Stonebride - Heavy Envelope
Helly Cherry
Stonebride je hrvatski bend koji postoji od 2005. godine i iza sebe imaju jedan EP iz 2006. pod nazivom „Smile & Shine“ i dva albuma, „Inner Seassons“ iz 2008. i, „Summon the waves“ iz 2010. godine. Muziku koji ovaj bend izvodi nije lako svrstati u neki strogo definisan muzički žanr, ali to svakako nije primedba, jer Stonebride na veoma suptilan način koketira sa raznoraznim muzičkim uticajima i stvara jedno u potpunosti originalno i interesantno muzičko zamešateljstvo, koje će, bar po mom mišljenju, najviše prijati pobornicima Stoner i Doom orjentacije. Njih uglavnom definišu kao Psychedelic Doom/Stoner Metal, ali kada je u pitanju njihovo najnovije izdanje „Heavy Envelope“, mislim da su otišli mnogo dalje.
Album otvara „Movies, Movies“, i tu se odmah čuje šarenolikost muzičkog sadržaja. Prva stvar koja mi je pala na pamet je da je pesma isuviše kratka za bend ove muzičke orjentacije, jer sam imao utisak kao da traje svega dva minuta, pa nije ni čudo što nisam verovao svojim očima kada sam video da je prošlo više od četiri i po minuta. Glavno oružje ovog benda i jesu zapravo ti konstantni obrti, promene koje ti ne dozvoljavaju da se utopiš u taj šarenoliki muzički pejzaž, i ova pesma je definitivno pravi primer toga šta Stonebride želi da postigne. Slično je i na „Lowest Supreme“, s tim što su na ovoj pesmi možda interesantnije vokalne deonice, ali recept je isti, konstantna vožnja tokom koje ne možeš da ostaneš ravnodušan. E onda na red dolazi „Lay Low“. Za razliku od prve dve pesme, na ovoj sam imao utisak da traje predugo, iako ne traje ništa duže od njih. Ne mogu da kažem da je pesma loša, ali joj svakako treba posvetiti više vremena, jer tek posle nekoliko preslušavanja ona uspeva da prenese jedan deo one energije koju imaju prethodne dve. Isto je i sa „Coloured Blue“, kao da su hteli da sa ove dve pesme naprave nekakav predah posle fenomenalnog starta. Dalo se očekivati da naprave mali pad na sredini kao pripremu za poslednje dve pesme, koje su i najduže na albumu, ali mi se čini kao da je taj pad bio predugačak, pogotovo zbog toga što i „Sokushinbutsu“ na početku odaje utisak kao da će se nastaviti u tom maniru, međutim vrlo brzo ponovo dolaze oni fenomenalni obrti i zabava može da počne. Ovo je verovatno najkompletnija pesma na albumu, gde se da čuti kompletna muzička zrelost ovog benda. „Venomous“ predstavlja fantastičnu završnicu albuma, i ujedno je i najduža, sa trajanjem od preko sedam minuta. Kao da su više pesama uklopili u jednu, a sjajni vokali vas vode ka najdužoj solaži na albumu koja je sve samo ne dosadna i na kojoj se jasno čuju i blues uticaji.
Produkcijski je album sjajno urađen, jer bend zvuči živo, što je u neku ruku i zaštitni znak Stoner/Doom bendova. U svakom slučaju, ovo nije tra la la bend i ovaj album zahteva više preslušavanja, jer tek tada dolazi do izražaja kompletna priča koju Stonebride nudi. Moji favoriti su i dalje „Movies, Movies“ i „Lowest Supreme“, ali s obzirom da su Stonebride puni iznenađenja, ne bi me čudilo da i po pitanju toga promenim mišljenje posle još nekoliko preslušavanja.
Ocena 8,5
Miloš Stošić
Album otvara „Movies, Movies“, i tu se odmah čuje šarenolikost muzičkog sadržaja. Prva stvar koja mi je pala na pamet je da je pesma isuviše kratka za bend ove muzičke orjentacije, jer sam imao utisak kao da traje svega dva minuta, pa nije ni čudo što nisam verovao svojim očima kada sam video da je prošlo više od četiri i po minuta. Glavno oružje ovog benda i jesu zapravo ti konstantni obrti, promene koje ti ne dozvoljavaju da se utopiš u taj šarenoliki muzički pejzaž, i ova pesma je definitivno pravi primer toga šta Stonebride želi da postigne. Slično je i na „Lowest Supreme“, s tim što su na ovoj pesmi možda interesantnije vokalne deonice, ali recept je isti, konstantna vožnja tokom koje ne možeš da ostaneš ravnodušan. E onda na red dolazi „Lay Low“. Za razliku od prve dve pesme, na ovoj sam imao utisak da traje predugo, iako ne traje ništa duže od njih. Ne mogu da kažem da je pesma loša, ali joj svakako treba posvetiti više vremena, jer tek posle nekoliko preslušavanja ona uspeva da prenese jedan deo one energije koju imaju prethodne dve. Isto je i sa „Coloured Blue“, kao da su hteli da sa ove dve pesme naprave nekakav predah posle fenomenalnog starta. Dalo se očekivati da naprave mali pad na sredini kao pripremu za poslednje dve pesme, koje su i najduže na albumu, ali mi se čini kao da je taj pad bio predugačak, pogotovo zbog toga što i „Sokushinbutsu“ na početku odaje utisak kao da će se nastaviti u tom maniru, međutim vrlo brzo ponovo dolaze oni fenomenalni obrti i zabava može da počne. Ovo je verovatno najkompletnija pesma na albumu, gde se da čuti kompletna muzička zrelost ovog benda. „Venomous“ predstavlja fantastičnu završnicu albuma, i ujedno je i najduža, sa trajanjem od preko sedam minuta. Kao da su više pesama uklopili u jednu, a sjajni vokali vas vode ka najdužoj solaži na albumu koja je sve samo ne dosadna i na kojoj se jasno čuju i blues uticaji.
Produkcijski je album sjajno urađen, jer bend zvuči živo, što je u neku ruku i zaštitni znak Stoner/Doom bendova. U svakom slučaju, ovo nije tra la la bend i ovaj album zahteva više preslušavanja, jer tek tada dolazi do izražaja kompletna priča koju Stonebride nudi. Moji favoriti su i dalje „Movies, Movies“ i „Lowest Supreme“, ali s obzirom da su Stonebride puni iznenađenja, ne bi me čudilo da i po pitanju toga promenim mišljenje posle još nekoliko preslušavanja.
Ocena 8,5
Miloš Stošić