Parabole i skaske magijskog realizma Dušana Stojmenovića



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nastavak dekonstrukcije društva i njegovih toksičnih pojava je glavna tema kojom se Dušan Stojmenović bavi i u svojoj drugoj zbirci, “Izlaz i druge priče”. Žanrovski slikana u širokom potezu, od magijskog realizma pa do horor fikcije, i uvek u satiričnom tonu, ova zbirka autorovih parabola predstavlja još jedno svedočanstvo o procesima entropije koji su zahvatili sve društvene slojeve, ali i misleće, kao i one druge, pojedince.

Pre svega, Stojmenović nam se i u drugoj zbirci predstavlja kroz prizmu nepouzdanog naratora. Ako bismo malo zaoštrili ovakav pristup narativu, mogli bismo reći da je njegov narator ne samo nepouzdan (kao formalni književni element), već je i (kao pojedinac) duboko zbunjen, ponekad uplašen, prečesto u neskladu sa socijalnim zahtevima koje konsenzualni svet oko njega nameće. Budući takav, njemu ne preostaje ništa drugo do da gradi svojevrsne interpretacije društvenih pojava i dinamike, često vođene isključivo principima idiosinkrazije, uz pomalo autističan odnos prema refleksiji na drugoga, pa i čitavo društvo. Ovim se pokazuje kako su izvesne društvene degeneracije i ireverzibilni procesi urušavanja i propadanja etičkih i humanih vrednosti doveli do pojave pojedinaca koji su, ili sasvim zbunjeni i pomirljivi pred socijalnom dinamikom čije anomalije ne mogu da otklone (kao u pričama ‘Kuća predaje’, ‘Slajdovi u kafani’, delimično i ‘Potera’), ili su aktivno deo spirale zla (‘Zatvoren krug’, ‘Dolazi nam vrag u posetu’, ‘Plač moje žene’, ‘Izlaz’, ‘Pokušaj sreće’) koju hrane novim komadima svežeg mesa, krvlju, zločinima i postupcima što ostavljaju dubok trag na umešane pojedince, ali i društvo u celini. Tu je i grupa priča koja svoje protagoniste izgrađuje na apstraktnim temeljima i to su upravo one epizode ove zbirke koje krasi magijski realizam u pristupu, izboru motiva i simbolici koju nose (‘Igra ogledala’, ‘Konj i buva’, ‘Radoje Domanović po drugi put među Srbima’, ‘Minuli tango’, ‘Prećutano slovo’, ‘Nepredviđeni susreti’).

Da bismo razumeli psihodinamiku, kao i socijalnu dinamiku Stojmenovićevih karaktera, valjalo bi konsultovati početak i kraj, prvu i poslednju priču. Svesno ili ne, autor nam u ta dva uratka veoma jasno skicira probleme sa kojima će se karakteri u njegovom univerzumu (odnosno interpretaciji stvarnosti i društvenih gibanja) suočavati. U ‘Igri ogledala’, imamo osobu sasvim zarobljenu u sopstveni fizički prostor, stan koji podseća više na grob i mesto smrti, nego što je u pitanju prostor u kojem se živi i provodi najveći deo vremena. Budući bez izlaza u spoljni svet (nije navedeno šta je uzrok ovakvog stanja, ali se može pretpostaviti da je uzrok upravo – spoljni svet i njegova surova socijalna dinamika), protagonista je, u samoći i izolaciji, usred svesne otuđenosti i agorafobične negacije svega što dolazi spolja, upućen na samog sebe. Od previše konzumacije isključivo sopstvenih sadržaja, njegova svest se deli na mnoštvo identiteta koji, poput odraza nekog izlomljenog ogledala oživljenog u formi demona što napada svog stvoritelja, zahtevaju zadovoljenje i priznanje, te konfrontaciju sa stvoriteljem.

Ovakva neslavna sudbina autorovog protagoniste iz prve priče dobija svoje razrešenje u poslednjoj, ‘Nepredviđeni susreti’. Zapravo, poslednja postavlja isti karakter (ne nužno i istog protagonistu) u socijalnu interakciju, konkretno u pab, mesto na kojem se dešavaju dogovoreni i nepredviđeni susreti svakakvih vrsta, odnosno na mesto frekventne socijalne dinamike. U tom smislu, svi delići ogledala iz prve priče su postali zasebne ličnosti koje, zbog nemogućnosti da se reflektuje na drugoga kao na osobu, bivaju doživljene kao otuđeni delovi sebe, nudeći tako pomirljiv odnos prema svetu, čineći da sve izgleda lako, poznato i već viđeno. Usled izbegavanja zdravih socijalnih kontakata, protagonisti ne preostaje ništa drugo do da posegne za jedinom mu iole poznatom u jednačini funkcionisanja sveta – samim sobom.

S obzirom na to da su početak i kraj donekle komplementarni (u smislu mesta i radnje), ali istovremeno i veoma srodni (po pitanju dinamike unutrašnjih procesa protagonista), sve ostalo je široka lepeza društvenih tipova koji se pojavljuju na spektru socijalne autističnosti, pomirljivosti, antisocijalnog poremećaja ličnosti, uz vrlo malo primera pojedinaca sposobnih za empatiju i refleksiju, koji su već progutani i ubačeni u sistemsku drobilicu kostiju naživo.

U svetlu tako biranih, postavljenih i građenih karaktera, nimalo ne čudi što je satira (često maksimalno zaoštrena, bez poštede prema ciljnoj grupi, servirana) osnovni ton svake priče, sem ‘Prećutanog slova’ (koja je istorijska fikcija u formi parabole, sa nešto slabijim prizvukom satire, iako ne bez njenih tragova), te da se kroz nju najbolje sprovodi zamisao o kritici korumpiranog društva. Ova kritika nije skoro pa nimalo usmerena na dominantne ideologije, uređenja ili bilo koju drugu opštost (iako svakako ima pomenutih momenata, jer je autor svestan istorijsko-ideoloških gibanja u okviru hronotopa koji obrađuje), već na pojedince kao glavne krivce sloma i propasti vrednosti, te kao takva zadire duboko u problem zla u ljudima.

U vezi sa pomenutim zlom, za razumevanje njegove dinamike bitna su dva momenta, koja i autor često naglašava.

Prvi je momenat distopije. Stojmenović nedvosmisleno smatra da mi već živimo distopiju, jedan sasvim urušeni sistem vrednosti u kojem postoji iluzija funkcionisanja i blagostanja. Otud i SF obojenost priče ‘Radoje Domanović po drugi put među Srbima’, koja je deo istog univerzuma bliske (ili paralelne) budućnosti kao i priča ‘Firma’, iz prethodne zbrke. Obe oslikavaju nešto što nas (prema autoru) sasvim izvesno čeka ukoliko nastavimo da se mirimo sa sve jačim uticajima banalno-toksičnog zla oko nas.

Drugi momenat zla je izvesna banalnost, lakoća kretanja i opravdavanja postupaka u rangu od minornih, pa do najzverskijih. Na spektru takvih postupaka se mogu naći stvari od običnog okretanja glave na tuđe činjenje „manjih“ zala, preko korupcije, pa sve do psihopatskih ličnosti kojima razna zverstva nisu nimalo strana. Banalnost je ono što ih, po autorovim rečima, na neki način izdvaja kao sociološki i psihološki fenomen. Naime, sasvim je moguće istovremeno biti dobar otac, suprug, brat, sestra, ugledan građanin i serijski ubica i poremećeni manijak čija se psihopatija razvija i ispoljava nezavisno od tzv. „zdrave“ socijalne komponente ličnosti. O postojanju takvih ljudi svedoče mnogobrojni zapisi sa suđenja raznim zločincima, počevši od ratnih i masovnih, pa sve do pojedinaca koji svoje nagone ispoljavaju nad žrtvama biranim po izvesnim šablonima. Takve ličnosti, u rangu teško rešivih društvenih anomalija, neretko postaju predmet Stojmenovićevog interesovanja, a povremeno i glavnog fokusa.

Primer (koji i sam autor navodi na jednoj od promocija) je onaj Hane Arent, jevrejske filozofkinje koja se bavila problematikom zla na osnovu suđenja nacistima, naročito Ajhmanu. Budući i sama žrtva Trećeg Rajha, Hana je uspela da pobegne od ruku progonitelja na vreme, da bi se kasnije angažovala politički, naročito u delu koji je podrazumevao razračunavanje sa preostalim nacistima. Prema njenim navodima iz knjige „Ajhman u Jerusalimu“, zlo je banalno jer njegovi počinitelji najčešće nisu svesni kolike posledice ostavljaju svojim činjenjima. Sam Ajhman je posredno odgovoran za smrt miliona ljudi u logorima, iako ne postoje dokazi da je ijednog lično ubio, tj. da je ubijao sve vreme (hoće se reći da njegovo ponašanje naoko ničim nije bilo problematično ili ubilačko). Međutim, njegovi potpisi su bili dovoljni da se logori organizuju i genocidni plan sprovede u delo. Ono što je stvorilo izvesnu zabunu u interpretaciji ljudskog zla (do tada često povezivanog sa očiglednim antisocijalnim ispoljavanjima i tendencijama da ponašanje takvih pojedinaca naginje ka otvorenoj agresivnosti, a stavovi ka nedvosmislenoj mržnji) je činjenica da se on na suđenju branio potpuno „zdravorazumskim“ argumentima, navodeći da je „samo radio svoj posao“ i slušao naređenja. Zaista, to je rečenica koju prečesto možemo čuti u ova čudna vremena i predstavlja jednu od Stojmenovićevih meta kritike u ovoj zbirci. Monstrumi nisu samo oni koji tako izgledaju (poput protagonste iz ‘Dolazi nam vrag u posetu’), već i oni koji su sposobni da budu visoko funkcionalni i bitni društveni faktori, pojedinci sa izgrađenim ličnostima i životima.

Da bi problematizovao pomenutu banalnost zla, autor nam nudi priče poput ‘Izlaz’, ‘Plač moje žene’, ‘Dolazi nam vrag u posetu’ i ‘Pokušaj sreće’, u kojima su glavni karakteri svi do jednog maliciozni i narcisoidni tipovi, te opasne psihopate. Međutim, svima njima je zajednička jedna stvar, iako u društvu igraju uloge na osnovu kojih ne postoji velka šansa da često dolaze međusobno u dodir (tako se upozorava na činjenicu da je zlo prisutno u svim društvenim porama i slojevima, te da ne mora biti vezano za gibanja i trendove, niti je u svojoj biti nužno očigledno); pokretači i mentalni sklopovi su im, uglavnom, isti ili slični.

Takve priče su skoro po pravilu (osim ‘Pokušaja sreće’) pisane kao horor, odnosno žanrovsko obojenje horora je dominantno u njima, čak toliko da se autor u naraciji i postavkama prostora služi standardnim horor tropima (maltretirano dete postaje religiozni fanatik, mračni tuneli i podrumi, medijumstvo koje se predstavlja kao ludilo, monstrum u fizičkom obliku koji je monstrum i iznutra, i slično). Karakteristično za priče iz „horor bloka“ je i to da su, pored stilske lepote žanrovskog predstavljanja i znalački izgrađenog saspensa, sve do jedne reperi društvenih metastaza i nemoći sistema da pronađe, izoluje i obračuna se na pravi način sa najtoksičnijim pojedincima.

Pesimizam i nemogućnost kretanja ka progresivnijem i konstruktivnijem društvu leži u pojedincu, a to nam najbolje pokazuje priča ‘Prećutano slovo’. U ovoj istorijskoj fikciji imamo uzrok problema u samom korenu kulture i društva kakvo poznajemo; naime, još u periodu ranog hrišćanstva, isti tipovi ljudi, koji predstavljaju društveni kancer u svakom istorijskom periodu (oni, koji se međusobno grupišu na osnovu zajedničkih interesa sopstvene visoke kaste, ili elite, svakoga ko sledi humane i empatične principe nužno vide kao disidenta i opasnost po poredak), mogu se sresti u toj priči, jednako pogubni po, humanističkim principima vođen poredak, kao i oni iz priča u „sadašnjosti“, odnosno u distopijskoj budućnosti. Prošlost se ponavlja, replicira, klonira i/ili umnožava u svakoj vremenskoj liniji, a greške, korupcija, namerno prećutane stvari, kriminal i teži oblici devijacija imaju kumulativno dejstvo, čijih smo posledica svedoci na sve strane.

Koliko god da Stojmenovićeve priče oslikavaju posledice izvesnih degenerativnih procesa i postupaka, on se bavi i uzrocima stvari, a razrešenja nema; uzrok je zlo u samoj srži ljudske prirode, većinsko, banalno zlo mase (sa preslikanom svešću zlog pojedinca) koja proždire svoje najbolje izdanke jer želi da se neodgovorno ponaša poput životinje tupe svesti, koja bi samo da zadovoljava isključivo osnovne, niske nagone i potrebe. Ovo poslednje je autorovo nemo (nikada eksplicirano do kraja) pozivanje na odgovornost pojedinaca predstavljenih kroz društvene tipove koji su poželjni u korumpiranim sistemima. Da li su to vladni službenici, činovnici, duhovnjaci ili obični radnici, erozija ličnosti kroz eroziju vrednosti je sveprisutna; tako da, takav sistem, paradoksalno svojoj težnji za večnim postojanjem, priznaje i na pijedestal postavlja isključivo one slične sebi, na taj način izjedajući sam sebe kroz inauguraciju štetnih elemenata, ponašajući se poput mase u metastazi.

“Izlaz i druge priče” je zbirka koja je, u svakom smislu, nadogradnja autorovog prvenca, zbirke Svedok svojih opomena, i predstavlja proširenje Stojmenovićevog univerzuma magijskog realizma. U tom hronotopu su mogući lucidni snovi, putnici iz prošlosti koji upozoravaju svoje daleke potomke o pogubnim uticajima i odgovornosti slobode izbora, mistične dame što izlaze iz slikarskih kompozicija kako bi ispričale svoju nikada dopričanu priču, kao i prave zveri u ljudskom obliku, željne krvi i ispunjavanja najnižih nagona. Vredna čitanja i refleksije, ova zbirka će svakom mislećem i za refleksiju sposobnom recipijentu književnosti predstavljati izvor mnogih zadovoljstava. Premda, ne bi trebalo najavljivati nikakve uzvišene pejzaže, predstave ljudskosti i vere u bolje sutra, naprotiv, trebalo bi je shvatiti kao upozorenje da se društvo, sa svim svojim dominantnim tipovima i setovima pravila vrednosti, već odavno sunovratilo, najverovatnije nepovratno.
Dejan Sklizović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva