Appetizer 

Krajem jula 2006. godine, u Domu omladine održan je prvi – i nažalost jedini – Mangadrom, festival manga i anime kulture. Prema rečima Iris Miljković, sam događaj je imao mnogo propusta i nije bio ni približno onome kako bi jedan takav festival trebao izgledat. Naravno, reč je o jednom minulom dobu – manga se još uvek probijala na našem tržištu, kupovna moć bila klimava, a saradnja sa zvaničnim Japanom na tom polju maltene nepostojeća. Znam, bio sam tamo (u tom dobu, ne na Mangadromu).

No, jednu stvar treba istaći. Dobri duh srpskog stripa Vlada Vesović, jedan od pokretača ovog događaja i pritom jedan od originalnih anime fanova koji je širio dobru reč o istom širom Beograda – a  šire – je imao čast da prisutnima predstavi jednu manga autorku, prvu ikada manga autorku koja je gostovala u Beogradu i Srbiji uopšte. U pitanju je bila Sačio Sakamoto (坂本 祥世), predavačica koja je trenutno zapošljena na Akita univerzitetu umetnosti (秋田公立美術大学) u oblasti Dizajn komunikacija. Poznata je, između ostalog, po knjizi „Kako crtati mangu: vodič za ultra-početnike“ (漫画の描き方 超初級編), a odonda je proširila svoje polje delovanja u edukaciji. 

Gotovo u mesec – ovaj put krajem avgusta, ne krajem jula – tačno 20 godina kasnije, Beograd će opet imati čast da ugosti jednu manga autorku, koja će, poput Sakamoto-sensej, održati radionicu mange sa propratnim informacijama o tome kako uspeti kao mangaka u Japanu. Dotična umetnica je mlada Kana Jamasaki, a za kraj 2026. godine odabrala je dve destinacije za održavanje svoje radionice. Ona druga će biti u Skoplju, u Makedoniji, pod budnim okom udruženja Pagoda MK. Ona prva, predmet članka pred vama, je održana u prostorijama koje je Panda Cafe ponudio odabranim prospektivnim manga autorkama i autorima.

A odvijalo se otprilike ovako. 

Main Course

Nekih 20-tak minuta pred početak radionice sam se dogegao do Panda Cafe-a. Vlasnik istog je figurirao oko šanka, razmenjujući se sa zapošljenom vlasnicom najslađeg psića sa one strane Dunava. „Mateja, drago mi je“, rekla je, uz blagi naglasak. „Ivan. Ne znam ko od vas vodi IG nalog Pande, javio sam se za pisanje članka.“ „Aha, da, da! Pa, koleginica i ja delimo dužnost, ali svakako smo obe upućene.“ Naglasila mi je da će se početak radionice pomeriti pola sata kasnije, zbog vrućine. Za to vreme, Jamasaki-sensej je bila slobodna za intervjuisanje, te je Mateja preporučila da iskoristim priliku dok još nema gužve. „Ionako sad sedi sama gore, priprema polako šta treba. Idi slobodno,“ dodala je.

Dođosmo do te tačke. Upravo sam se kretao sa namerom da vodim razgovorom sa jednom mangaka umetnicom, rodom iz Japana, po prvi put u životu. Kao ljubitelja mange mnogo pre u uvodniku pomenute 2006. godine, ovo je meni bio istorijski trenutak. Međutim, onim mladim autorima koji su se polako skupljali na gornjem spratu Panda Cafe-a, ovo je definitivno bilo nešto mnogo značajnije. Dobili su priliku da jedna ispraksovana autorka pogleda njihove radove, da ih uputi u nešto što jako vole, da ih validira i da od nje nauče nešto.

Jamasaki-sensej je sedela i gledala u laptop. „Dobar dan“, rekao sam, dočekan najiskrenijim osmehom koji sam ikada video, „ja neću biti deo radionice, ovde sam da bih sastavio članak o događaju, pa ako nije problem, čisto da obavimo kratak intervju pre i posle radionice.“ „Naravno, apsolutno!“ dodala je, „šta god zatreba, slobodno pitaj.“

Malo osnovnih informacija. Pod pseudonimom Morrocan Yodel (モロッコヨーデル), Jamasaki-sensej je objavljivala svoj strip Alien u časopisu Comic Bunch Kai (コミックバンチKAI), međutim, kako je navela, crtanjem stripova se bavi doslovce od detinjstva. „Ako ćemo baš da se fokusiramo na profesionalno bavljenje stripom“, istakla je, „zvanično objavljujem već 3-4 godine.“ Većina njenih stripova, kao što su „Japanska kuhinja mog deke“, „Ona je ljubavnica, ne ubica!“ i „Elegantni život Snežne žene“ su samizdati. Naravno, to ne znači da ne cilja ka objavljivanju u drugim publikacijama. „Sad baš jedan od mojih stripova, „Japanska kuhinja mog deke“, treba da izađe u zimbabveanskom časopisu/manga antologiji Kalabash. To će mi biti prvi strip objavljen u Africi,“ dodala je, a uzbuđenju nikad kraja. Naravno, kao i svakom mangaka autoru, jedan od snova joj je da dobije gažu na regularnom serijalu, „ono, kao Naruto ili One Piece, nešto na duže staze“, istaći će.

Par detalja sam u razgovoru sa Jamasaki-sensej potvrdio i nešto docnije sa Matejom, kad smo našli lufta da porazgovaramo o samom začeću ove radionice. „Ona je kontaktirala nas“, započela je Mateja priču, a gotovo čitava jedna epopeja joj se polako odvijala u pokretima očiju. „Naglasila je koliko naplaćuje dolazak, kako izgledaju radionice i slično. I ja sam, isprva, morala teška srca da je odbijem, jer znam da je gotovo nemoguće održati nešto na našim prostorima što zahteva kotizaciju. Pogotovo ako je matična publika satkana od dece i tinejdžera koji nemaju toliko novca da ovakav događaj sebi priušte.“ I pritom je blago podigla šaku. „Prema tome, ovo bih htela posebno da naglasim – Kana je bila izuzetno korektna i izašla nam je u susret, rekavši da će sve ovo odraditi besplatno.“ Nisam mogao a da se ne osmehnem. Jamasaki-sensej je profesionalac, ali sam u tom trenutku potvrdio sebi da je Kana u srži dobra duša. „I zato smo omogućili da ulaz bude besplatan, uz plaćeno piće naravno, ali smo pokrenuli i sistem donacija kako bismo joj se barem malo odužili, jer stvarno je neverovatna.“

Koliko je neverovatna? U nastavku intervjua, saznao sam da ona, u biti, nema dom. „Načelno sam u Belgiji“, rekla mi je, „ali realno se krećem svuda. Živim od radionica, od prodaje stripova i od crteža po narudžbini“, na šta bi valjalo dodati da na svojim društvenim medijima i zvaničnim profilima prodaje i razglednice na temu tabli iz svojih stripova. „Dakle ti si umetnički nomad?“ ubacio sam se. „Da, upravo tako!“ „To ne bi bio loš naslov članka. Ako se slažeš, naravno.“ „Slobodno!“ 

No Kana nije samo umetnički nomad i mangaka. Njena dodatna profesija je ta što pravi sadržaj za društvene medije. Prvenstveno za promociju radova i radionica koristi Instagram, TikTok i YouTube. Tamo možete naći njene prethodne radove, savete za rad u manga industriji, ali i kratke komične snimke na obe pomenute i masu nepomenutih tema. „Pretežno radim digitalno“, dodaće, „iako mogu tradicionalno da crtam. Ovo mi olakšava posao i brži output imam.“ I naravno da može crtati tradicionalno. Prisutni polaznici radionice su dobili masu prelepih crteža sa posvetom – koje je Jamasaki-sensej doslovce skicirala za manje od dva minuta po crtežu! Devojka zna znanje. 

Dok je jedan od tih crteža upriličila meni – otprilike kada sam ja za nju pripremao vama već poznatu crnu karticu – pitala me je da joj preporučim neku kvalitetnu srpsku hranu. Priupitana da li preferira vegansko, odmahnula je glavom i rekla da jede sve. Kao iz topa sam preporučio sarme. „A da, znam za sarme! Obožavam ih!“ dodala je. Dobacio sam još par obroka, a već na pola rečenice me je počastila gotovim crtežom. Obavezao sam se da ću joj preporučiti neke domaće strip autore koji rade u manga stilu, i to obećanje nameravam da održim. 

Međutim, razgovor je morao da se raširi, a radionica je ipak bila posvećena polaznicima. Prvo sam prišao jednom momčiću sa naočarima koji je pomalo stidljivo premeštao date papire za radionicu. „Došao sam da probam da naučim nešto o stripu“, naglasio je Mihajlo, „volim da crtam i hteo bih da saznam nešto novo.“ Naš razgovor je bio kratak, te sam se prebacio za narednim stolom, gde me je čekalo iznenađenje. „Mi radimo našu mangu“, istakao je Aleksa, visočiji od dvojice polaznika. „Shvatili smo da on bolje piše, a da ja bolje crtam, pa smo tako podelili dužnosti“, naglasio je Lazar. „Ovde smo da bismo saznali neke informacije, pretežno o objavljivanju mangi i slično.“ Njima će posle radionice Jamasaki-sensej posvetiti nešto pažnje i udeliti korisne savete za dale delovanje. Poslednji dvojac koji sam gnjavio pitanjima su bili Stefanija i Lazar. „Ja baš dosta crtam, i volim,“ istakla je Stefanija, „i htela sam da vidim kako to izgleda, pošto nikad ranije nisam radila ovako nešto.“ Slično je rekao i Lazar, s tim što je naglasio da on nema pretenzija toliko da se ovime bavi. „Volim i ja da crtam, ali ovde sam samo da vidim kako se radi manga“, odgovorio je. Oboje su dodali još nešto, ali rukopis mi ne dozvoljava da dešifrujem šta tačno. 

Posebno mi je bilo drago što je među polaznicima bio i Raph. Ako se sećate, on je skicirao sve prisutne na kosplej pikniku na Zvezdari, i to za manje od desetak minuta. Njegovi radovi su fascinantni, a videlo se da Jamasaki-sensej deli moje mišljenje. Razmenili su informacije, savete i selfije – nema ničeg lepšeg od mladog autora kada razgovara sa koleginicom-profesionalcem. „Bilo je super!“ tiho, ali ushićeno će mi reći Raph docnije, dok je čekao u redu za posvetu autorke. 

Nakon tehničkih smetnji oko projekcije snimka, Jamasaki-sensej je konačno krenula sa radionicom. U startu je kombinovala prezentovanje rada na mangama sa blagim kvizom, pitajući prisutne koji su im serijali omiljeni, koje likove mogu da prepoznaju, šta se trenutno čita u Srbiji i sl. Tu sam saznao da je Mihajlo čovek od kulture koji voli da čita JoJo. Nakon toga su usledile same vežbice. Sastojale su se od tri etape:

1. Crtanje elemenata likova

2. Kreiranje lika

3. Kreiranje table stripa.

U prvom delu, svaki polaznik je dobio papir sa četiri kategorije: oči, usta, obrve i sitni detalji. Svaka kategorija je imala pet polja. Zadatak je bio da svako od polaznika nacrta pet različitih oblika date kategorije (primera radi, pet različitih para obrva) za manje od dva minuta. „U Japanu moramo da budemo brzi i tačni“, naglasila je Jamasaki-sensej u mikrofon dok su polaznici crtali. Cela poenta ovog dela je bila treniranje brzine. „Mangaka ima sedam dana da nacrta do 20 tabli stripa“, istakla je sensej prisutnima. „Dakle morate da naučite da crtate brzo, što brže i kvalitetnije možete. Kašnjenje ne sme da se desi. Ako kasnite sa tablama – nemate posao.“

Naredni deo je sadržao elemente prethodnog. Jamasaki-sensej je istakla par različitih očiju (konkretno Monkey D. Luffy i Goku) i naglasila polaznicima značaj kvalitetnog dizajna likova. „Kad kreirate likove, morate ih dizajnirati tako da će uvek biti prepoznatljivi na prvi pogled. Dobar dizajn se vidi i kao silueta. Vidi se čak i iz malih detalja, kao što su oči, usta i obrve,“ instruirala je Jamasaki-sensej dok su se papiri premeštali diljem sale. Sledeći zadatak je bio da jedna osoba iz sale odabere nasumični broj od 1 do 5. Zasigurno pogađate, kategorija pod tim brojem je morala da završi na silueti lica na novom papiru – i po kategoriji svaki polaznik je dobio jedan minut za crtanje. Opet brzina, ekspeditivnost i rad. 

Za naredni deo, doduše, nisam bio prisutan, jer sam u tom periodu razgovarao sa Matejom o dodatnim informacijama za ovaj članak. Ali kako su me uputili polaznici po povratku na sprat, Jamasaki-sensej im je rekla da osmisle karaktera, mesto i radnju, i da to prikažu na tabli stripa. Zasigurno pogađate, trebalo je da iskoriste dizajn koji su do malopre crtali, a za ovaj zadatak su dobili 10 minuta. Više od prethodnih, ali opet vrlo malo za jednu tablu stripa. Valja opet apostrofirati – brzina i ekspeditivnost pre svega. 

Tokom događaja, jedna vredna fotografkinja – konkretno Lerika Svetlovskaia – je hvatala svaki trenutak, što tokom same radionice, što u prizemlju u prodajnom delu. U jednom trenutku ju je i Kana zamolila za snimak na telefonu tokom samog rada, kako bi isti posle podelila na društvenim medijima. Upravo Lerikine fotografije gledate u sklopu ovog članka; nakon što sam joj pojasnio ko sam i čime se bavim, velikodušno je pristala da podeli deo svog rada. Osim Jamasaki-sensej i Lerike, spratom se dosta šetkao i Dekster, pomenuti psić od pre nekoliko pasusa, oran pažnje i maženja. Ne postoji osoba koja mu tu pažnju za vreme radionice nije pružila.

Dok je Jamasaki-sensej vredno radila sa polaznicima, ugrabio sam priliku da pitam Mateju o nadolazećim događajima. „Do kraja avgusta organizovaćemo jedno malo kosplej okupljanje“, započela je. „Ne toliko takmičenje koliko neformalno druženje kosplejera. Pritom, biće održan i Kpop Random Dance, što je jedan od naših popularnijih događaja. Trenutno traje takmičenje u crtanju, imao si prilike da vidiš gore izložene radove sa brojevima takmičara.“ Podsećen na takmičenje, zapisao sam broj odabrane umetnice i ubacio u teglu. Naravno da je Mateja prepoznala broj. „Ej, ta devojčica baš sad crta nešto onamo za stolom!“ naglasila je uzbuđeno (jer je, jelte, njoj crtala crtež po narudžbini). „I meni je favorit, ima mnogo lepe poteze i dobro radi sa bojama.“ Spojler – upravo ona je pobedila. 

Elem, događaji. „Sem navedenih, gledamo da održimo i jedan scrapbooking događaj, kao lepljenje kolaža, pravljenja svaštara i sl.“ Pomenula je i par događaja za septembar, sa naglaskom da se tada manje organizuju jer mladi već polaze u školu, pa se nema mnogo vremena. Budući da ovaj tekst čitate dobrano u budućnosti, 90% pomenutih događaja je već prošlo, sa solidnim uspehom. 

A kad smo već kod uspeha, tokom razgovora sa Matejom priupitao sam je šta je najposećenije od događaja. Nije ni sekunda prošla pre nego što je ispalila odgovor. „Definitivno kosplej, pa Kpop.“ Dodala je da i eventi za crtanje budu posećeni, ali ne u toj meri koliko prethodna dva. „Mi smo i ranije organizovali kosplej događaje manjeg tipa, i uvek je odziv bio ne-ve-ro-va-tan.“ Ali naravno, ne može sve ni da se organizuje u sklopu Pande. „Postoje li neki događaji koje biste hteli da organizujete, ali prosto ne možete?“ upitao sam, sekundu pre nego što sam ćušnuo činiju sa Deksterovom vodom i propisno polio pod. Uveravajući me da nije ništa strašno, Mateja je nastavila sa odgovorom. „Najviše bismo hteli da imamo sopstvenu kosplej binu, gde bi učesnici mogli da izvode performanse. Ali kao što vidiš, prostor je baš nezahvalan za tako nešto. Jednostavno nema mesta za to, ne mogu ljudi koji prisustvuju da lepo vide, kosplejeri nemaju mesta za kretanje, itd.“ Svako ko je posećivao Panda Cafe zna o čemu Mateja govori. „Drugi događaj koji smo, recimo, održavali ali koji je izuzetno teško da ponovimo jeste bazar, odnosno berza,“ apostrofirala je. „Imamo mnogo kreativnih ljudi koji crtaju, koji prave svoje bedževe, pinove, priveske i printove, koji bi drage volje prodavali, ali nemamo prostora za štandove i ljudi se teško kreću između istih.“ „Dakle, summa summarum, problem je prostor?“ „Da, upravo.“ Podsetili smo se i ranijih događaja, koji su uključivali zajedničke prijatelje, poput Pangoline i, recentno, Maria Nerandžića. Nismo ispustili priliku da ga iscimamo i ispozdravljamo.

Radionica je već bila gotova. Mateja je okupila sve za par grupnih fotki, koje će docnije biti objavljene na zvaničnoj Instagram stranici Panda Cafe-a. Potom je krenulo blago, ali svakako prijatno komešanje. Polako su se polaznici okupljali oko Jamasaki-sensej naoružani pitanjima, poklon-crtežima za nju, te telefonima za hvatanje selfija i društvenim medijima na gotovs. Mangaka gošća nije micala onaj široki osmeh s lica, čak i nakon par sati neprestanog razgovora. Svakog učesnika je učtivo sačekala, podelila par saveta, udelila komplimente ka njihovim radovima i razmenila kontakte za dalji diskurs. „Ja sam prezadovoljan!“ rekao je Mihajlo, „veoma je korisno bilo i dosta toga sam naučio.“ „Izuzetno je bilo,“ naglasio je Lazar, scenarista pomenutog dvojca. Naravno, i njih i Mihajla sam pitao da li je bilo teško postići sve u onako kratkom vremenskom roku. „Ne, zapravo, uopšte“, dodao je Aleksa. „Nikad ovako nešto ranije nisam probala“, nadovezala se docnije Stefanija, pokazujući svoju zgotovljenu tablu. Ona će imati prilike i da prozbori koju na japanskom sa Jamasaki-sensej, otprilike dok su razmenjivale crteže. „Meni je barem bilo zanimljivo,“ dodao je Lazar, njegova tabla tik do Stefanijine. „Baš posebno iskustvo.“

Sa Jamasaki-sensej sam imao još par minuta razgovora da sumiramo utiske, i da joj u međuvremenu predložim saradnju sa Manga akademijom iz Sofije (neverovatno su fini ljudi i izuzetno rade posao; govorim iz iskustva). „Ono što je mene zapanjilo“, zaključiće Kana, „jeste koliki je kvalitet autora ovde bio danas i kako su iskusni! Obično kada radim sa polaznicima, budu baš početnici. Ali ovde sam videla neverovatne crteže kod skoro svih. Baš sam zadovoljna!“ Moram sam da joj istaknem da će članak biti na srpskom, ali rekla je da nije problem; onlajn prevodioci rešavaju posao. Uz blagi pozdrav, krenuo sam niz stepenice. 

„Javljam kad izađe članak, a cimam i oko fotki“, dodao sam Mateji. „Super. Hvala ti još jednom na svemu!“ „Ma hvala vama na prilici.“

Desert

„Već sam rezervisala svoje mesto, jedva čekam radionicu“ naglasila je Jovana, u pauzama između prvih 610 i narednih 513 ATEEZ stickera u privatnoj joj IG grupi. Naravno, umetnici njenog kalibra nije potrebna radionica, ali kada čujete da jedna mangaka dolazi u Skoplje, tu se ne razmišlja, tu se ide. Pagoda MK je sa svoje strane već obavila podugačku promociju događaja na društvenim medijima. Sad ostaje samo da se orni polaznici pojave i da Jamasaki-sensej pokaže svoju magiju.

Sumirali smo malo utiske u nedelju Mateja i ja, dok je Dekster pokušavao da nam zagrabi pažnju. Došli smo do više zaključaka, ali jedna stavka je meni tu ostala karakteristična za pomenuti ovde. Naime, za sve postoji prvi put, uči se na greškama, i male stvari su izdanci velikih stvari. Vratiću se nakratko na Mangadrom. Od njega je krenulo više događaja da se organizuje, prvo u Beogradu, a onda i širom Srbije. Sakurabana je održavala mnoge festivale, poput Japanizma i ChibiCon-a, dok su kulturno-umetnička društva u manjim gradovima polako dodavala japansku kulturu u svoj program. Čak i neki manji festivali danas, poput Sokobanjskog, ali i nešto veći poput Festivala epske fantastike, uvršćuju kosplej kao deo svog programa. TCG kartične igre su već odavno činjenica, a turniri na više nivoa se organizuju redovno, i kod nas i u regionu. Isto važi i za tabletop društvene igre, farbanje minijatura, DnD i slično. A sve je to moralo da počne negde.

I zato me je sve to podsetilo na te početke manga kulture u Srba, na taj i takav Mangadrom koji je, i pored propusta na više nivoa, ipak doveo jednu ispraksovanu manga autorku kod nas. „Eto, 20 godina i ništa se nije promenilo“, rekao bi moj pomenuti poznanik po pitanju diskutabilnih praksi, i tu je u pravu. Ali malčice morm da ga dopunim (s oproštenjem) – jeste se nešto promenilo. Mnogo toga, zapravo. Danas imamo bezmalo 9 izdavača koji aktivno plasiraju mange na srpskom tržištu, činjenica koja je bila nezamisliva ne pre dvadeset, nego pre deset godina. Imamo knjižare pune zvanične (ali i nezvanične) robe vezane za megapopularne manga serijale, imamo turnire u TCG i tabletop igrama, imamo živo tržište za figure i drugu robu iz Japana, imamo korejske manhwe i francuske manfre u ponudi za čitaoce, imamo festivale gde je kosplej postao međunarodna činjenica, imamo tvorce doslovce od 13 do 93 godine koji aktivno prave sopstvenu robu i nalaze direktnu publiku u posetiocima manifestacija, odnosno pratilaca na društvenim medijima. Imamo zvanične projekcije animea u bioskopima, gde se karte rasprodaju maltene istog dana najave. Imamo panele na različitim kulturno-umetničkim događajima gde se akademski, profesionalno, razgovara o mangama (taj sam), imamo štampana naučna dela koja mangu shvataju krajnje ozbiljno, imamo izložbe autora u sklopu većih manifestacija isključivo na temu mange... Opet, sve je to bilo nezamislivo pre samo deceniju i po. A imamo i međusaradnju sa velikim brendovima. Zamislite te davne 2006. godine da vam jedna kosplejerka reklamira Diesel ili Zaru! E pa to se desilo u zadnjih par godina, doduše sa brendom Cropp. Ali naravno, Cropp nije jedini; kosplejeri reklamiraju događaje, lokale, fiksture, aktivni su influenseri koji komunikacijom sa publikom donose kupce i internet saobraćaj. Opet, to je nešto što je 2006. godine mogao da isključivo radi neki poluneandertalac sa „Velikog brata“ ili „Farme“, eventualno neki sportista ili Milka Canić. 

Sve se to promenilo u zadnjih 20 godina. Onda je Mangadrom bio limitiran na mali prostor. Danas Urusai Con puni Sava centar. I Panda Cafe je dakako deo te priče. Jamasaki-sensej je svojim prisustvom predstavila jedan veliki pomak u angažmanu ovog kafića i ljudi u njemu, i to u pravom smeru. Nije slučajnost da se ovo desilo u razmaku od dvadeset godina. Što je Sakamoto-sensej počela, Jamasaki-sensej je nastavila. Imamo jedan lep bookend perioda kada su manga i anime fanovi stasavali u ovo što su danas – u silu prirode, u stihiju koja ne jenjava. 

I da, sve ovo može komotno da se prenese na angažman Pagode MK u Makedoniji, ili Društva Umiko u Sloveniji, ili festivala Geek Con u Hrvatskoj, ili pak neformalnijih organizacija kao što je Rinku u Beogradu, o kojima sam već nadugačko pisao, i o kojima zasigurno neću prestajati da pišem. A pre nego što jurnem u još tangenti, ovde valja zaključiti članak. Ukratko, Jamasaki-sensej, Kana, Marokanski jodel, umetnički nomad – mala, visprena, vredna i nezaustavljiva autorka iz Japana je postala deo istorije srpskog stripa. Panda Cafe je svoje mesto u toj istoriji i ranije obezbedio, te je ovo samo još jedan prilog u pravdanju tog dezignatora. Nadam se sličnim događajima u budućnosti. U uspeh istih neću ni da posumnjam. 

Ivan Veljković, 26. avgusta 2026. godine

Fotografije: Lerika Svetlovskaia (@hardherring), Panda Cafe