Dragi Dnevniče
Helly Cherry
Mama kaže da sve devojčice pišu dnevnike. Ne znam kako se to radi. Jovica kaže da pišem koji mi se dečak sviđa, koja me drugarica nervira, šta sam danas obukla. Meni je to dosadno. Deda kaže da pišem o svemu što mislim, šta mi se dešava. Ali ovde na tavanu se ne dešava mnogo. Ne palimo fenjer često jer nemamo plina pa štedimo. Deda je par puta rekao kako mu baba nije dala da stavi prozor i da nije trebao da je sluša. Obično sedimo u mraku, mama ili deda nam pričaju priče. Moja omiljena je Snežana i sedam patuljaka ali Jovicu to smara. On voli one ratne dedine priče sa bombama i Nemcima. Ne znam kad smo došli na tavan. Tata nas je sve ugurao da se popnemo uz merdevine, a onda ih je sklonio i rekao da zatvorimo vrata i ne otvaramo nikome. Ubeđivao je mamu da oni ne znaju da koriste merdevine i da ih neće namestiti da se popnu. Ko su ti oni? Svi šapuću kad sam blizu, a kad pitam kažu da će mi reći kad porastem. Pre nego što je zatvorio vrata na podu, tata je tiho rekao mami da ne puštamo ni njega ako ne liči na sebe. Znam, prisluškivala sam. To nije lepo, ali sam htela da što duže čujem i vidim tatu. Ne znam kako to moj tata može da ne liči na mog tatu. Nije se pojavio od tad. Mama je sišla dole malopre. Pre nego što je otišla rekla mi je da pišem u ovu svesku sve šta mi padne na pamet. Čitaće kad se vrati. Spava mi se a i deda kaže da je vreme da gasimo fenjer. Moramo da štedimo.
Jovica hoće da siđe dole. Nemamo vode. Deda mu ne da, ali on neće da sluša. Ne sluša ni mene. Mama je rekla da ne mrdamo ali njega baš briga. Rekao je da ona nije njegova mama i zbog toga ne mora da je sluša. Naljutio se na mene što mu branim da siđe. Naljutila sam se i ja na njega.
Ostali smo deda i ja. Jovica se išunjao dok smo spavali. Sad ja sama moram da brinem o dedi. Nije fer. Mnogo se plašim. Deda kaže da je Jovica pametan dečak i da će im pobeći. Ne znam na koga deda misli. Neće da mi kaže. Dole uvek nešto šuška. Deda kaže da su to pacovi i da ne mogu da uđu sem ako ne otvorimo vrata. Odlučili smo da ih ne otvaramo.
Niko se nije vratio. Deda mi kaže da hoće samo moramo da budemo strpljivi. Plašim se. Čula sam mamu i tatu kako šapuću o nekim zlim ljudima koji su došli u našu kuću. Mama nije htela da tata ode. Plakala je i molila ga da ostane sa nama. Ali je ipak otišao. I ja bih da odem, ali ne mogu da ostavim dedu. Star je i kaže da on ne može da skoči sa tavana i da bi trebalo da ostanem sa njim. Da nije tako i ja bih otišla.
Uradila nešto. Podigla sam vrata tavana da vidim da li su mama, tata i Jovica dole. I bili su. Stajali su odmah ispod vrata i gledali me. Tu su bili čika Mirko i teta Slavica sa njima. Svi su me gledali. Oči su im bile bele a lica kao da ih je neko izgrebao. Nisu ništa rekli. Samo su me gledali. Mama se nije odazvala kada sam je pozvala, nije ni tata, ni Jovica, nije niko. Deda je zatvorio vrata i zabranio mi da to radim. Rekao je da to nisu mama i tata više. Kaže da su to zli ljudi kao ona maćeha iz Snežane što se pretvorila u bakicu i dala joj jabuku. Mnogo mi nedostaju mama i tata.
Nisam znala šta ću. Morala sam da otvorim vrata. Opet su bili dole. Kao da se nisu ni pomerali. Tata je pomerio glavu, kao da osluškuje. Promrmljao je nešto i čika Mirko i teta Slavica su otišli. Za njima su krenuli mama i Jovica. Tata je i dalje gledao u mene i pre nego što je spustio pogled i okrenuo se za njima, učinilo mi se da se osmehnuo. Čekala sam malo ali se nisu vratili. Nisam znala šta ću. Dedi je baš bilo loše i teško je disao. Evo još spava, nije se ni budio. Bojim se. Pacovi su se popeli na tavan. Malopre sam čula neko šuškanje.
- Deda?
Dragana Stojiljković