Mrtav 'Ladan (2002)
Helly Cherry
Viktorija Film
Posmatramo jedan od tranzicijskih filmova, dramu upakovanu u omiljeni domaći žanr-komediju. Film je pun zanimljivih scena, i funkcioniše ne samo kao film koji lomi žanr, već i kao istorijsko podsećanje na jedno vreme, koje je, paradoksno, još uvek jako aktuelno. Sitne fore sa beogradskog krimi asfalta tu su samo da zabibere ljutu i opaku scenarističku čorbu, koja je preozbiljna da bi se tretirala kao drama. To bi dovelo do pokušaja da se, kao u 1 na 1, izvrši jedna vrsta apologije nasilja, što ovo delo nema za cilj. Bar na prvi pogled. Kao prvenac režisera, ono svakako služi svojoj svrsi, i postavlja osnovu za ono što ćemo videti u kasnijim filmovima autora, a to je pre svega zabavan, nenaporan film.
Sam komedijski efekat je postignut, ali po koju cenu? Po cenu gubljenja u moru šala, da se čitava tema ne bi shvatila preozbiljno. Smeh možemo shvatiti kao određen sistem samoodbrane duha, ali priča koja vodi radnju nimalo nije naivna. Ona je, štaviše, materijal od koga bi se mogao napraviti jedan strogo vođen, a ne naivan film, uz odgovarajuća sredstva i postojanje vizije autorstva u domaćem filmu, koje se, po drugi put nakon crnog talasa, ponovo javlja, ali nedovoljno samokritički odnos prema delu može dovesti do ovakve komedije crnog apsurda.
Nikola Đuričko je veran ulozi, kao u Do Koske, i nastavlja da glumi gangstera dečačkog šarma, ali ovde vidimo nešto ličniju, humaniju stranu negativca. Srđan Todorović je odličan kao nespretni krimos, a Jezdić takođe isporučuje kvalitetnu glumu. Kolja dopunjuje čitav humorički ugođaj ovog road movie-a svojim stonerskim upadicama i predstavlja neku vrstu naratora radnje u kasnijoj fazi. Pomenuću i Taru Manić koja je ostvarila malu, ali jako značajnu ulogu.
Ovaj film je jezgrovit, ali i pomalo stereotipan, što bi se narodski reklo naš. Samim tim, on nema isuviše velike domete, ali služi svrsi, i razgaljuje, što se i traži od domaćeg filma. U pitanju je takođe i mešavinu različitih filmskih žanrova, što čini istovremeno zabavnu, nelinearnu i pomalo haotičnu tvorevinu. Da li je to dobra ili loša stvar, pokazaće vreme.
U tom smislu, film je nastavljač jedne duge tradicije. O tome da li je to dobra ili loša tradicija, daće glas verujem i svetska publika, kada bude, najzad, otkrila domaće komedije, što će se sigurno desiti, kad-tad. Do tada, ovo ostaje nostalgičarska zabava za ubijanje vremena, ali i film koji svoje ponovno prikazivanje zaslužuje na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom. Pre svega zbog pozitivne, svima potrebne note, i filmske čarolije koja je, pomalo daleke 2002. godine, još jednom ponovo pokrenuta.
5/5
Ilija Đurđanović
Posmatramo jedan od tranzicijskih filmova, dramu upakovanu u omiljeni domaći žanr-komediju. Film je pun zanimljivih scena, i funkcioniše ne samo kao film koji lomi žanr, već i kao istorijsko podsećanje na jedno vreme, koje je, paradoksno, još uvek jako aktuelno. Sitne fore sa beogradskog krimi asfalta tu su samo da zabibere ljutu i opaku scenarističku čorbu, koja je preozbiljna da bi se tretirala kao drama. To bi dovelo do pokušaja da se, kao u 1 na 1, izvrši jedna vrsta apologije nasilja, što ovo delo nema za cilj. Bar na prvi pogled. Kao prvenac režisera, ono svakako služi svojoj svrsi, i postavlja osnovu za ono što ćemo videti u kasnijim filmovima autora, a to je pre svega zabavan, nenaporan film.
Sam komedijski efekat je postignut, ali po koju cenu? Po cenu gubljenja u moru šala, da se čitava tema ne bi shvatila preozbiljno. Smeh možemo shvatiti kao određen sistem samoodbrane duha, ali priča koja vodi radnju nimalo nije naivna. Ona je, štaviše, materijal od koga bi se mogao napraviti jedan strogo vođen, a ne naivan film, uz odgovarajuća sredstva i postojanje vizije autorstva u domaćem filmu, koje se, po drugi put nakon crnog talasa, ponovo javlja, ali nedovoljno samokritički odnos prema delu može dovesti do ovakve komedije crnog apsurda.
Nikola Đuričko je veran ulozi, kao u Do Koske, i nastavlja da glumi gangstera dečačkog šarma, ali ovde vidimo nešto ličniju, humaniju stranu negativca. Srđan Todorović je odličan kao nespretni krimos, a Jezdić takođe isporučuje kvalitetnu glumu. Kolja dopunjuje čitav humorički ugođaj ovog road movie-a svojim stonerskim upadicama i predstavlja neku vrstu naratora radnje u kasnijoj fazi. Pomenuću i Taru Manić koja je ostvarila malu, ali jako značajnu ulogu.
Ovaj film je jezgrovit, ali i pomalo stereotipan, što bi se narodski reklo naš. Samim tim, on nema isuviše velike domete, ali služi svrsi, i razgaljuje, što se i traži od domaćeg filma. U pitanju je takođe i mešavinu različitih filmskih žanrova, što čini istovremeno zabavnu, nelinearnu i pomalo haotičnu tvorevinu. Da li je to dobra ili loša stvar, pokazaće vreme.
U tom smislu, film je nastavljač jedne duge tradicije. O tome da li je to dobra ili loša tradicija, daće glas verujem i svetska publika, kada bude, najzad, otkrila domaće komedije, što će se sigurno desiti, kad-tad. Do tada, ovo ostaje nostalgičarska zabava za ubijanje vremena, ali i film koji svoje ponovno prikazivanje zaslužuje na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom. Pre svega zbog pozitivne, svima potrebne note, i filmske čarolije koja je, pomalo daleke 2002. godine, još jednom ponovo pokrenuta.
5/5
Ilija Đurđanović