Bagins. Bilbo Bagins.
Tako sam se nekad zvao.
Danas... danas je drugačije. Novo vreme zahteva novo ime, novi sistem vrednosti, drugačije ponašanje. Kako bih im odgovorio i okončao cirkus srama, pribavio sam fino naoružanjce i rešio da se probijem i pobegnem odavde kako znam i umem.
Sada me možete zvati...
Hobit sa s' sačmaru!
*
Epidemija je došla sa juga. Tako sam bar čuo. Niški istraživači su dijagnostikovali najupečatljivije simptome virusa i obnarodovali vesti putem svih medija, pre nego što se celokupna mreža urušila i ostavila za sobom uskovitlani, otrovni signal koji je plahovito vrcnuo pustarom i zakopao se pod zemlju – vele: „Nije ni sam, grešan, mog'o užasu da posvedočava“.
*
Onaj hroničar, David Berg, ili kako se već zvaše, primetio je nosioce infekcije među prvima, pre no što su ga krvavog i iskilavljenog odvezli u bolnicu, kod doktora Otoa Keloida Grosa.
„Lele“, kazao je, a onda očima zavrn'o. „Ima neko opasno devojče, će te razbesnuje s potpazušnu cvrcaljku.“
Zaista, bio je u pravu. Ko god bi devojci u zagrljaj pao, u đavoljeg slugu bi se premetnuo i, željan krvi i promene, zapucao bi kaldrmom i razgrizao utrobe onih koji bi mu se našli na putu. A oni, eto, začkiljili bi namah, pa i sami nastavili da se praćakaju u ludilu nove evolucije i revolucije, deformisanih crta lica i iskeženog žvalavog zubala.
Mlada došljakinja iz beznađa se zvala Alisa i nije volela pesmu umornih slavuja. U lance su je bacili u Zemlji bluda, kako bi sprečili širenje boleštine, čiji je inicijalni mlazuljak štrcnula iz pazušne jame, k'o što bi tvor raspirio smrad pakleni kada bi ga u ćošak saterali. Ali avaj, u svetlu friških okolnosti, lako se oslobodila okova svojih i, u moći novostečenoj, narasla i popunila šes' kubika zapremine, te je nemrtvi podanici prozvaše Kraljica Cvrca i napraviše joj krunu od stiropora.
*
I tako su pili rakiju i benzin, bauljali kroz srču i palili skupštine, sve dok celu zemlju našu bajkovitu ne pretvoriše u realitet teški, ogavni i gorki. A onda je došla i tama. Progutala je sunce i oblake i plavetnu podlogu, i obezbedila nemrtvim kužnicima mračni podijum, na kojem bi se slobodno mogli razmahati svojim gramzivim kandžama i nastaviti sa plesom revolucije besnila.
*
Pepe Pljuga, moja žena – prodavačica najboljeg uvoznog duvana – raspolućena je na radnom mestu, tamo dole, na ulazu na pijac, gde je prodavala dva boksa dnevno. Kada me je njen krvavi trup dočekao izbečenih očiju i palacavog jezika, u onoj tamnoj izmaglici, k'o avet nemušta, nisam ništa drugo mogao, nego da joj satarom glavu zabravim i umirim joj povampirenu telesinu za vek vekova. Ćerku Snežu u okove sam morao da bacim, a bila je na tako dobrom putu, oko moje suzno. Zvali su je „Snežana sa sedam smotuljaka“, jer je najbolju domaćicu dilovala u celom kvartu. Ali, nesrećnu je, eto, kurjakoliki momak besni gricnuo, pa joj se pogled smutio, a iz usta joj se smrdljiva bala rastegla.
I sad me gleda iz ćoška sobe, onako otekla, zelenkasto-bleda i posve glupa. Okončaću joj muke, čim očistim cev ove moje puške, koja mi je jedini sadrug i oslonac u novom vremenu postala. A šta bih drugo mogao da uradim? Napuniću joj lobanju sačmom i ostaviti je da sanja kako je nekada lepo vreme bilo. A onda ću da iskoračim na ulicu i da im pokažem svima ko na svinjokolju seče mast, a ko ispira creva, majku li im njinu revolucionarsku!
*
Bacam pogled kroz prozor svog uporišta. Plamen na ulici osvetljava užasavajuć' prizor. Čitava armija nemrtvih. Piloti i vampiri, u sablasnom horskom poju zavijaju „kao da je mesec stao samo za nas dvoje“, a ostali monstrumi, eno, razbijaju izloge sa sportskom opremom i parfemima i traže novo nevino meso nad kojim bi siti mogli parazitirati. Ni ne slute da sam municiju spremio i da ću pošteno mozga da im se naprosipam, pre nego što uhvatim maglu i odem u Švicu, ili u Nemačku, da krečim kuće i poslovne prostore.
„Snežo, sine“, izgovaram, dok povlačim oroz i brišem usamljenu suzu. „Ide tata u rat.“
Malo preostalog mozga moje ćerke razleće se po sobičku i nadvija se nad praskom sačmare, zajedno sa slapom bljuzgave krvi. Sada, kad sam počistio smeće pred vlastitim pragom, vreme je da očistim i ovu tužnu zemlju od tame i njezinih podanika.
Rat!
*
Dok pucam u sluđene prolaznike na ulici, moram da primetim da se i mrak povlači, a da se prvi zraci sunca i zdravog duha probijaju kroz sivkasto oblačje i grimiznu testastu masu, gustu od paničnih vapaja i zapomaganja.
Radoslav Slаvnić
Tako sam se nekad zvao.
Danas... danas je drugačije. Novo vreme zahteva novo ime, novi sistem vrednosti, drugačije ponašanje. Kako bih im odgovorio i okončao cirkus srama, pribavio sam fino naoružanjce i rešio da se probijem i pobegnem odavde kako znam i umem.
Sada me možete zvati...
Hobit sa s' sačmaru!
*
Epidemija je došla sa juga. Tako sam bar čuo. Niški istraživači su dijagnostikovali najupečatljivije simptome virusa i obnarodovali vesti putem svih medija, pre nego što se celokupna mreža urušila i ostavila za sobom uskovitlani, otrovni signal koji je plahovito vrcnuo pustarom i zakopao se pod zemlju – vele: „Nije ni sam, grešan, mog'o užasu da posvedočava“.
*
Onaj hroničar, David Berg, ili kako se već zvaše, primetio je nosioce infekcije među prvima, pre no što su ga krvavog i iskilavljenog odvezli u bolnicu, kod doktora Otoa Keloida Grosa.
„Lele“, kazao je, a onda očima zavrn'o. „Ima neko opasno devojče, će te razbesnuje s potpazušnu cvrcaljku.“
Zaista, bio je u pravu. Ko god bi devojci u zagrljaj pao, u đavoljeg slugu bi se premetnuo i, željan krvi i promene, zapucao bi kaldrmom i razgrizao utrobe onih koji bi mu se našli na putu. A oni, eto, začkiljili bi namah, pa i sami nastavili da se praćakaju u ludilu nove evolucije i revolucije, deformisanih crta lica i iskeženog žvalavog zubala.
Mlada došljakinja iz beznađa se zvala Alisa i nije volela pesmu umornih slavuja. U lance su je bacili u Zemlji bluda, kako bi sprečili širenje boleštine, čiji je inicijalni mlazuljak štrcnula iz pazušne jame, k'o što bi tvor raspirio smrad pakleni kada bi ga u ćošak saterali. Ali avaj, u svetlu friških okolnosti, lako se oslobodila okova svojih i, u moći novostečenoj, narasla i popunila šes' kubika zapremine, te je nemrtvi podanici prozvaše Kraljica Cvrca i napraviše joj krunu od stiropora.
*
I tako su pili rakiju i benzin, bauljali kroz srču i palili skupštine, sve dok celu zemlju našu bajkovitu ne pretvoriše u realitet teški, ogavni i gorki. A onda je došla i tama. Progutala je sunce i oblake i plavetnu podlogu, i obezbedila nemrtvim kužnicima mračni podijum, na kojem bi se slobodno mogli razmahati svojim gramzivim kandžama i nastaviti sa plesom revolucije besnila.
*
Pepe Pljuga, moja žena – prodavačica najboljeg uvoznog duvana – raspolućena je na radnom mestu, tamo dole, na ulazu na pijac, gde je prodavala dva boksa dnevno. Kada me je njen krvavi trup dočekao izbečenih očiju i palacavog jezika, u onoj tamnoj izmaglici, k'o avet nemušta, nisam ništa drugo mogao, nego da joj satarom glavu zabravim i umirim joj povampirenu telesinu za vek vekova. Ćerku Snežu u okove sam morao da bacim, a bila je na tako dobrom putu, oko moje suzno. Zvali su je „Snežana sa sedam smotuljaka“, jer je najbolju domaćicu dilovala u celom kvartu. Ali, nesrećnu je, eto, kurjakoliki momak besni gricnuo, pa joj se pogled smutio, a iz usta joj se smrdljiva bala rastegla.
I sad me gleda iz ćoška sobe, onako otekla, zelenkasto-bleda i posve glupa. Okončaću joj muke, čim očistim cev ove moje puške, koja mi je jedini sadrug i oslonac u novom vremenu postala. A šta bih drugo mogao da uradim? Napuniću joj lobanju sačmom i ostaviti je da sanja kako je nekada lepo vreme bilo. A onda ću da iskoračim na ulicu i da im pokažem svima ko na svinjokolju seče mast, a ko ispira creva, majku li im njinu revolucionarsku!
*
Bacam pogled kroz prozor svog uporišta. Plamen na ulici osvetljava užasavajuć' prizor. Čitava armija nemrtvih. Piloti i vampiri, u sablasnom horskom poju zavijaju „kao da je mesec stao samo za nas dvoje“, a ostali monstrumi, eno, razbijaju izloge sa sportskom opremom i parfemima i traže novo nevino meso nad kojim bi siti mogli parazitirati. Ni ne slute da sam municiju spremio i da ću pošteno mozga da im se naprosipam, pre nego što uhvatim maglu i odem u Švicu, ili u Nemačku, da krečim kuće i poslovne prostore.
„Snežo, sine“, izgovaram, dok povlačim oroz i brišem usamljenu suzu. „Ide tata u rat.“
Malo preostalog mozga moje ćerke razleće se po sobičku i nadvija se nad praskom sačmare, zajedno sa slapom bljuzgave krvi. Sada, kad sam počistio smeće pred vlastitim pragom, vreme je da očistim i ovu tužnu zemlju od tame i njezinih podanika.
Rat!
*
Dok pucam u sluđene prolaznike na ulici, moram da primetim da se i mrak povlači, a da se prvi zraci sunca i zdravog duha probijaju kroz sivkasto oblačje i grimiznu testastu masu, gustu od paničnih vapaja i zapomaganja.
Radoslav Slаvnić
