Ono što je Bukovskom bio Fante, meni je Nešić
Helly Cherry
Ivan Nešić - Jedan na jedan
Ne postoji mnogo knjiga koje mogu iznova da čitam. Kako godine idu, tako i moji čitalački kriterijumi rastu: otud i prelazak sa fantastike na realizam, sa žanrovskih pisaca na moderne klasike kao što su Selindžer, Fante, Barns i drugi. To je, naravno i u skladu sa mojim interesovanjima a ponajviše pisanjem.
Svaki čitalac ima svoj ukus i stavlja na pijadestal jednu knjigu ili pisca kojeg izdvaja kao ponajboljeg. Kriterijumi za to su različiti i potpuno subjektivni: da li je to stil pisanja, da li je to razrada priče, da li je to dobro definisan glavni junak i tako dalje i tako bliže. Čitaocu, a ponajviše piscu u pokušaju ta knjiga, koju izabere kao ponajbolju, postaje Biblija koju iznova čita, Meka i Medina koju posećuje maltene svakodnevno. „Uh, baš sam zapeo! Ovde trebam iskoristiti dobru metaforu a ništa mi ne pada na pamet! Hajde da vidim kako je sličnu temu obradio taj-i-taj u toj-i-toj knjizi.“
Ivan Nešić i zbirka priča Jedan na Jedan jesu moja Meka i Medina.
Zašto izdvajam Nešića? Zar nije bolji Selindžer, Oster, Murakami ili Selimović? Pa, jesu bolji. Ne sporim ja to. Ali, ovaj čovek ima dobro tempirane priče, tačno u reč možete da vidite gde se završio uvod a počeo zaplet, metafore koje koristi nisam video još ni kod jednog pisca, rečenice su ispeglane u tolikoj meri da sam tako nešto sreo jedino kod Karvera, teme koje obrađuje su mi zanimljive a stil pisanja odličan. Bez dvojbe, ovo je jedan od boljih savremenih srpskih pisaca i šteta je, zaista, što je retko ko upoznat sa njegovim delima. Šteta je i što čoveka ne guraju na međunarodnu scenu, ali to je već druga priča.
Dakle! Da zaključim: ono što je Bukovskom bio Fante, meni je Nešić.
Zbirka priča Jedan na Jedan jeste izbor najboljih Nešićevih storija. Izdvojiti jednu priču iz ove zbirke kao super-sjajnu-bajnu bio bi težak zadatak, ali – a uvek postoji ono ali! – storija koja otvara zbirku je moj favorit.
KAD SVE REKE POTEKU UZVODNO jeste storija o plaćanju dugova, sudbini, izborima koje donosimo kao mladi i posledicama koje slede. Već prvim pasusom Nešić nas uvlači u priču, opisuje tmurnu atmosferu, kišu, smrad jedne luke. Ljudi moji, verujte, Nešićeva proza je paukova mreža a mi smo samo muve što upadaju u klopku i ne možemo da se iskobeljamo iz niti priče, a što je nagore (čitaj: najbolje) to i ne želimo. Nešiću zamere što mu većina priča ne odgovara balkanskom miljeu, što ne piše o Srbiji, Balkanu, ali on to i ne mora jer to, ljudi moji i VI, kritičari, nije problem niti boljka. Ova priča je toliko dobro tempirana da jednostavno ne možete da verujete kako je tako nešto uopšte moguće. Zanimljiva je, brazilski život i likovi su odlično dočarani, a ta poslednja rečenica, pančlajn, govori upravo o toj sudbini, o tome da je došlo vreme za naplatu duga i da se junak miri sa tim, oslobađa se stega i tereta te je na neki način ponovo slobodan.
POSETILAC IZ LA MANČE je priča sa dobrim prekoretom i odličnom idejom. Mnogi to ne znaju, ali priču je teže napisati nego roman; sve mora biti odmereno, prva rečenica mora da uhvati pažnju čitaoca i da je ne pušta do kraja. Ova priča počinje rečenicom:
Te večeri, dečak je došao po još jednu priču.
Kratko. Sažeto. Jasno. Ali, ovom rečenicom pisac ispunjava zadatak i baca nam kocku čokolade, mameći nas da čitamo dalje ne bi li na kraju dobili čitav red ili blok iste čokolade. Ovo je nadasve storija o prolaznosti života, o smrti koja nas čeka. Umreti jedino moramo, kažu transakciono-analitički psihoterapeuti. Nešić nam priča o kraju života, o toj jednoj priči koja na kraju vodi ka nečemu što će iznenaditi i samog pripovedača. Svakako, jedna od boljih storija u zbirci.
ZAMETAK SVETLA U SUKRVICI smatra se najlošijom storijom. Kažem, smatra se najlošijom storijom, ali ona uopšte nije loša. Ovo je priča sa SF elementima, ispričana iz prvog lica što preferiram; i ovde vidimo kako pisac kratkom rečenicom otvara fabulu i uvlači nas u paukovu mrežu.
Oči zaležu iza kapaka. Testosteron miriše crveno.
Mogu da kažem da me Zametak svetla u sukrvici dosta podseća na film Gamer. Nije ista radnja ali postoje neke sličnosti, ne mogu sad da uprem prstom i kažem „Eureka! To je to!“ ali svakako je ovo priča o čoveku, o zlu, o nekoj bliskoj budućnosti kad nećemo biti tretirani drugačije od marve i gde ćemo biti poslani da branimo ono što je naše, da, da, možda ćemo se boriti na nekoj planeti za našu planetu. Jer znaš, mi smo ljudi, branimo čast Zemlje van planete Zemlje.
VEČE KAD JE VILENJAK VILI STIGAO U GRAD je drugi favorit iz zbirke. Mislim da me ovde najviše osvojila tema, kao i prekoret na kraju; taj fentezi element me na prvu odradio, kao i emocije što pršte sa stranica ove priče. Priča je odlično tempirana, uhodana, svaka rečenica je na svome mestu, ovde nema viška rečeničnog mesa. Teško je posmatrati nekog stranca u svojim cipelama, teško je pomiriti se sa činjenicom da nikada više nećemo zagrliti svoje dete, da smo kažnjeni a ni sami ne znamo zašto. Svakako, storija koja zaslužuje veliku pažnju i jedna od boljih u zbirci.
TABERNAKL OD RUŽINOG DRVETA je storija koja se može naći u antologiji Beli šum izdavačke kuće Paladin. Ovo je priča koja je pisana u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem; dvojac često piše zajedno i ta saradnja rađa dosta zanimljiva dela, nekada loša a nekada dobra. Pre svega, ovaj stav nema nikakve veze sa kvalitetom ove priče nego pre mojim ličnim stavom: saradnja znači kompromis, a ja sam u pisanju beskompromisan, jer, Bože moj, ko zna bolje od mene šta sam zamislio u svojoj glavi i kakav kraj očekujem? Polazivši od takve pretpostavke, u čitanje ove storije sam ušao sa dozom opreza: ipak, nisam se razočarao.
Tabernakl od ružinog drveta ima krakteristične elemente horora; ovo je inače prva storija u zbirci koja je smeštena u Beograd. Nešić je ovde, dakle, na svom terenu i što se teme i podnevlja tiče. Ono što je mana storije jeste da bi storija bila bolja kao podloška za roman; ne, ne, i ovde je sve na svome mestu, ali priča nije u tolikoj meri odmerena kao prethodne.
VRIŠTI MUTAVI, VRIŠTI je storija u kojoj je glavni lik žensko. Ha! Ovde se Nešić opet vraća drugim kulturama, te meša egipatsku mitologiju oko koje plete zaplet storije sa američkim junacima. Ova storija me podseća na Nešićeve priče iz zbirke Rigor Mortis – puna je akcije, sadizma, mazohizma i seksa, što je, realno gledano, super. Ono što me nerviralo u priči jeste glavna junakinja; ne mislim da je ona psihološki loše okarakterisan lik, nego upravo suprotno: dobro je okarakterisan ali taj njen karakter je takav da bih joj najradije opalio šamar, dakle dosta je iritantna.
SPREMAN DA SPREMNIJI NE MOŽEŠ BITI je najbizarnija priča u zbirci. U nekim momentima sam se pošteno ismejao, ali ideja i razrada storije je stvarno za desetku. Glavni junak kupuje mrtvački sanduk; ne, on nije bolestan, ne planira da se ubije, nego, kako sam kaže, samo želi da bude spreman. Ova rečenica junaka na kraju spašava sudbine, ona je njegov as, karta koju vadi iz rukava i na neki način pobeđuje u prvoj rundi, mada će meč sigurno izgubiti. Čudna, ali skroz-naskroz okej priča koju bez dvojbe vredi pročitati više puta.
SANTA CLAWS je storija koja govori o tome kako zlo koje držimo u sebi ponekad izađe i poseče nas, otelotvori se i uništi nam život, pokosi sve za što smo se ikad borili, ako smo se uopšte borili. Kakvu sudbinu zaslužuju loši ljudi? Da li ovde važi ona izreka: ko drugom jamu kopa, sam u nju upada? Dobro tempirana storija, metafore odlične, mudrovanje glavnog junaka/zlikovca su skroz na mestu. Nešić u prepoznatljivom maniru.
OBASUT POLJUPCIMA U NOĆI BEZ MESEČINE je priča slične tematike kao i pređašnja. Kao što sam već pomenuo, ovde je Nešić na svom terenu, govori o zlu u nama, posledicama i kazni koja nam se neumitno približava i nema veze što je razlog za to što smo učinili u našoj glavi posve validan, ne on nije validan za ta stvorenja noći, jer ona ne praštaju, nego kažnjavaju, ubijaju, masakriraju pa čak iako niste krivi.
STOPER KOJI JE LEČIO ŽIVOTINJE NA ODVAJANJU SA AUTOPUTA BROJ 35 je storija sa najdužim naslovom u zbirci (heheh, malo humora nije na odmet!). Ova storija ima sličnu postavku kao i Veče kada je vilenjak Vili stigao u grad – ideja razmene tela se provlači kroz obe priče. Nešić je izgleda fasciniran ovom idejom, kao i određenim dualizmom u čoveku, njegovom stalnom borbom sa drugim ja, prikrivenim, nesvesnim, zlim ja. Ukratko, odlična priča.
IZNENADNA POSETA GOSPODINA S. ČIKA NECINOJ KAFANI je treći favorit iz zbirke. Storija pleni dobrim rečenicama i metaforama i ovde vidimo kako i sam Nešić polagano ulazi u glavni tok i mada provlači dozu fantastike, ja bih ovu storiju svrstao upravo u mejnstrim. Emocije pršte sa stranica i ovde vidimo koliko je Nešić sazreo kao pisac, što idejno, što pripovedački. Fabula u ovoj priči dugo će dominirati vašim umom, čak i nekoliko dana posle čitanja iste. To je blago kojim nas časti pisac, daje nekoliko zlatnika u nadi da ćemo i mi razmisliti pre nego što povučemo nagle poteze, pre nego što se pokajemo zbog onoga što smo uradili. Svakako, priča za buduća pokoljenja.
JEDAN NA JEDAN, najduža priča u zbirci, govori o dualizmu čovekove prirode. Upravo onako kako Hari Haler priča o vuku i čoveku, tako i Nešić zbori (mada na drugi način, idejno nimalo blizu Herman Heseu) o nesvesnom, o čovekovoj prirodi, represiranim sećanjima koja služe kao kazna kad počinju da se dižu na površinu, ulaze u svest i bombarduju je činjenicama koje smo se trudili zaboraviti.
Mogu li da dobijem svoj život nazad? je rečenica na samom kraju priče koja je smisao svega i kojom nam junak daje do znanja da je shvatio, zna šta se dešava, zna i zbog čega i to je ono pokajanje, u toj rečenici, želja da se sve vrati na staro. No, da li je to moguće, saznaćete na poslednjoj stranici storije.
Sve u svemu, svakako najbolja zbirka priča što sam pročitao u poslednjih deset godina od nekog balkanskog autora. Izlazak Nešića iz horor književnosti u glavni tok (jer on zaista izlazi u mejnstrim, složili se vi ili ne) predstavlja znak zrelosti pisca, a rečenice su takve da se iz njih štošta može naučiti o pisanju. Pisci u pokušaju, prosečni čitaoci, natprosečni čitaoci, mame, tate, tinejdžeri, bake i deke, ovo je zbirka za Vas. Ovo je zbirka za sve ljude, za sve poklonike lepo pisane reči.
Vladimir Bjelajac
Svaki čitalac ima svoj ukus i stavlja na pijadestal jednu knjigu ili pisca kojeg izdvaja kao ponajboljeg. Kriterijumi za to su različiti i potpuno subjektivni: da li je to stil pisanja, da li je to razrada priče, da li je to dobro definisan glavni junak i tako dalje i tako bliže. Čitaocu, a ponajviše piscu u pokušaju ta knjiga, koju izabere kao ponajbolju, postaje Biblija koju iznova čita, Meka i Medina koju posećuje maltene svakodnevno. „Uh, baš sam zapeo! Ovde trebam iskoristiti dobru metaforu a ništa mi ne pada na pamet! Hajde da vidim kako je sličnu temu obradio taj-i-taj u toj-i-toj knjizi.“
Ivan Nešić i zbirka priča Jedan na Jedan jesu moja Meka i Medina.
Zašto izdvajam Nešića? Zar nije bolji Selindžer, Oster, Murakami ili Selimović? Pa, jesu bolji. Ne sporim ja to. Ali, ovaj čovek ima dobro tempirane priče, tačno u reč možete da vidite gde se završio uvod a počeo zaplet, metafore koje koristi nisam video još ni kod jednog pisca, rečenice su ispeglane u tolikoj meri da sam tako nešto sreo jedino kod Karvera, teme koje obrađuje su mi zanimljive a stil pisanja odličan. Bez dvojbe, ovo je jedan od boljih savremenih srpskih pisaca i šteta je, zaista, što je retko ko upoznat sa njegovim delima. Šteta je i što čoveka ne guraju na međunarodnu scenu, ali to je već druga priča.
Dakle! Da zaključim: ono što je Bukovskom bio Fante, meni je Nešić.
Zbirka priča Jedan na Jedan jeste izbor najboljih Nešićevih storija. Izdvojiti jednu priču iz ove zbirke kao super-sjajnu-bajnu bio bi težak zadatak, ali – a uvek postoji ono ali! – storija koja otvara zbirku je moj favorit.
KAD SVE REKE POTEKU UZVODNO jeste storija o plaćanju dugova, sudbini, izborima koje donosimo kao mladi i posledicama koje slede. Već prvim pasusom Nešić nas uvlači u priču, opisuje tmurnu atmosferu, kišu, smrad jedne luke. Ljudi moji, verujte, Nešićeva proza je paukova mreža a mi smo samo muve što upadaju u klopku i ne možemo da se iskobeljamo iz niti priče, a što je nagore (čitaj: najbolje) to i ne želimo. Nešiću zamere što mu većina priča ne odgovara balkanskom miljeu, što ne piše o Srbiji, Balkanu, ali on to i ne mora jer to, ljudi moji i VI, kritičari, nije problem niti boljka. Ova priča je toliko dobro tempirana da jednostavno ne možete da verujete kako je tako nešto uopšte moguće. Zanimljiva je, brazilski život i likovi su odlično dočarani, a ta poslednja rečenica, pančlajn, govori upravo o toj sudbini, o tome da je došlo vreme za naplatu duga i da se junak miri sa tim, oslobađa se stega i tereta te je na neki način ponovo slobodan.
POSETILAC IZ LA MANČE je priča sa dobrim prekoretom i odličnom idejom. Mnogi to ne znaju, ali priču je teže napisati nego roman; sve mora biti odmereno, prva rečenica mora da uhvati pažnju čitaoca i da je ne pušta do kraja. Ova priča počinje rečenicom:
Te večeri, dečak je došao po još jednu priču.
Kratko. Sažeto. Jasno. Ali, ovom rečenicom pisac ispunjava zadatak i baca nam kocku čokolade, mameći nas da čitamo dalje ne bi li na kraju dobili čitav red ili blok iste čokolade. Ovo je nadasve storija o prolaznosti života, o smrti koja nas čeka. Umreti jedino moramo, kažu transakciono-analitički psihoterapeuti. Nešić nam priča o kraju života, o toj jednoj priči koja na kraju vodi ka nečemu što će iznenaditi i samog pripovedača. Svakako, jedna od boljih storija u zbirci.
ZAMETAK SVETLA U SUKRVICI smatra se najlošijom storijom. Kažem, smatra se najlošijom storijom, ali ona uopšte nije loša. Ovo je priča sa SF elementima, ispričana iz prvog lica što preferiram; i ovde vidimo kako pisac kratkom rečenicom otvara fabulu i uvlači nas u paukovu mrežu.
Oči zaležu iza kapaka. Testosteron miriše crveno.
Mogu da kažem da me Zametak svetla u sukrvici dosta podseća na film Gamer. Nije ista radnja ali postoje neke sličnosti, ne mogu sad da uprem prstom i kažem „Eureka! To je to!“ ali svakako je ovo priča o čoveku, o zlu, o nekoj bliskoj budućnosti kad nećemo biti tretirani drugačije od marve i gde ćemo biti poslani da branimo ono što je naše, da, da, možda ćemo se boriti na nekoj planeti za našu planetu. Jer znaš, mi smo ljudi, branimo čast Zemlje van planete Zemlje.
VEČE KAD JE VILENJAK VILI STIGAO U GRAD je drugi favorit iz zbirke. Mislim da me ovde najviše osvojila tema, kao i prekoret na kraju; taj fentezi element me na prvu odradio, kao i emocije što pršte sa stranica ove priče. Priča je odlično tempirana, uhodana, svaka rečenica je na svome mestu, ovde nema viška rečeničnog mesa. Teško je posmatrati nekog stranca u svojim cipelama, teško je pomiriti se sa činjenicom da nikada više nećemo zagrliti svoje dete, da smo kažnjeni a ni sami ne znamo zašto. Svakako, storija koja zaslužuje veliku pažnju i jedna od boljih u zbirci.
TABERNAKL OD RUŽINOG DRVETA je storija koja se može naći u antologiji Beli šum izdavačke kuće Paladin. Ovo je priča koja je pisana u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem; dvojac često piše zajedno i ta saradnja rađa dosta zanimljiva dela, nekada loša a nekada dobra. Pre svega, ovaj stav nema nikakve veze sa kvalitetom ove priče nego pre mojim ličnim stavom: saradnja znači kompromis, a ja sam u pisanju beskompromisan, jer, Bože moj, ko zna bolje od mene šta sam zamislio u svojoj glavi i kakav kraj očekujem? Polazivši od takve pretpostavke, u čitanje ove storije sam ušao sa dozom opreza: ipak, nisam se razočarao.
Tabernakl od ružinog drveta ima krakteristične elemente horora; ovo je inače prva storija u zbirci koja je smeštena u Beograd. Nešić je ovde, dakle, na svom terenu i što se teme i podnevlja tiče. Ono što je mana storije jeste da bi storija bila bolja kao podloška za roman; ne, ne, i ovde je sve na svome mestu, ali priča nije u tolikoj meri odmerena kao prethodne.
VRIŠTI MUTAVI, VRIŠTI je storija u kojoj je glavni lik žensko. Ha! Ovde se Nešić opet vraća drugim kulturama, te meša egipatsku mitologiju oko koje plete zaplet storije sa američkim junacima. Ova storija me podseća na Nešićeve priče iz zbirke Rigor Mortis – puna je akcije, sadizma, mazohizma i seksa, što je, realno gledano, super. Ono što me nerviralo u priči jeste glavna junakinja; ne mislim da je ona psihološki loše okarakterisan lik, nego upravo suprotno: dobro je okarakterisan ali taj njen karakter je takav da bih joj najradije opalio šamar, dakle dosta je iritantna.
SPREMAN DA SPREMNIJI NE MOŽEŠ BITI je najbizarnija priča u zbirci. U nekim momentima sam se pošteno ismejao, ali ideja i razrada storije je stvarno za desetku. Glavni junak kupuje mrtvački sanduk; ne, on nije bolestan, ne planira da se ubije, nego, kako sam kaže, samo želi da bude spreman. Ova rečenica junaka na kraju spašava sudbine, ona je njegov as, karta koju vadi iz rukava i na neki način pobeđuje u prvoj rundi, mada će meč sigurno izgubiti. Čudna, ali skroz-naskroz okej priča koju bez dvojbe vredi pročitati više puta.
SANTA CLAWS je storija koja govori o tome kako zlo koje držimo u sebi ponekad izađe i poseče nas, otelotvori se i uništi nam život, pokosi sve za što smo se ikad borili, ako smo se uopšte borili. Kakvu sudbinu zaslužuju loši ljudi? Da li ovde važi ona izreka: ko drugom jamu kopa, sam u nju upada? Dobro tempirana storija, metafore odlične, mudrovanje glavnog junaka/zlikovca su skroz na mestu. Nešić u prepoznatljivom maniru.
OBASUT POLJUPCIMA U NOĆI BEZ MESEČINE je priča slične tematike kao i pređašnja. Kao što sam već pomenuo, ovde je Nešić na svom terenu, govori o zlu u nama, posledicama i kazni koja nam se neumitno približava i nema veze što je razlog za to što smo učinili u našoj glavi posve validan, ne on nije validan za ta stvorenja noći, jer ona ne praštaju, nego kažnjavaju, ubijaju, masakriraju pa čak iako niste krivi.
STOPER KOJI JE LEČIO ŽIVOTINJE NA ODVAJANJU SA AUTOPUTA BROJ 35 je storija sa najdužim naslovom u zbirci (heheh, malo humora nije na odmet!). Ova storija ima sličnu postavku kao i Veče kada je vilenjak Vili stigao u grad – ideja razmene tela se provlači kroz obe priče. Nešić je izgleda fasciniran ovom idejom, kao i određenim dualizmom u čoveku, njegovom stalnom borbom sa drugim ja, prikrivenim, nesvesnim, zlim ja. Ukratko, odlična priča.
IZNENADNA POSETA GOSPODINA S. ČIKA NECINOJ KAFANI je treći favorit iz zbirke. Storija pleni dobrim rečenicama i metaforama i ovde vidimo kako i sam Nešić polagano ulazi u glavni tok i mada provlači dozu fantastike, ja bih ovu storiju svrstao upravo u mejnstrim. Emocije pršte sa stranica i ovde vidimo koliko je Nešić sazreo kao pisac, što idejno, što pripovedački. Fabula u ovoj priči dugo će dominirati vašim umom, čak i nekoliko dana posle čitanja iste. To je blago kojim nas časti pisac, daje nekoliko zlatnika u nadi da ćemo i mi razmisliti pre nego što povučemo nagle poteze, pre nego što se pokajemo zbog onoga što smo uradili. Svakako, priča za buduća pokoljenja.
JEDAN NA JEDAN, najduža priča u zbirci, govori o dualizmu čovekove prirode. Upravo onako kako Hari Haler priča o vuku i čoveku, tako i Nešić zbori (mada na drugi način, idejno nimalo blizu Herman Heseu) o nesvesnom, o čovekovoj prirodi, represiranim sećanjima koja služe kao kazna kad počinju da se dižu na površinu, ulaze u svest i bombarduju je činjenicama koje smo se trudili zaboraviti.
Mogu li da dobijem svoj život nazad? je rečenica na samom kraju priče koja je smisao svega i kojom nam junak daje do znanja da je shvatio, zna šta se dešava, zna i zbog čega i to je ono pokajanje, u toj rečenici, želja da se sve vrati na staro. No, da li je to moguće, saznaćete na poslednjoj stranici storije.
Sve u svemu, svakako najbolja zbirka priča što sam pročitao u poslednjih deset godina od nekog balkanskog autora. Izlazak Nešića iz horor književnosti u glavni tok (jer on zaista izlazi u mejnstrim, složili se vi ili ne) predstavlja znak zrelosti pisca, a rečenice su takve da se iz njih štošta može naučiti o pisanju. Pisci u pokušaju, prosečni čitaoci, natprosečni čitaoci, mame, tate, tinejdžeri, bake i deke, ovo je zbirka za Vas. Ovo je zbirka za sve ljude, za sve poklonike lepo pisane reči.
Vladimir Bjelajac