„Happy birthday Marky”: Povratak legendarnog bubnjara Ramonsa u Beograd
Helly Cherry
Za svega nedelju dana Srbiju je posetilo nekoliko pank rok ikona. Prvi u niz Bili Ajdol (Beograd), zatim Sex Pistols (Exit – Novi Sad) i naposletku Marki Ramon, ondašnji član legendarnih Ramonsa čije su palice udarale na osam studijskih albuma njujorških pank pionira. Muzički veteran sa najdužim bubnjarskim stažom u američkom sastavu čije se ime piše zlatnim slovima kada govorimo o ovom žanru, stigao je ponovo u Beograd 15. jula i sa njegovim pratećim sastavom Blitzkrieg, na Zapa barci, oduvao publiku brutalnom svirkom. Ovaj rasprodati koncert nije bio običan pank rok događaj, već svojevrsna svetkovina, budući da je Mark Bel, kako glasi pravo ime čuvenog bubnjara, u utorak slavio 73. rođendan. Može li bolje?
Vrata splava na kome će se održati svirka bila su otvorena već u 20 sati, dok je moja malenkost stala u red za ulazak sat vremena kasnije. Dok sam čekao da pređem metalni mostić koji vodi od kopna do Zapa barke, kroz masu je prošla, ni manje, ni više, nego zvezda večeri, u pratnji jedne ženske osobe i nekoliko muškaraca. U iščekivanju izlaska „fantastične četvorke“ na stejdž, prijatno veče na Dunavu upotpunile su pesme grupa Green Day, Bad Religion, Toy Dolls, The Hives i drugih. A onda je kucnuo čas, tačno u 21.50, da se legenda spusti u narod. Marky Ramone’s Blitzkrieg je na sceni i vreme je da se krene u akciju. Prvo uz „dobro veče Beograde”, na srpskom, uz potrefljeni padež, a onda i kultni poklič „one, two, three, four”.
Za početak, simbolično, Do You Wanna Dance? Jasno je da su sve bile kompozicije Ramonsa, ali se unutar repertoara potkrala i još pokoja tuđa pesma koju su njujorški dugačkokosi pankeri obrađivali na svojim izdanjima, poput ove. Potom uletesmo u niz hitčina Havana Affair, Teenage Lobotomy, Commando i Beat on the Brat. Pevalo se horski, glasne žice vibrirale, ruke se dizale u vis. Inače, Markijev prateći bend čine baskijski pevač Pela, kao i dvojica Argentinaca – Martin na basu i gitarista Galo. Izuzetno agilna i dobro usvirana postava. Iako je ovo ko zna koji put da bubnjar Ramonsa dolazi u Srbiju, ja sam ga gledao svega jednom uživo, i to na Beer festu 2011. kada je pevao onaj desničar Majkl Grejvs, koga su se, srećom, ubrzo ratosiljali.
Mnogo me je obradovalo što su u vlastiti set uvrstili i verovatno moju omiljenu Ramons obradu, a to je Surfing Bird američke grupe The Trashmen. Do tada je publika uglavnom klimala glavom i pevušila, da bi se tu malo razuzdala. A prvu šutku je priredila usred naredne stvari Judy Is a Punk. Auditorijumom su dominirali pank rok veterani, ali je bilo i mnoštva mlađih naraštaja, na moju veliku radost. Nekolicina srednjoškolaca i srednjoškolki se ludo zabavljala pevajući hitove benda sa kojim se, realno, ulazi u pank rok svet. Tokom sledeće numere, I Wanna Be Your Boyfriend, jedna devojka se popela na binu, na kratki i slatki ples sa pevačem, koji se nije libio da pevajući prstom pokazuje ka devojkama, a boga mi i muškarcima, skrećući pažnju na stihove refrena. A onda je naišla I Believe in Miracles, na moje, još jednom, veliko oduševljenje. Svaka čast što su je uvrstili, najiskrenije.
Marki Ramon je iz pesme u pesmu pokazivao zavidnu kondiciju i odličnu fizičku spremu, s obzirom na to da su mnoge numere Ramonsa brze, kratke i, što se tiče instrumentalnog dela, posebno bubnja, poprilično jednolične (i kao takve neodoljive). Da čovek u 73 godine takav tempo drži, uz, naglašavam, retke i kratke pauzice između pesama, govori da je u vrhunskoj formi i apsolutno predan ovom pozivu. Među odsviranim kompozicijama bili su još i evergrin hitovi The KKK Took My Baby Away, Pet Semetary, I Wanna Be Sedated, Sheena Is a Punk Rocker, Now I Wanna Sniff Some Glue, We’re a Happy Family i Rockaway Beach. Pored publike, i bend se super zabavljao. Pevač Pela je leteo unaokolo i pozirao na bini, uz sporadičnu neverbalnu komunikaciju sa publikom, basista Martin je stalno bacao trzalice u masu i poskakivao, baš kao i gitarista Galo, koji neodoljivo podseća na Džonija Mara, osnivača legendarne grupe The Smiths. Posle više od sat vremena dinamičnog i kvalitetnog nastupa došao je red Rock ’n’ Roll High School i R.A.M.O.N.E.S, obradu Motoheda, kojom su zatvorili veče. Bar na kratko.
Povukla se ekipa sa bine, ali se ubrzo i vratila posle skandiranja „Marki, Marki” i „hej ho, lets go”, a vala i „pumpaj, pumpaj”, što je na koncertima u poslednje vreme definitivno zamenilo uzvik „hoćemo još” i „bis, bis”. Marki se za bubanj vratio uz rođendansku pesmicu i belu tortu sa svećicama. „Happy birthday to you, happy birthday to you, happy birthday dear Marky, happy birthday to you”, orilo se Zapa barkom dok je vremešni bubnjar udarao u doboš. Pošto je dunuo svećice, okusio tortu i potvrdio njen kvalitet, bacismo se u još petnaestak minuta furiozne svirke. Krenuli su sa You’re Gonna Kill That Girl i Chain Saw, nastavili sa Glad to See You Go, te produžili uz I Don’t Wanna Walk Around With You i Listen to My Heart. Naravno, još jedna obrada je morala da se ukrca na ovaj lepi letnji sonični brod, a to je Sačmova What a Wonderful World. A onda se, za konačni rastanak, koncertnim prostorom prosula jedna od najboljih i najpopularnijih pank pesama ikada, moglo bi se sa punom odgovornošću tvrditi i himna. Ne moram ni da naznačim, a hoću – Blitzkrieg Bop.
Duboki naklon Markija i mahanje publici, uz nekoliko bačenih palica, od kojih sam jednu uspeo da uhvatim, za doviđenja. Ostatak benda je ostao da baca trzalice i deli papire sa spiskom traka, dok su neki mladi posetioci uspeli da dobiju i autogram. Velelepna slika na samom kraju. No da ne zaboravimo ovu činjenicu - 35 pesama u osamdesetak minuta. Potpuno ludilo. I još jednom svaka čast Markiju, bubnjaru koji je deceniju i po proveo u Ramonsima, od 1978. do raspada 1996, sa četiri godine pauze, odsviravši više od 1.500 koncerata. Takva rešenost i entuzijazam ne viđa se ni kod daleko mlađih kolega, a kamoli kod njegovih ispisnika. Ali zato je muzika Ramonsa večna, baš kao i legendarni Marki.
Vrata splava na kome će se održati svirka bila su otvorena već u 20 sati, dok je moja malenkost stala u red za ulazak sat vremena kasnije. Dok sam čekao da pređem metalni mostić koji vodi od kopna do Zapa barke, kroz masu je prošla, ni manje, ni više, nego zvezda večeri, u pratnji jedne ženske osobe i nekoliko muškaraca. U iščekivanju izlaska „fantastične četvorke“ na stejdž, prijatno veče na Dunavu upotpunile su pesme grupa Green Day, Bad Religion, Toy Dolls, The Hives i drugih. A onda je kucnuo čas, tačno u 21.50, da se legenda spusti u narod. Marky Ramone’s Blitzkrieg je na sceni i vreme je da se krene u akciju. Prvo uz „dobro veče Beograde”, na srpskom, uz potrefljeni padež, a onda i kultni poklič „one, two, three, four”.
Za početak, simbolično, Do You Wanna Dance? Jasno je da su sve bile kompozicije Ramonsa, ali se unutar repertoara potkrala i još pokoja tuđa pesma koju su njujorški dugačkokosi pankeri obrađivali na svojim izdanjima, poput ove. Potom uletesmo u niz hitčina Havana Affair, Teenage Lobotomy, Commando i Beat on the Brat. Pevalo se horski, glasne žice vibrirale, ruke se dizale u vis. Inače, Markijev prateći bend čine baskijski pevač Pela, kao i dvojica Argentinaca – Martin na basu i gitarista Galo. Izuzetno agilna i dobro usvirana postava. Iako je ovo ko zna koji put da bubnjar Ramonsa dolazi u Srbiju, ja sam ga gledao svega jednom uživo, i to na Beer festu 2011. kada je pevao onaj desničar Majkl Grejvs, koga su se, srećom, ubrzo ratosiljali.
Mnogo me je obradovalo što su u vlastiti set uvrstili i verovatno moju omiljenu Ramons obradu, a to je Surfing Bird američke grupe The Trashmen. Do tada je publika uglavnom klimala glavom i pevušila, da bi se tu malo razuzdala. A prvu šutku je priredila usred naredne stvari Judy Is a Punk. Auditorijumom su dominirali pank rok veterani, ali je bilo i mnoštva mlađih naraštaja, na moju veliku radost. Nekolicina srednjoškolaca i srednjoškolki se ludo zabavljala pevajući hitove benda sa kojim se, realno, ulazi u pank rok svet. Tokom sledeće numere, I Wanna Be Your Boyfriend, jedna devojka se popela na binu, na kratki i slatki ples sa pevačem, koji se nije libio da pevajući prstom pokazuje ka devojkama, a boga mi i muškarcima, skrećući pažnju na stihove refrena. A onda je naišla I Believe in Miracles, na moje, još jednom, veliko oduševljenje. Svaka čast što su je uvrstili, najiskrenije.
Marki Ramon je iz pesme u pesmu pokazivao zavidnu kondiciju i odličnu fizičku spremu, s obzirom na to da su mnoge numere Ramonsa brze, kratke i, što se tiče instrumentalnog dela, posebno bubnja, poprilično jednolične (i kao takve neodoljive). Da čovek u 73 godine takav tempo drži, uz, naglašavam, retke i kratke pauzice između pesama, govori da je u vrhunskoj formi i apsolutno predan ovom pozivu. Među odsviranim kompozicijama bili su još i evergrin hitovi The KKK Took My Baby Away, Pet Semetary, I Wanna Be Sedated, Sheena Is a Punk Rocker, Now I Wanna Sniff Some Glue, We’re a Happy Family i Rockaway Beach. Pored publike, i bend se super zabavljao. Pevač Pela je leteo unaokolo i pozirao na bini, uz sporadičnu neverbalnu komunikaciju sa publikom, basista Martin je stalno bacao trzalice u masu i poskakivao, baš kao i gitarista Galo, koji neodoljivo podseća na Džonija Mara, osnivača legendarne grupe The Smiths. Posle više od sat vremena dinamičnog i kvalitetnog nastupa došao je red Rock ’n’ Roll High School i R.A.M.O.N.E.S, obradu Motoheda, kojom su zatvorili veče. Bar na kratko.
Povukla se ekipa sa bine, ali se ubrzo i vratila posle skandiranja „Marki, Marki” i „hej ho, lets go”, a vala i „pumpaj, pumpaj”, što je na koncertima u poslednje vreme definitivno zamenilo uzvik „hoćemo još” i „bis, bis”. Marki se za bubanj vratio uz rođendansku pesmicu i belu tortu sa svećicama. „Happy birthday to you, happy birthday to you, happy birthday dear Marky, happy birthday to you”, orilo se Zapa barkom dok je vremešni bubnjar udarao u doboš. Pošto je dunuo svećice, okusio tortu i potvrdio njen kvalitet, bacismo se u još petnaestak minuta furiozne svirke. Krenuli su sa You’re Gonna Kill That Girl i Chain Saw, nastavili sa Glad to See You Go, te produžili uz I Don’t Wanna Walk Around With You i Listen to My Heart. Naravno, još jedna obrada je morala da se ukrca na ovaj lepi letnji sonični brod, a to je Sačmova What a Wonderful World. A onda se, za konačni rastanak, koncertnim prostorom prosula jedna od najboljih i najpopularnijih pank pesama ikada, moglo bi se sa punom odgovornošću tvrditi i himna. Ne moram ni da naznačim, a hoću – Blitzkrieg Bop.
Duboki naklon Markija i mahanje publici, uz nekoliko bačenih palica, od kojih sam jednu uspeo da uhvatim, za doviđenja. Ostatak benda je ostao da baca trzalice i deli papire sa spiskom traka, dok su neki mladi posetioci uspeli da dobiju i autogram. Velelepna slika na samom kraju. No da ne zaboravimo ovu činjenicu - 35 pesama u osamdesetak minuta. Potpuno ludilo. I još jednom svaka čast Markiju, bubnjaru koji je deceniju i po proveo u Ramonsima, od 1978. do raspada 1996, sa četiri godine pauze, odsviravši više od 1.500 koncerata. Takva rešenost i entuzijazam ne viđa se ni kod daleko mlađih kolega, a kamoli kod njegovih ispisnika. Ali zato je muzika Ramonsa večna, baš kao i legendarni Marki.
Timočanin