April u Beogradu nije ništa naspram marta u Nišu! Pogotovo kada ima ovoliko dobrih svirki zakazanih za ovaj mesec. Jedna od njih je bila i sinoćnja svirka grupe E-Play.

Oni su, kao i dosta bendova u skorije vreme, odlučili da svoju turneju započnu baš u Nišu. Ne znam zašto je to tako, verovatno zbog geografskog položaja Niša, ali ne bunimo se. Ako ništa drugo, to bi značilo da svirki ima, kao i da će ih i na dalje biti.


Feedback nije bio skroz pun, a i cela svirka je kasnila nekih sat i po ili malo više, što i nije čudno za Niš i Srbiju. Očekujući gužvu unutra, malo sam se iznenadio činjenicom da je tu bilo možda malo preko stotinak ljudi, a čiji se broj, kasnije, u toku svirke, povećao na negde oko 150. Nadam se da je to blo dovoljno da se svirka isplati i bendu i klubu, a što se tiče nas potrošača, taj broj je bio savršen. Bilo je dovoljno mesta i vazduha za svakog, te su svi uslovi za dobar provod bili tu.


Početak koncerta je obeležila neka psihodelična, takoreći Tool-ovska atmosfera, na šta generalno verovatno stari fanovi E-Playa nisu baš navikli, ali bilo je kasnije dosta pesama i za njih. Dosta je čudno bilo i odsustvo Biljane Todorovski na mestu gitare i vokala, za koji sam kasnije, u razgovoru sa Majom saznao da je opravdano odsutna i biće tako na celoj turneji, kao i da je na vokalu, kao njena zamena bila veoma harizmatična Kika Jovanović. Što se tiče eventualne praznine zbog manjka druge gitare – praznine nije bilo. Danilo je sve te moguće rupe popunio lepim, za njega karakterističnim, zvucima sa svog Gibson SG-ja, što je i bilo za očekivati jer kao jedini gitarista Consecrationa, on jednostavno mora da zna kako se to radi. I boga mi, zna! Neki deo zvuka koji smo mi ispred bine čuli je išao i sa matrica, što takođe moram da pohvalim, jer je bilo izvedeno sa dosta ukusa i baš onako kako mi se čini da bi trebalo. Majine bas linije su, naravno, u mnogome doprinele toj punoći zvuka koju je tako teško izvesti sa samo tri instrumenta. Svaki muzičar zna da u takvoj postavci dobar basista završava pola posla, i to je Maji više nego uspelo. O Trutu mislim da nema potrebe trošiti reči, samo ću reći – strašan bubnjar! 


Malo kasnije, u toku koncerta, došlo je do ''šiftovanja'' zvuka, na neki malo više electro-orijentisan zvuk, ali to i dalje nije bilo ono kako ja pamtim E-Play sa početka njihove karijere. Pošto je u pitanju bila promocija novog albuma, preovladale su te novije stvari, ali mislim da to nikome u publici nije smetalo, iako to obično tako biva sa bendovima koji su neko vreme na sceni. Sudeći po reakcijama publike, ''Divan dan'' je ispala najpopularnija pesma (izveli su je dva puta, jednom na bis), iako spada u te ''svežije''. To ili znači da je sinoć bila prisutna većinski nova publika benda, ili pak da E-Play ima neke standarde koje iz albuma u album i iz svirke u svirku, nezavisno od postave, ispunjuje. A može da znači i oba.   


Uglavnom, činjenica da su oni uspeli da zadrže staru publiku, a usput i eto, pridobiju novu, dosta govori o kvalitetu ovog benda, i preporučio bih svima da posete neki od koncerata koji su zaplanirani za ovu turneju, nezavisno od toga da li su ranije sušali ovaj bend ili ne. Sjajan koncert, pravo uživanje i za one koji vole đuskanje i dobar provod, a i za one malo sličnije meni, koji su malo (ili malo više) studiozniji u svom odnosu prema bendovima i generalno muzici koju slušaju. E-Play predstavlja odličnu sintezu ova dva, naizgled nepomirljiva pogleda na muziku uopšte.

Izveštaj pripremili Luka Radulović i Mitar Žikić