovaj muzički video, imao sam potpuno jasnu sliku o njemu, shvatio sam celu priču, uvideo sam sve veze i asocijacije na druga dela i jako sam se obradovao lakoći sa kojom ću ga opisati u tekstu. Ali onda sam pogledao spot još jednom i više ništa nije bilo isto. Svako sledeće gledanje vodilo me je sve dalje od moje osnovne ideje, a toliko novih poglavlja se otvaralo da nisam znao kojim putem da krenem.

    Pa je tako i ovaj tekst samo jalov pokušaj da pojasnim sebi nešto od onog neobjašnjivog osećaja koji imam kada gledam spot za pesmu „Kad mi stane dah“ milanovačkog benda „Bjesovi“. Možda i ne bih napisao ovaj tekst i tako bih izbegao nelagodnost suočavanja sa činjenicom da nisam baš toliko dobar tumač muzike i spotova koliko sam mislio da jesam, ali magija ovog dela je u tome što gledaoca svaki put sve dublje uvlači u svoj sadržaj, toliko da je veći poraz odustati od pokušaja da se on razume, nego samo nerazumevanje. Retki su spotovi koji postavljaju tako visoke zahteve pred publiku, ali ne samo radi pukog artizma, već kao promišljeni izraz proistekao iz ideje pesme.

    Mislim da je najbolje u ovom spotu što svako ko ga pogleda može u njemu da nađe neku svoju viziju, neki detalj, delić priče koji ga vezuje na ličnom nivou i oko kojeg može da gradi svoje tumačenje. Tako i ja imam svoj lični osećaj, ali skoro je nemoguće objasniti ga, jer ne postoje nikakvi smisleni argumenti koji bi opravdali moju viziju ovog spota. Sve je u sećanjima, ličnim utiscima i asocijacijama koje ovaj video aktivira u meni. Svaka scena me podseća na nešto iz mog života, a sa svakim gledanjem se javljaju novi detalji, dobijam mogućnost da pronađem nove veze i čini mi se da je svaki delić scenografije pažljivo režiran, od čitave jeseni prosute u opalom lišću, do žene koja skuplja veš sa terase u pozadini scene pevanja (02:20).

    Poenta dobrog spota je da nas veže za pesmu i da nam ponudi njeno dodatno tumačenje. Zbog toga sam prilično siguran da je ovaj spot vizija cikličnosti u životu. U to me uverava prstenasta kompozicija – video počinje i završava se vraćanjem na istu sliku, samo što je sadržaj te slike promenjen, na počeku smo videli pticu u kavezu, a na kraju je kavez prazan, a vratanca su otvorena. I onaj betonski obruč u sredini parka mi daje razloge da verujem da je simbolika kruga važna za shvatanje barem jednog sloja značenja u ovom spotu. Primetan je i dualitet perspektiva, kao da su dva vokala iz pesme vizuelno dočarana kroz dva načina prikazivanja slike: jednoj običnoj i jednoj filtriranoj, sa zumovima. Dva vokala različita po boji i načinu pevanja vidimo i fizički, kao likove dva pevača koji stoje na bini i nastupaju pred grupicom ljudi. Dvostrukost postoji i u detaljima koji omogućavaju lokalizovanje radnje – na belom kecu su beogradske registarske tablice, a na ambulantnim kolima su novosadske. Mislim da dvojnost postoji i u samom značenju naslova „kad mi stane dah“. Taj trenutak može da se tumači i kao momenat smrti, jer to je momenat prestanka disanja, ali dah može da stane i na kratko, kao u situaciji velikog uzbuđenja kada kažemo da nam je nešto oduzelo dah, što ne donosi konačan ishod smrti.

    Imajući u vidu ove dvojnosti, priča postaje još umršenija, nejasnoća se povećava, ali barem postoje mogućnosti da tražimo činioce koji bi nam opravdali jedno ili drugo značenje. Zasigurno u sceni sa ambulantnim kolima možemo da prepoznamo ono negativno značenje prestanka daha, neko je hospitalizovan, i zbog čitave atmosfere pesme verujemo da je u pitanju nečija smrt. Pre te slike, vidimo dvoje koje sede u betonskom krugu i razmenjuju nežnost, što se može shvatiti kao polaritet slike smrti – oni slave život, gube dah od poljubaca, od ljubavi. Sam način redosleda slika nas vodi sa prozora do scene muziciranja, a onda se odatle vraća unazad, istim putem, ali je u istoj scenografiji došlo do promene likova. U čitavom spotu neprestano se krećemo između polova – stari i deca; mašina i njen sistem ogoljeno prikazan pod otvorenom haubom, a na nju se nadovezuje slika parka; deo urbane sredine i priroda; zatvoren i otovren kavez...

    Pitanje koje se nameće je i perspektiva posmatrača. Zašto najveći deo slika posmatramo sa visine, iz ptičije perspektive, odvojeni od sveta u kojem se kreću junaci? Sumnjam da je naša perspektiva percipiranja povezana sa samom pticom u kavezu, ali razmatranje te mogućnosti se nameće, pa je to još jedan način da se shvati ovaj spot. Ono što mene opseda je to što samo deca uzvraćaju pogled: dva deteta na klackalici (1:37) koja gledaju u oči posmatrača, i dete na početku spota koje samo na trenutak uputi pogled (0:45). To znači da prisustvo posmatrača nije odvojeno od samih dešavanja, jer ono što stariji ne primećuju, deca osećaju i opažaju. Na taj način, iako odvojeni ptičijom perspektivom, mi smo vezani za samu radnju na zemlji, naša pozicija posmatrača tuđih života se namenski uspostavlja. To je jedna od ideja spota koje sam uspeo sebi najbliže da pojasnim i argumentujem, jer kroz čitav video mi posmatramo isečke različitih života, tuđe nežnosti, radosti, igre, ali i trenutke slabosti oličene u momku koji se svaljuje u krug pored dvoje koje se vole, kao i u starcu koji posmatra ambulantna kola koja odlaze. Iz mnoštva tih delova možemo da sklopimo totalitet jednog dana, a na planu njega i čitavog životog ciklusa, jer su junaci od najmlađe dece do staraca.    Međutim trajni faktor nestabilnosti u svim mogućim shvatanjima ovog spota nalazi se u prvih 30 sekundi videa. Ta soba iz koje krećemo u priču, i prvi prizor televizora na kojem je snimak iste te sobe i kaveza u kojem je nešto (zbog kvaliteta videa ne mogu da razlučim šta, ali sam siguran da je beživotno, ne pomera se), i kretanje kamere unazad preko porodičnih albuma, sve to destabilizuje svaku lako objašnjivu viziju ovog spota. Osećam neprestanu nesigurnost dok gledam taj početak, jer vidim to što vidim, ali ne shvatam šta je to što mi se prikazuje. Ne mogu sebi da objasnim taj meta-momenat u kojem na televiziji vidimo sliku onoga što će se tek desiti u glavnom toku radnje – i pre nego što iskoračimo iz sobe, na te-ve ekranu prikazuje se slika sa ulice i narandžasti golf. Kao da nam se sugeriše da je sve već viđeno, da se prizori samo ponavljaju. A onda, posle svih onih scena u parku i dve linije kretanja kamere, vraćamo se istim putem na tu sobu, u kojoj te-ve sada ne radi, a kavez je otvoren i u njemu nema ptice. No pre nego što dođemo do te slike, vidimo čitav spot, sve scene u jednom brzom nizu. Baš zbog ovih sekvenci imao sam asocijaciju na film „Enter the Void“ i priču o tome kako u trenutku smrti možemo da vidimo i prošlost, i sadašnjost, i budućnost, i to nam se čini kao niz brzih slika, a to je čitav jedan film kada se te scene razviju. No, ta asocijacija mi samo dodatno usložnjava (ne)shvatanje spota, ali ipak svedoči koliko je ovaj muzički video sadržajan i pun značenja i referenci. Verujem da većinu veza nisam ni uočio, Bjesovi su uvek u svojim pesmama ostvarivali komunikaciju sa delima visoke kulture za koja najčešće nisam ni čuo, ali je, kao u slučaju ovog spota, uvek postojala mogućnost ličnog doživljaja i tumačenja. 

    Ovaj tekst se nadovezuje na prethodni tekst iz serije, o spotu za pesmu „Ispod kože“ benda Artan Lili, jer u oba spota postoji slična tehnika naracije. Mislim na prikazivanje priče iz jednog kadra, što ni u jednom, ni u drugom spotu nije ostvareno u potpunosti, a ni na isti način. Ipak oba spota se delom koriste tom tehnikom, svako u skladu sa svojom idejom, i ugođaj je različit, ali podjednako dobar. Dok u spotu Artan Lilija postoji nekoliko mogućih tumačenja priče koja lako uviđamo ili makar naslućujemo, u ovom spotu se spektar značenja svaki put povećava. To pokazuje odnos prema publici – Artan Lili zadržava kvalitet, ali svoj artizam prilagođava širokom krugu publike, dok Bjesovi ne prave kompromis, već dozvoljavaju sebi da publiku dovedu u nelagodnu situaciju suočavanja sa mogućnošću da nešto ne shvate ili da se zapitaju. Ovo poređenje nije zarad određivanja koji je bend ili spot bolji, već da se prikažu dva uspešna primera korišćenja narativnih mogućnosti dugačkih kadrova.


Prethodne tekstove iz ovog serijala možete čitati OVDE.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva