From the Olden Vault (43)

Ovo je film rađen po kultnoj knjizi Ayn Rand(koja je inače po uticajnosti i čitanosti na nekim listama došla do drugog mesta, odmah posle Biblije), prvi je od tri, a ostali će biti izbacivani 15 aprila sledeće, i godine nakon nje. Inače, recenzije su stravične blago rečeno, ali je glavni finansijer John Aglialoro rešio da izgura sva tri filma, i navodi pozitivnu ocenu na rottentomatoes.com sajtu kao svoje opravdanje. Ayn Rand je inače tvorac sopstvene filozofije pod nazivom objektivizam, u koju može imati uvid bilo ko ko pročita neko od njenih dela. Atlas Shrugged: Part I je definitivno film sa porukom, ali ta je poruka, pored nekih kapitalističkih momenata, plemenita i daje svemu što vidimo neki osećaj svrhe. Glavni utisak nakon gledanja ovog filma je utisak zaokruženosti, vizije i neke unutrašnje topline jer shvatate da ništa ne može zaustaviti čoveka i njegovu kreativnu prirodu. 9/10

Efekti najnovije svetske ekonomske krize pokazuju moguće posledice koji će uticati na buduće događaje više nego što ovaj film pokušava da prizna. Naravno, ima par momenata u kojim se pokušava da se sagleda velika slika, ali sve je to na nivou fusnote, a ne koncepta. Likovi, likovi su krajnje mediokritetni, i karakterizacija je stvarno loša. Da je glumačka postava bila iole lošija, sve bi palo u vodu. Ipak, film je solidno uslikan, fino režiran i u prvoj polovini je to ok. U drugoj polovini se ne dešava ništa zaista značajno, a sve se prekida nekom tupavom ličnom dramom oko uginulog psa lika koji glumi Spacey, što je: 1) dosadno 2) nema nikakve veze sa ostatkom filma. Produžavanjem radnje za bar jedan dan možda bi se nešto dobilo. Ne tvrdim da i bi. Ovako, imamo jedan half-assed pokušaj, sa odličnim glumcima. 4/10

Ne bih ovaj film nazvao klasikom, ali mali skrajnuti biser ovo svakako jeste. Režirao ga je Alan Arkin, koji je poznatiji kao glumac, mada se ni u tom poslu nije nešto ekstremno proslavio. Elliott Gould je sjajan kao lead, mislim da mu je ova uloga odlično poslužila kao priprema za The Long Goodbye, a tu je i Donald Sutherland u odličnoj epizodi, kao skroz otkačeni ateistički sveštenik. Sama priča je dosta netradicionalna i offbeat, što je jedan od glavnih kvaliteta ovog filma. Jedino što bih zamerio je poslednja četvrtina, gde emocija dobija nešto agresivniji ton, u totalnom neskladu sa ostatkom ovog dela. Ipak, Gould kompletisti kao i ljubitelji malih filmova će ovde naći u čemu da uživaju. 7/10

Ovo je prvi film Park In-je-a(prvo pa muško), a žanrovski može da prođe kao politički triler sa dramskim elementima. Uglavnom-film ima mlakih i naivnih momenata, ali treba ga odgledati, pre svega zbog premise, koja je spot-on odlicna, i nešto u čemu će uživati svi ljubitelji teorija zavere. Gluma je ok, i non stop se dešava nešto zanimljivo ili značajno za dalju radnju, i u tom smislu sveukupno ima malo praznog hoda. Inače, film dolazi iz Južne Koreje, i tipičan je njihov repertoarski film. 7/10

Što reče neko, prikveli su u modi. Prikvel ili ne prikvel, ovo stoji on its own kao super film. Jedan od onih gde na kraju žudite za nastavkom. Dobar pace, odlična gluma, efekti boli glava, i osećaj da ovom filmu baš ništa ne fali su glavni utisci nakon gledanja. Ovo bi trebao da bude etalon kako treba da prave blokbastere. Aj sad svi na gledanje. 9.5/10

Ok, ko je gledao originalni Hangover nema potrebe da gleda ovo, jer je u pitanju bukvalno preslikan Part I uz tu i tamo nešto malih izmena, koje su u suštini beznačajne. Ja, lično, jesam uživao u ponovnom susretu sa grupicom poznatih likova, ali ako vam ovaj film uradi bilo šta, to će biti da učini da više volite deo prvi. 6.5/10

Ne padajte na glupi internet hajp. Ovaj film je idejno prazan na toliko nivoa da će u njemu moći da uživaju samo oni opsednuti stilom. I, ne, frizura Amande Sejfrid ne čini jedan film dobrim, niti Timberlejkovo “ajaoj ja sam siroma’ beli Amerikanac iz geta“ poziranje. 2/10

Kad podvučete crtu, ovo je poprilično beznačajan film. Jedina poruka glasi: Stick it to the Man. Sad, ko pada na tu patinu, na taj vapaj potlačenih protiv korupcije i odlučivanja o ljudskim sudbinama u deliću treptaja oka, neće imati ovde šta da prigovori. Ali ja imam. Možda jer vidim dalje od većine, možda ne isuviše daleko, ali svakako dovoljno da ovo posmatram kao nešto više od običnog smehotresa sa Holivudskim superstarovima. Ovako se afirmiše pomirenje sa sudbinom prosečnog američkog Joe-a. Kroz fantaziranje o svetu gde postoji šansa da se, podvalom ili srećom, dođe do velikog novca i nekog neimenovanog karipskog ostrva sa margaritama i lepim curama. Ja kažem: fuck that and fuck this dumbed-down shit.

3/10