Jun-ho Bong je južnokorejski reditelj koji je zajedno sa Čan-Park Vukom („Oldboy“) pre desetak godina najavio novu struju inventivnih i beskompromisnih južnokorejskih filmova koji će uneti neophodan dašak svežine u pomalo ustajale filmske tokove. Njegov film „Sećanja na ubistvo“ iz 2003. godine predstavlja pravu malu revoluciju u žanru misterioznog trilera čiju radnju izmešta iz triler „friendly“ urbane sredine u ruralnu Koreju i začinjuje je bizarnim smislom za crni humor. Njegov sledeći film „The Host“ bio je gotovo genijalni „monster“ film inspirisan tradicijom Godzile i Spilbergovim „Parkom iz doba Jure“, ali sa elementom humanosti i dozom realizma koja je pre izmicala takvom tipu filma.

Kada se, poput svog kolege Čan-Park Vuka, otisnuo u jedan od postraničnih rukavaca holivudskog mejnstrima jedino što smo mogli sa sigurnošću da znamo je da nećemo dobiti klasičan američki žanrovski film. I tako je i bilo, pošto je njegov prvi američki film „Snowpiercer“ kilometrima daleko od bilo kakve trenutne holivudske SF ponude. Ono sa čim možemo uporediti „Snowpiercer“ je izvesna tradicija antiutopijske literature i filma sa snažnim društveno-političkim komentarom u koju možemo da svrstamo „Brazil“, „1984“, „Vrli novi svet“ itd. „Snowpiercer“ pokušava da stane rame uz rame sa ovim klasicima stvarajući autentičnu atmosferu postapokaliptičnog sveta i društvenih odnosa koji u njemu vladaju. 


Radnja filma je mahom originalna (bazirana na stripu Le Transperceneige) i tiče se gigantskog voza koji se kreće po principu „perpetuum mobile“ i koji već 17 godina pravi jedan te isti neprekidni krug oko Zemljine ose. Jednini preživeli ljudi na Zemlji nalaze se upravo u tom vozu, dok je Zemlja u međuvremenu postala ledena pustinja okovana snegom i snežnim olujama, što je posledica eksperimenta da se zaustavi globalno zagrevanje. Sada, u težnji da prežive, ljudi u vozu moraju da budu u neprestanom pokretu koji ih drži sigurnim i zaštićenim od ledene smrti. Međutim, sistem organizacije života u vozu je ujedno i rediteljev komentar na aktuelne društveno-ekonomske odnose u svetu i jedan mali prikaz istorije čovečanstva. Voz je mikrokosmos sam za sebe, minijaturni prikaz večitih klasnih, društvenih, rasnih, političkih i svakih drugih podela među ljudima, jedna društvena piramida koja oslikava istoriju moderne civilizacije. Siromašni su na dnu, bogati na vrhu, bogati tlače, manipulišu i iskorišćavaju siromašne, siromašni dižu revoliciju u nadi da će time moći da postanu viša klasa i nastave da ugnjetavaju one koji to nisu uspeli da postanu.

I dok grupica potlačenih pobunjenika sa dna voza, u nadi da će moći da stigne da poslednje istance voza, diže „radničku“ revoluciju u krvi, njihovo napredovanje iz kupea u kupe pokazuje razvoj ljudske civilizacije, od vojnog ustrojstva do bahatog hedonizma, a dobro ustrojena društvena piramida samo je slika onoga kroz šta je društvo vekovima prolazilo. Na taj način ovaj film predstavlja istoriju u malom, angažovani SF koji kroz apokaliptične pejzaže i jednu homogenizaciju društva u zatvorenom prostoru isteruje na površinu sve njegove mane i slabosti. U isto vreme, činjenica da su ljudi „zarobljeni“ u mašini koja ih vozi u neprekidnom krugu ostavlja prostora i temi „zavisnosti od tehnologije“ da se učauri u vašem kritičkom promišljanju ovog filma.

Dizajn vagona u vozu je trijumf ovog filma, vagoni izgledaju onako kako bismo ih i zamišljali u toj sitauciji, od prljavog i zapuštenog do raskošnog i bahatog, sa nekoliko fascinantnih scena vodenog akvarijuma ili, čak, rejv žurke koja se odigrava u jednom od njih. Slaba tačka filma su scene koje prikazuju voz spolja gde se vidi ograničenost budžeta i jedna „animirana“ predstava koja pomalo smeta autentičnosti celog doživljaja. Takođe, onde gde poruka filma gubi na intenzitetu su akcione scene makljanja „prsa u prsa“ koje postaju malo repetitivne i unose određene momente monotonije u radnju. S druge strane, određeni „komični“ efekat koji se postiže ubacivanjem pojednih likova (kao što je odlična Tilda Svinton) pokazuje osobenost Jun-Ho Bonga da i u najozbiljniju situaciju umeša pomalo opuštajućeg humora. Zato neće biti neobično u ovom filmu naleteti na gomilu pomalo bizarnih scena koje odskaču od holivudskog šablona, a koje deluju kao mešavina stila Terija Gilijama (čiji je uticaj ovde očigledan) i tvrdokornog Ridlija Skota.

Kris Evans, kao vođa pobunjenika, sasvim je u skladu sa svojom herojskom/antiherojskom ulogom i još jednom pokazuje da polako ali sigurno sazreva u glumca na koga se može ozbiljno računati u budućnosti, dok sasvim solidnu podršku pružaju veterani Džon Hurt i Ed Haris.

Sve u svemu, „Ledolomac“ je neobičan, inventivan i svakako drugačiji antiutopijski SF sa jasnim društvenim komentarom koji ipak nije lišen mana i nelogičnosti, ali koji će i pored toga predstavljati dovoljan izazov za gledaoce koji traže više u filmu od puke akcije i fascinantne scenografije. 


Slobodan Novkmet