„Šta ima, ljudi. Mi smo Hatebreed. Poludite...svi!” Kada ovim rečima počne koncert, nekako je bezveze da „ne poludimo” bukvalno svi i da ga ne utefterimo kao jedan od najbrutalnjih ove godine u Beogradu, a i šire. U rasprodatom Dorćol placu, u srcu glavnog grada Srbije, u četvrtak 12. novembra 2026, čuveni američki hardkor sastav Hatebreed održao je jedan dopaminski, znojavi i energični nastup za primer, takoreći model svirke kako ona treba da izgleda u praksi. Doslovno od prvog tona su svi leteli po plesnom podijumu, neki na rukama okupljenog naroda, neki trčeći ukrug i šutkajući se međusobno, a gotovo da nije bilo segmenta seta gde su izostale, kakve god, aktivnosti – kako u masi, tako i na stejdžu. Neverovatan je osećaj kada napuštaš događaj i razgovaraš usput sa drugarima i poznanicima, a svi delite isto mišljenje – da su pokidali. I još se dan posle probudiš pun utisaka i nasmejan. Ma ludilo, totalno.


Nekoliko dana uoči koncerta izašla je vest da je isti rasprodat, pa ni ne čudi da je negde oko 20 sati veliki broj ljudi već bio ispred kluba, na ulazu, ali i pred binom. U ulici koja vodi do Dorćol placa trenutno se odvijaju radovi, ali to nije omelo veliki turnejski autobus hedlajnera da bude parkiran tik pred ulaz u dvorište prostora. Dotle su negde i dopirali zvuci beogradskog sastava koji je otvorio veče. U pitanju je grupa Kvazar, doskora poznata i kao Quasarborn, predvođena muzičarem, toncem i producentom Lukom Matovićem. Stvaraju jedan kompleksniji oblik treš metala, čime su, u onoj prvoj inkarnaciji, i skrenuli pažnju auditorijuma na vlastiti rad, pored očiglednog kvaliteta. Dakle, esencija treš, pregršt začina sa raznih polja. Stilski dosta različito u odnosu na glavni bend, ali svakako pružena dobra partija. Baš sam komentarisao sa drugarima da iako hardkor koncerti različitih dimenzija ovde trenutno imaju publiku, posebno mlađu, bendovi se ne osnivaju naveliko. Senzibilitetom bi ovakvoj postavci, recimo, odgovarali Neven ili još mlađi Ukor, i to je, otprilike, to. Nego da se vratimo na svirku – bila je dobra i lepo je zagrejala masu. Ja sam ušao tačno kada su izvodili stvar na kojoj gostuje Miloš, pevač beogradskog sastava 3AM i nekada vokal u rahmelnom Violent Chapter-u. Na repertoaru se našlo više pesama koje će Kvazar uvrstiti na narednom albumu, poput najavnog singla „Senka”, koji je već ugledao svetlost dana. Na najbolju reakciju publike naišle su numere „Od kolevke do rova” i „Ne možeš imati sve”, kojom su zatvorili nastup. Uz zahvalnost publici, zvezdama večeri i organizaciji, napustili su binu napravivši finu uvertiru za nastavak noći.


A u tom nastavku – spektakl. Posle nekih dvadesetak minuta pauze i uz zvuke svevremenskog hita „Ace of Spades”, britanskih legendi Motorhead, haos je mogao da krene. Na pozornicu se penje petorka iz američke države Konektikat na čelu sa Džejmijem Džastom, moćnim vokalistom žestoke grupe – Hatebreed. „Kada izbrojim do tri, drmajte glave, svi skačite – JEDAN, DVA, TRI” i mesara počinje sa radom. Posle nemilostrdnog starta pesmom „Tear It Down”, nastavili su trakom „Kill Count Increase” sa novog albuma „Fatal Paradox” iz ove godine kojim su prekinuli šestogodišnji diskografski post. A onda jedan od momenata večeri jer je na red stigla voljena „Live for This”. Nemilosrđe traje. Lete noge, ruke, ekipa je na stejdždajvingu, tuširamo se u znoju (već!), klub se leluja, zvučni i ad hok koreografski zemljotres uživo. E tu je već bilo jasno da svedočimo jednom od koncerata godine u Beogradu i da je postavljen energetski standard od koga se neće odstupati do kraja nastupa. „Sutra svi da ostanemo bez glasa”, viče Džasta dok se hitovi smenjuju, a veselje ne popušta.


Inače, Hatebreed su poslednji put svirali u Srbiji, odnosno Beogradu 2014. sa legendama Napalm Death koji će nas takođe uskoro posetiti. Ovog višegodišnje prekida se dotakao i Džasta u par navrata obećavši da „neće (ponovo) ovoliko dugo čekati da se vrate u našu lepu zemlji i grad”. To je nekako floskula za kojom mnogi bendovi što zanemaruju ovaj region posežu pri povratku, ali je valjda sinoćnje ludilo pokazalo da bi ipak valjalo ispuniti datu reč. A kad smo već kod ekstaze – „To the Trashold”, pa „As Diehard as They Come” i onda, šlag na tortu, „Destroy Everything”. Na potonjoj, kojom su zatvorili beogradski set 2014, bukvalno je ceo prostor skakao. Kapiram da je Dorćol plac dobio na dubini u tih par desetina sekundi koliko smo, gotovo ritmički, leteli gore-dole. Dalje se pogibijom išlo, što bi rekli, hehe, neki prošli, još „brže, jače, bolje” uz „Everybody Bleed Now” i „This is Now”. Džasta je u nekoliko kratkih pauza između pesama ukazao poštovanje drugarima iz grupe. Tako je, između ostalog, podsetio da je Vejn Loznijak, jedini preostali originalni član benda uz pevača, prošle godine imao operaciju tumora na mozgu i da se ubrzo posle toga ponovo latio gitare. Svedočio sam tome uživo prošle godine na festivalu „Revolution Calling” u Ajndhovenu kada je gitarista posle par meseci od zahvata već bio sa grupom na turneji. Stvarno pohvalno. Inače, Hatebreed basista je od prošle godine i Karl Švarc, pevač američke hc grupe First Blood, što je Džasta takođe istakao.

U drugo poluvreme ove sonične utakmice ušli smo naslovnom kompozicijom drugog albuma „Perseverance” i pesmom „Empty Promises” sa debija „Satisfaction Is the Death of Desire” iz daleke 1997. godine, ali i uz „Make the Demons Obey”, sa novog izdanja. Mešano mesance, ali energija ne jenjava. Budući da Hatebreed ne skriva od koga je kupio uticaje u začeću i tokom karijere, usledila je jedna tuđa stvar i to ona kojom su otvorili album sa obradama pod nazivom „For the Lions” iz 2009. Radi se o „Ghosts of War”, američkih treš ikona Slayer, koje je Džasta nahvalio u najavi pesme samo tako. „Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas”, rekao je vokalista pre nego što je krenulo struganje na gitarama i rendanje bubnjeva. Uticaji za uticaje, ali numera za kraj, ipak, „Looking Down the Barrel of Today”, verovatno najslušanija traka grupe. Mislim, samo na platformi Spotifaj ima više od 127 miliona slušanja, tako da... Znali su svi, naravno, da ovo nije kraj kraja. Vratila se ekipa da se pozdravi kako dolikuje, još jednim evergrinom – „I Will Be Heard”. Veličanstvenu manifestaciju je valjalo overiti u maniru večeri – snažno, agilno i poletno. Odabir je bio izvrstan. Nadali su se ljudi još kojoj pesmi na bisu, ali molitve nisu uslišene. I to je otprilike jedina kritika koju sam čuo dok sam odlazio sa koncerta. Uz to što Life of Agony, njihov saputnik na „East Coast Assault on Europe” turneji, u okviru koje su i posetili Beograd, nije svirao.

Gotovo sat vremena hardkor mlin je mleo. Postoji tih nekoliko važnih, svetskih hardkor bendova koji igraju izuzetno bitnu ulogu u muzičkom stasavanju i definisanju ukusa, pa i supkulturnog identiteta u više generacija ljubitelja ovog tvrđeg, metaliziranog hc zvuka u Srbiji. To su, po meni, prvenstveno, Madball i Biohazard, a izgleda da im se polako ali sigurno pridružuje i Hatebreed. Zasluženo. Kada jedan bend koji postoji 30+ godina proizvede onakvu reakciju publike i pruži, fudbalskom poštapalicom rečeno, svoj maksimum u jednom balkanskom Beogradu na (polu)periferiji kapitalizma, možda i više nego prošle godine u njegovom jezgru, u Ajndhovenu, na jednom od najvećih hc festivala u Evropi, onda je poštovanje i više nego zasluženo. A verujem da će ga dodatno pojačati ako ispune obećanje iz sredine izvešaja o skorijem povratku na ovo podneblje. Do tada – „live for this... if you don't live for something, you'll die for nothing”.
Timočanin