Nevidljivi
Helly Cherry
Siromaštvo više nije bilo oznaka već suština. Svi su odlazili na buvljak sa dinar-dva. Ma i sa dve pare, nego šta. Zakačiš nešto, petu na prstu noge.
Jedna žena je zapomagala: „Nije džak samo za mačke, ima i `znenađenja.„ Prikradoh se lagano! „Džabe je, ili šta daš. Može da ti se posreći. Nosi kući!“
Dadoh joj sve iz džepa i podmetnuh rame. Pronesoh kroz kraj taj prljavi džak. Nosim kući iznenađenje. Ušao sam nečujno i u predsoblju ga podigao za zadnji deo, kao da je rep. Čekao sam i sam da vidim šta tu ima.
Iz džaka se skotrljao veliki kamen.Obični hrapavi kamen.
-Kako me nije žuljalo ovo čudo- rekoh glasno.
-To je dragi kamen, dijamant, kristal-dovikivali su iz kuće.Kad sam ušao u dnevnu sobu već sam bio prepun radosti.
-Šta ti je? Sigurno vredi-reče žena. -Idi zlataru!
-Zar opet u džak? Ne mrdam! Pozvaću zlatara, platiću.
-U kući nema ni groša, ni žute pare. Ne zovi - nosi!
-Da ti je što vredno u tom džaku ti bi bio u velikom društvu, a ne sam - promrmlja zlatar.
-Ništa! Pobogu! - zavapih, a on će smireno, kao spasilac: - Vratite ga tamo gde ste ga uzeli, dobićete nešto u zamenu. Da baš ne bude ništa.
Nisam hteo da svraćam kući, šta da izmislim ženi za izgubljenu nadu.
Odoh nazad, odoh k vragu, gomila u gomilu.
Na buvljaku kipi, ne mogu da se provučem, sudaram se sam sa sobom i sa drugima. Stigoh do moje prodavačice. Sedoh na džak baš blizu nje i smireno upitah - Ima li šta za mene?
-Ima, ima! Nikad bez ničega, molim lepo. Život je nepredvidljiv. Samo sa nečim možeš dalje.
-Ha-ha-ha-nasmejah se na silu. -Pa da bude kao sa džakom? Ispričah joj ukratko tu avanturu.
-Ne, ne stari, bez brige. Odnesi džak, nosi i ovu kutijicu. Unutra je čarolija, upamti.
-Aj dobro - rekoh. Kud sva zabluda tu i poslednja para. Nosim!
-Srećno - reče prodavačica ne trepnuvši.
Jurio sam najbrže što sam mogao. Nisu mi smetale zamke gomile pijačara, probijao sam se neosetno kao buba rusa kroz sudove u kuhinjskom ormanu. I ja sam se tako osećao. Kad stignem kući mislio sam da glumim mutavca. Ko će sve da objašnjava? A grdnja? Ko će taj lonac da ispije? Jedna zabluda je i mogla da prođe, a druga - nikako.
Spasila me je šara na kutijici.
-Ukras na zidu, skoro kao ikona - rekla je žena.
-Ne, ne, otvori prvo, pa ćemo videti - rekoh i pružih ruku. Ona ugrabi poklopac, obrli ga sa obe ruke, a meni gurnu ostatak. Na vrhu je bio papirić sa porukom za korišćenje: Uz grubi kamen protrljaj čarobnu pločicu i postaćeš nevidljiv.
Odmah sam isprobao patent. I šta misliš - gde sam ja sada? Pogledaj okolo, osvrni se. Možda sam tu negde, baš tu, u blizini.
Milosava Mijović
Jedna žena je zapomagala: „Nije džak samo za mačke, ima i `znenađenja.„ Prikradoh se lagano! „Džabe je, ili šta daš. Može da ti se posreći. Nosi kući!“
Dadoh joj sve iz džepa i podmetnuh rame. Pronesoh kroz kraj taj prljavi džak. Nosim kući iznenađenje. Ušao sam nečujno i u predsoblju ga podigao za zadnji deo, kao da je rep. Čekao sam i sam da vidim šta tu ima.
Iz džaka se skotrljao veliki kamen.Obični hrapavi kamen.
-Kako me nije žuljalo ovo čudo- rekoh glasno.
-To je dragi kamen, dijamant, kristal-dovikivali su iz kuće.Kad sam ušao u dnevnu sobu već sam bio prepun radosti.
-Šta ti je? Sigurno vredi-reče žena. -Idi zlataru!
-Zar opet u džak? Ne mrdam! Pozvaću zlatara, platiću.
-U kući nema ni groša, ni žute pare. Ne zovi - nosi!
-Da ti je što vredno u tom džaku ti bi bio u velikom društvu, a ne sam - promrmlja zlatar.
-Ništa! Pobogu! - zavapih, a on će smireno, kao spasilac: - Vratite ga tamo gde ste ga uzeli, dobićete nešto u zamenu. Da baš ne bude ništa.
Nisam hteo da svraćam kući, šta da izmislim ženi za izgubljenu nadu.
Odoh nazad, odoh k vragu, gomila u gomilu.
Na buvljaku kipi, ne mogu da se provučem, sudaram se sam sa sobom i sa drugima. Stigoh do moje prodavačice. Sedoh na džak baš blizu nje i smireno upitah - Ima li šta za mene?
-Ima, ima! Nikad bez ničega, molim lepo. Život je nepredvidljiv. Samo sa nečim možeš dalje.
-Ha-ha-ha-nasmejah se na silu. -Pa da bude kao sa džakom? Ispričah joj ukratko tu avanturu.
-Ne, ne stari, bez brige. Odnesi džak, nosi i ovu kutijicu. Unutra je čarolija, upamti.
-Aj dobro - rekoh. Kud sva zabluda tu i poslednja para. Nosim!
-Srećno - reče prodavačica ne trepnuvši.
Jurio sam najbrže što sam mogao. Nisu mi smetale zamke gomile pijačara, probijao sam se neosetno kao buba rusa kroz sudove u kuhinjskom ormanu. I ja sam se tako osećao. Kad stignem kući mislio sam da glumim mutavca. Ko će sve da objašnjava? A grdnja? Ko će taj lonac da ispije? Jedna zabluda je i mogla da prođe, a druga - nikako.
Spasila me je šara na kutijici.
-Ukras na zidu, skoro kao ikona - rekla je žena.
-Ne, ne, otvori prvo, pa ćemo videti - rekoh i pružih ruku. Ona ugrabi poklopac, obrli ga sa obe ruke, a meni gurnu ostatak. Na vrhu je bio papirić sa porukom za korišćenje: Uz grubi kamen protrljaj čarobnu pločicu i postaćeš nevidljiv.
Odmah sam isprobao patent. I šta misliš - gde sam ja sada? Pogledaj okolo, osvrni se. Možda sam tu negde, baš tu, u blizini.
Milosava Mijović