„Dobro jutro", začuo sam glasić. Osvrnuo sam se i pomislio da sam potpuni kreten ako sam ponovo ostavio upaljen televizor. Crni ekran zevao je na mene. Video sam svoj zbunjeni izraz lica u staklenom stomaku.

„Ehej, dobro jutro, velim!" Ovo je već bilo previše. Da li je moguće da sam zaboravio da isključim računar? Monitor je blejao u televizor kao da kaže, da li je gazda skrenuo s uma?

„Ehej, ovde sam, ovde!" Nisam pio, nisam duvao, zašto mi se pričinjava glasić koji mi želi dobro jutro.

„Ovde sam, ehej!" Pogledao sam ispod stola. Iz papuče virio je čovečuljak, ne veći od palca. Plave oči gledale su me prodorno. Nosio je tigrasti gunj bež boje. Imao je i slične plantalonice. Stekao sam utisak da je to maskirna uniforma, prilagođena bojama ofucanog parketa.

„Elem, dobro jutro , domaćine."

„Dobro jutro", kažem ja, "a ko si ti?"

„Ja sam čovek, kao i ti. Zovem se Umek."

„Šta radiš ispod mog stola i kao si tu dospeo?" upitam ga i dalje u neverici. Čučim ispod radnog stola i pričam sa pajacem iz papuče. Uniformisanim pajacem!

„Pokušavam da te dozovem, došao sam iz tvog kauča. Tu živim s porodicom."

„Stvarno?"

„Stvarno."

Tišina.

„Lepa ti je ta uniforma", primetim.

„Ah, to je odeća za lov po dnevnoj sobi."

Patuljak u maskirnoj uniformi.

„Izvini, ako sam te probudio ili u nečemu omeo", kaže on zureći u moja dlakava stopala i drečavo tirkiznu pidžamu.

„U redu je, već sam bio na nogama", odmahnem.

„Ne bih te zvao da nije hitno, a tiče se i tvog i mog doma", kaže palčić smrtno ozbiljan.

Klimnem glavom kao mudrac. Tvog doma u mom kauču, pomislim.

„Problem je u tome što ima više od mesec od kako su se Ikki iselili iz ormara u krš-sobi."

Namrštim se i setim da zaista dugo nisam otvarao ormar.

„Žalili su se na vlagu", kaže oprezno Umek.

Slegnem ramenima, šta da im radim?

Palčić čačne nos i nastavi da priča.

„Dakle, odselili su se i šta se tu može. No, gremlini su saznali za tu slabost, za rupu u odbrani."

„Čekaj, kako to misliš, gremlini?"

Sad sam već ljut. Palčić ne odgovara, samo trepće plavetnim okicama.

„Gremlini, kao čupave nakaze koje se tope na svetlu?" pitam ga ja, a kroz glavu mi prolaze prizori iz filma. Umek me gleda sažaljivo i odmahne glavom.

„Aha, misliš na gremline koji obaraju avione?" Reč avion ga je zainteresovala, ali je ipak iskrivio usta žalostan što ga ništa ne razumem.

„Pa šta su onda gremlini?" Pitam pomalo iznerviran.

„Veoma su mali", počinje Umek, „tako toliki".

Stavlja ruku na struk.

„Veoma su snažni i uporni. Vole da uništavaju stvari i poseduju natprirodnu sposobnost da zamrse, zaglave, prekinu ili unište bilo koji predmet. Predanje kaže da mogu da pokvare čak i kamen."

Klimnem glavom

„Da, to su gremlini uništavači."

Umek se slaže sa mnom.

„Elem, Ikku su se odselili, pa su gremlini preplavili krš-sobu. Mislim da imaju bazu u kutiji sa igračkama."

Žmirnem na jedno oko i pokušam da razaberem, na šta to Umek misli.

„Tamo si spakovao sve igračke, šarene knjige, bojice i druge zabavne stvari."

Slegnem ramenima, sećam se da je bila kutija, ali se ne sećam gde je sada.

„Zar nisi primetio, sve su pokvarili. Prekinuli su kabl od telefona, razvalili su prozor i kiša se sliva niz zid. Razorili su cev od bojlera, zatisnuli su venile, odsekli donji deo tuš creva. Postavili su prašinaste topove ispod računara, naplavili su malter i popustili su nosači donje police. Umastili su slivnik. Tako su ga zaglavili da voda iz tvog stana curi mojim drugarima", kaže Umek strpljivo nabrajajući nevolje.

Postideo me je. Promrmljao sam nešto kao, ma znam, nemam vremena, zvao sam majstora, sve kažem sebi sutra ću.

Umek uzdahne.

„Ne možemo više sami da ih zaustavimo. Došao sam da ti kažem da ćemo se i mi odseliti."

„Čekaj, kako to misliš, i vi?"

„Odmah za Ikkijima, odselili su se i Vani. Živeli su ispred sudopere. Gremlini su potpuno zagadili kuhinju. Primakli su se kauču, moram da mislim da porodicu."

„Hoćeš da kažeš, kad ja već ne mislim na vas, je l'?"

Umek sleže ramenima.
„Dali smo sve od sebe. Imam troje dece, ženu. Najstariji sin i ja ne možemo sami da se odbranimo. Bojim se, ako gremlini prodru do kauča, uništiće nam useve, zarobiti nas ili nešto još gore."

„Pa kako da vam pomognem?", pitam zabrinuto.

„Sada ne možeš da nam pomogneš. Došao sam da se pozdravimo."

„A šta će biti sa mnom?"

„O tome je trebalo da misliš ranije. Probaj da kupiš jak deterdžent."

„To ih ubija?"

„O ne, obožavaju ga. Siti se najedu. Možda će te ostaviti na miru ako ih dobro podmitiš."

Ovaj mali me zajebava, pomislim.

„Ozbiljno ti govorim", kaže, „zar ne vidiš da su ti i naočare upropastili."

Sledio sam se. Šrafići naočara naprasno su popustili.

Nov novcat ram pao mi je sa nosa i naočare su se slomile.

Ranko Trifković