1935. рађа се полиметријски, достојанствени плач за најгалантнијим шпанским матадором. 1935. у четири целине настаје тужаљка осетљива као срце, достојна да настави традицију коју започиње Гилгамеш плачући за својим пријатељем, а следе Ахил у ,,Илијади'' и Роксанда у ,,Роману о Александру'', зазивајући природу да испуни гору сузама, гору за мене отровну.

  Шта чини тужбалицу? Чини је бескрај који поништава крај, љубав која мора да надвлада смрт, осећање да је горку рупу оставио онај који се не може заменити.

  ,,Рана и смрт'' успоставља злокобни пејзаж ,,у пет по подне'', темпорално замрзавајући смрт неконачног. Фрагментарне су слике – а уопштене: Све друго је било смрт и само смрт / у пет по подне. Личне су, а монументалне: Из далека већ стиже гангрена ... / Ране су пекле као сунца / у пет по подне.

  ,,Проливена крв'', друга целина, затиче мртвог Игнасија. Сећање ми гори. – казује лирски субјекат, враћа се на лично. Крава и бикови овде су древни као време и ,,стари свет'', спој неспојивог, и они славе палог матадора.

  Једна од најефектнијих слика у песми – Степеницама се пење Игнасио / и носи смрт на плећима. / Тражио је свитање, / свитања није било. / Тражио је свој поуздани профил / али сан га је помео. / Тражио је своје дивно тело / а нашао је отворену крв. Матадор је овде изолован, на путу који је само њему суђен као најславнијем, одсечен од свега што га је чинило човеком, обожаваним, живим, а остављен са оним што је живом човеку безнађе.

  ,,На одру'' приказује тело које се растаче у смрти. Лирски субјекат улази у радњу, не да да се Игнасиова смрт прикрије, обешчасти, увиђа извесност: Ко подиже покров? ...; Не дам да му марамом покрију лице, ...

  ,,Одсутна душа'' опет неизбежно опева јунака, окарактерисаног епски већ као елегантног, достојанственог, непобеђеног, као мртвог и распаднутог. Природа њега не жали – природа га не зна, душа је отишла, а душа и тело остају само у сећању лирског субјекта који опева Игнасиову глад за смрћу и укус њених уста.

Искра Дејановић