Gravity Lost – priča koja će se pamtiti

Ta noć podsećala je na neka daleka ostrva. Imala sam utisak kao da ništa drugo ne postoji osim mesta na kome smo bili. Klub, gužva i hard core muzika. Gravity Lost bio je daleko od svoje kuće. Te noći su po prvi put nastupili pred kruševačkom publikom. Nakon toga razgovorali smo o gotovo svemu – turneji, nadolazećem albumu i tako dalje. Kada je intervju u pitanju, reklo bi se da je tada najvažnije da dugme na kome piše “rec” bude uključeno. Ja to nisam uradila. Momci iz Nemačke  pričali su oko pola sata o dosadašnjim iskustvima, a ja sam propustila da sve to zabeležim na traci. Ipak, bili su dovoljno ok da intervju urade po drugi put. U nastavku, prenosim pomenuti intervju, iz drugog pokušaja. 

HC: Možete li nam reći nešto malo o večerašnjim utiscima?
Volker: Večeras je bilo neverovatno. Nismo očekivali takvu reakciju ljudi. Bilo je dosta energije i veoma smo zadoovoljni da smo imali priliku da sviramo ovde.
Hanny: Ovo je bio mali nastup, ali je bilo mnogo više energije nego što smo do sada iskusili.
Volker: Mi postojimo oko četiri godine i imali smo dosta nastupa, ali ne mogu da se setim ni jednog na kome smo dobili toliko energije od publike.

HC: Trenutno ste na turneji, zapravo turneja je krenula 19. septembra, pa kakva su dosadašnja iskustva sa iste?
Volker: Bili smo u različitim zemljama, u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskj, Srbiji, Bosni i Hercegovini. Turneju smo počeli u Hrvatskoj i iskoristio bih ovu prilku da im kažemo hvala i doviđenja, pošto nismo stigli da to uradimo. Bilo je fino tamo, mala svirka,  bilo je oko petnaest do dvadeset ljudi. Drugog dana svirka je, na žalost, bila otkazana. Memet, koji je oprganizovao ovu turneju, njegov deda je preminuo, pa smo mislili ne bi bilo u redu da se tog dana zabavljamo. Tog dana je bila sahrana. Tako da smo otišli za Morič kod Vlade, koji ima tatoo studio i prijatelj je našeg bubnjara. On nas je tetovirao i zadovoljni smo kako je ispalo. On je stvarno dobar umetnik.
Chukie: Inače tog dan je imao temperaturu.
Volker: Da, evo novih informacija. Vidiš da je dobro to što intrevju radiš po drugi put. Ne želim da pričam ono što sam pominjao malo pre. Tako da on nas  je teovirao a imao je temperaturu i jaku glavobolju, pa hvala još jednom Vlad. Treće večeri smo nastupili u Subotici.

HC: Kakva je bila publika u Subotici?
Volker: Bili su malo rezervisani. niko nije izašao, tapšali su i bilo je nekoliko onih ''uuus“, ''yeas“. I bio je jedan totalno lud lik. U svakom slučaju, tamo je bilo dobro. Narednog dana smo otišli za Temišvar i svirali u nekom autonomnom klubu. Oni sve rade na DIY bazi. Tamo je publika bila dosta tiha i mirna. Bend koji  je svirao pre nas izvodi ambijentalnu, tehno muziku. Imaju gitaristu i Dj-a, dobri su i nisu nešto dugo svirali. Ali bila je mirna atmosfera. Kada smo mi svirali osećali smo se kao da smo na pogrešnom mestu. Stekao sam utisak da su ljuid tamo više zaintersovani za tehno ili elektronsku muziku. Tako  da, u početku je bilo pomalo čudno, ali je kasnije postalo ok. Imali smo i nekoliko intresantnih situacija tamo. Tamo je bio jedan pas, koji je u početku bio sasvim ok. Odsvirali smo pet do šest pesama, a onda je pas potpuno poludeo. Potrčao je ka meni, zatim krenuo ka bubnjevima, ponovo se vratio do mene, nakon toga  je otrčao  do Lea, a zatim pravo do bara i tada je sasvim poludeo. Bukvalno smo morali da prekinemo svirku. Ali to je ionako bio kraj, tako da je publika propustila samo polovinu posledenje pesme. I da, policija je zamalo prekinula ovaj nastup. Neko nam je rekao da je policija ispred, pa smo pitali da li je potrebno da prekinemo svirku, ali rekli su „Mi smo samo zaključali vrata, tako da svakako ne mogu da uđu“. Sledeća stvar je bio Bukurešt. To je bio prvi pravi koncert za nas.
Hanny: Imali smo dobro mesto u backstagu i imali smo dobar smeštaj. Imali smo tuševe, dobre krevete, dobru klopu. Ne znamo ko je sprimio klopu za nas, ali bilo je dobro i hvala im.
Volker: Te večeri smo bili u baru koji se nalazi iznad kluba u kome smo svirali, kako bismo se družili malo sa ljudima. Mi inače provodimo mnogo vremna zajedno, sada na turenji, tako da nam je potrebno da pričamo malo i sa drugim ljudima. Otišli smo u taj bar i šanker je u jednom trenutku rekao da je uskoro fajront i naručili smo poslednje piće. Nakon toga se ništa nije desilo i ostali smo tu. Ja sam ostao do tri ili četri, a ostali su izašli iz bara oko šest ujutru. Upoznali smo nove ljude, igrali stoni fudbal sa jednim likom. Bilo je lepo razgovarati sa ljudima iz Rumunije, slušati njihove priče.

HC: Kako ste upravo pomenuli situaciju, kada vas je šanker pozvao da naručite poslednje piće, ok kraju niste morali da napustite bar, ali kada već  , u određenom smislu, pominjemo policijski čas, kakva je situacija po tom pitanju u Nemačkoj?
Hanny: U odnosu na druge zemlje tamo je sve dosta striktno. U nemačkoj imate informacioni list na kome su navedene sve stvari koje se u toku dana dešavaju.  Morate biti tamo u četiri, tonska proba počinje u pet, u osam ili devete morate biti na bini, ponekad i ranije.
Volker: Pa da, uglavnom se u ponoć sve završava i ljudi odlaze. Nije kao ovde. Na velikom broju nastupa, obično nema klubova u blizini, tako da svi odlaze. Ali ovde je super. Ljudi su i dalje tu, piju, zezaju se, puše, pričaju. To je lepo iskustvo. Ljudi žive.

HC: Sinoć je trebalo da nastupite u Sofiji, ali te svirke nije bilo. Koja priča stoji iza toga, šta se desilo?
Volker: Stvar je u tome da smo otišli tamo i pričali sa likom, šankerom koji nije ni znao da se te večeri organizuje svirka. Pitao nas je ko svira sa nama, ali mi nismo znali, niko nam nije rekao, jer nismo mi to organizovali. Ali, to zapravo nije bila njihova greška, niti je bila Memetova greška, koji je organizator turneje. Tu je prosto došlo do nerazumevanja. Ali, šanker u Sofiji je bio ok, dao nam je besplatno pivo i energetska pića za put. Onda je Hanny pisao prijateljici Mim, koja je  objavila na facebooku da nam je potrebna pomoć. Ubrzo smo se čuli sa Milošem i on je rekao da sednemo u auto i dođemo do njega, tako da nas je spasio.

HC:Možemo li da razgovaramo malo i o albumu koji spremate Less Theory/ More Love. Večeras ste i izveli numeru pod ovim nazivom i publika je na istu zaista dobro odreagovala.
Volker: Da, stvarnoi jesu dobro odragovali.
Hanny: Večeras smo izveli većinu pesama sa ovog albuma. Usled nekih problema vezanih za mix i mastering ne možemo sada da izbacimo album. Nismo toliko zadovoljni kako kako je ispao zvuk, ali smo hteli da ih predstavimo ljudima.
Volker: Album će se pojaviti najverovatnije naredne godine. Sada smo malo kratki sa vremenom, prebukirani. Ali, stvar je u tome da zaista imamo želju da sviramo nove stvari. Što se albuma tiče, zvuk nije ispao onako kako smo planirali, tako da sada moramo malo da uštedimo novac kako bismo platili sledeći mix i mastering. Bićemo jako srećni kada to završimo i kada ispaden onako kako želimo. U tim pesmama se nalaze sve naše emocije i stvarno smo puno radili na tome. Tako da, kada to ispadne onako kako mi želimo moći ćemo da objavimo album i nadam se da će se ljudima dopasti. 

HC: Najpre ste pokušali da album objavite preko Crowdfundeed kampanje. Reč je o sajtu koji okuplja umetnike i uopšte ljude sa idejom, gde oni mogu da svoje ideje predstae publici koja, po želji, ako im se to svidi, može da pomogne u realizaciji tako što bi uložili određenu sumu novca u to. Šta se desilo sa kampanjom koju ste pokrenuli putem sajta Startnext deckt?
Volker: To smo uradili zbog novca, zbog problema sa novcem. Nismo imali dovljno novca, pa smo razmisšljali da mi uložimo koliko možemo, a da ostatak  potražimo od ljudi kojima se to dopadne, kako bismo obezbedili što bolji zvuk na albumu. Ali napravili smo neke greške.  Prva je ta što smo kampanju pokrenuli pitem sajta koji je namenjen samo Nemačom tržištu. Drugo, napravili smo i grešeke tokom promocije.

HC: Nije vam prijalo da to radite?
Volker: Pa da, to je to, nije nam bilo prijatno. To zapravo nije naš način. Jeste lepo kada ti ljudi pomognu.
Hanny: Kada ti sami pomognu, ponude se da pomognu. Mi to cenimo i srećni smo zbog toga. Ne osećamao se dobro kada mi tražimo: “možemo li da dobijemo novac od vas, pokušavamo da objavimo album”.
Volker: Imali smo utisak kao da molimo ljude da nam daju novac i to nam se nije dopalo. Ali, pokušali smo,  iako nije ispalo onako kako smo planirali. Hvala svima koji su pomogli, dali evro ili deset. Svakao svi su dobili novac nazad, jer nismo dostigli cilj koji smo postavili.
Hanny: Drago nam je, jer postoje ljudi kojima je stalo do nas. Mi ne možemo da živimo od ovoga i to je zapravo veliki hobi za nas. Lepo je kada upoznaš ljude koji hoće da ti pomogni i dalju novac za tvoj hobi.  Zahvalni smo im na tome.

HC: Upravo ste pomenuli da je bend vaš hobi, tačnije veliki hobi, tako da to nije prva stvar koju radite. Čime se bavite pored toga što svirate?
Hanny: Svi mi moramo da radimo, zarađujemo od nekih drugih stvari. Kada završimo sa poslom i kada završimo sve obaveze koje imamo
Volter: Kada platimo račune.
Hanny: Tada Gravity Lost jetse na prvom mestu. Volker pohađa školu. Ja radim u kompaniji hrane. Naš basista, koji nije mogao da svira večeras, studira. Naš pevač je samozaposlen. Ima kompaniju za grafički dizajn. Leo zapravo radi u doktorskoj ordinaciji.
Volker: On, između ostalog, razgovara sa ljudima baš pred operaciju. Većina nas ima poslove od devet od pet, nas dvojica smo u školi, ali pored toga Gravitiy Lost je ona prva stvar.
Hanny: Radimo zato nam treba novac da snimimo album, da iznajmimo kombi kada krenemo na turneju i za druge slične stvari.
Volker: Mi bismo voleli da možemo da živimo od benda, ali to nije moguće.

HC: Čak ni u Nemačkoj?
Volker: Čak ni tamo. U odnosu na ostale ljude u Nemačkoj mi smo, takoreći na ivici siromaštva, iako to može zvučati glupo zemljama u okruženju. Ako zarađuješ ispod hljadu evra mesečno u Nemačkoj, što je po meni dosta, ti se zapravo nalaziš na ivici siromaštva, zato što je stanarina visoka. Mislim, život u Nemačkoj jeste dobar, niko se ne žali. Postoje mesta gde možeš da odeš, ako ne radiš i da dobiješ novac. Imamo socijalno osiguranje. Što se nas tiče mi nismo bogati i moramo da štedimo svaki cent, a zapravo sav naš novac trošimo na bend.
Hanny: Da ne sviramo u Gravity Lostu, živeli bismo, zapravo, poprillično dobro. Ali, trudimo se da izađemo iz te kutije, tog striktnog plana koji Nemačka vlada ima za nas.
Volker: Život u Nemačkoj se svodi na to: Idi u školu, upiši fakultet, nađi posao, oženi se, napravi kuću.. stvari su ipak malo drugačije, ja bih rekao.

HC: Koji su vaši planovi, koji su sledeći koraci?
Hanny: Pa najvažniji korak je da izdamoi album, to je jedna stvar koja prosto mora da se desi. Nakon toga, plan je da se vratimo na turneju, da obiđemo nove zemlje, nove gradove, klubove u kojima nismo bili. To je jedna od najvažnijih stvari. Možda ćemo objaviti još jedan split ep sa bendom iz Mađarske Step On. Pozdrav za njih, volimo ih.

HC: Za kraj mogli biste da ponovo pošaljete poruku mladim ljudma koji sada kreću da rade, da sviraju ili da se bave nekim drugim sličnim stvarima?
Hanny: Moraš se držati svojih snova. Svako od nas ima različit ugao posmatranja stvari i želi da to ispolji na drugačiji način. Pokušaj samo da ne izgubiš glavu i sledi svoje snove, pa čak iako ti se neko smeje ili te ponižava. Samo budi ono što jesi. Pokušaj da nešto pokreneš, pa iako to ne dođe do ljudi, radi to zbog sebe. Takve stavri dovode do unutrašnjeg mira.
Volker: Oslobodi svoj um. Pa iako to ne uspe, ako ne možeš da zaradiš od toga, barem si pokušao. Za mene je to glavna stvar.
Hanny: Postojii bend iz Austrije koji cenimo, koji u jednoj pesmi navodi: '' I don’t want to get old with no stories to tell" i to je upravo to što mi želimo da kažemo. Kada ostarimo, kada budemo imali decu ili unuke želimo da im ponudimo nešto. Želiš da jednog dana, novim generacijama imaš o čemu da pričaš. Mi to upravo sad i radimo i ovo je nešto o čemu ćemo pričati godinama “bili smo u jebenoj Srbiji, svirali”.

HC:  Radili ste intervju dva puta?
Volker: Da (smeh)
Hanny: (smeh) To je najvažnije. Želiš da jednog dana, kada ostariš imaš o čemu da pričaš. Kada se budeš osećao bespomoćno uvek ćeš moći da se vratiš tim uspomenama.

HC:  Mi ovde imamo izreku koja glasi: “Bolje je kajati se zbog stvari koje si uradio, nego zbog onih koje nisi ni pokušao”.
Volker: Da, to je to. To je suština.
Hanny: To je dobra poneta.
Volker: To je dobar završetak. Uspela si.
Ivana Grujić