SNOWPIERCER (2014) – Ledolomac u borbi protiv klasnog sistema



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Jun-ho Bong je južnokorejski reditelj koji je zajedno sa Čan-Park Vukom („Oldboy“) pre desetak godina najavio novu struju inventivnih i beskompromisnih južnokorejskih filmova koji će uneti neophodan dašak svežine u pomalo ustajale filmske tokove. Njegov film „Sećanja na ubistvo“ iz 2003. godine predstavlja pravu malu revoluciju u žanru misterioznog trilera čiju radnju izmešta iz triler „friendly“ urbane sredine u ruralnu Koreju i začinjuje je bizarnim smislom za crni humor. Njegov sledeći film „The Host“ bio je gotovo genijalni „monster“ film inspirisan tradicijom Godzile i Spilbergovim „Parkom iz doba Jure“, ali sa elementom humanosti i dozom realizma koja je pre izmicala takvom tipu filma.

Kada se, poput svog kolege Čan-Park Vuka, otisnuo u jedan od postraničnih rukavaca holivudskog mejnstrima jedino što smo mogli sa sigurnošću da znamo je da nećemo dobiti klasičan američki žanrovski film. I tako je i bilo, pošto je njegov prvi američki film „Snowpiercer“ kilometrima daleko od bilo kakve trenutne holivudske SF ponude. Ono sa čim možemo uporediti „Snowpiercer“ je izvesna tradicija antiutopijske literature i filma sa snažnim društveno-političkim komentarom u koju možemo da svrstamo „Brazil“, „1984“, „Vrli novi svet“ itd. „Snowpiercer“ pokušava da stane rame uz rame sa ovim klasicima stvarajući autentičnu atmosferu postapokaliptičnog sveta i društvenih odnosa koji u njemu vladaju. 


Radnja filma je mahom originalna (bazirana na stripu Le Transperceneige) i tiče se gigantskog voza koji se kreće po principu „perpetuum mobile“ i koji već 17 godina pravi jedan te isti neprekidni krug oko Zemljine ose. Jednini preživeli ljudi na Zemlji nalaze se upravo u tom vozu, dok je Zemlja u međuvremenu postala ledena pustinja okovana snegom i snežnim olujama, što je posledica eksperimenta da se zaustavi globalno zagrevanje. Sada, u težnji da prežive, ljudi u vozu moraju da budu u neprestanom pokretu koji ih drži sigurnim i zaštićenim od ledene smrti. Međutim, sistem organizacije života u vozu je ujedno i rediteljev komentar na aktuelne društveno-ekonomske odnose u svetu i jedan mali prikaz istorije čovečanstva. Voz je mikrokosmos sam za sebe, minijaturni prikaz večitih klasnih, društvenih, rasnih, političkih i svakih drugih podela među ljudima, jedna društvena piramida koja oslikava istoriju moderne civilizacije. Siromašni su na dnu, bogati na vrhu, bogati tlače, manipulišu i iskorišćavaju siromašne, siromašni dižu revoliciju u nadi da će time moći da postanu viša klasa i nastave da ugnjetavaju one koji to nisu uspeli da postanu.

I dok grupica potlačenih pobunjenika sa dna voza, u nadi da će moći da stigne da poslednje istance voza, diže „radničku“ revoluciju u krvi, njihovo napredovanje iz kupea u kupe pokazuje razvoj ljudske civilizacije, od vojnog ustrojstva do bahatog hedonizma, a dobro ustrojena društvena piramida samo je slika onoga kroz šta je društvo vekovima prolazilo. Na taj način ovaj film predstavlja istoriju u malom, angažovani SF koji kroz apokaliptične pejzaže i jednu homogenizaciju društva u zatvorenom prostoru isteruje na površinu sve njegove mane i slabosti. U isto vreme, činjenica da su ljudi „zarobljeni“ u mašini koja ih vozi u neprekidnom krugu ostavlja prostora i temi „zavisnosti od tehnologije“ da se učauri u vašem kritičkom promišljanju ovog filma.

Dizajn vagona u vozu je trijumf ovog filma, vagoni izgledaju onako kako bismo ih i zamišljali u toj sitauciji, od prljavog i zapuštenog do raskošnog i bahatog, sa nekoliko fascinantnih scena vodenog akvarijuma ili, čak, rejv žurke koja se odigrava u jednom od njih. Slaba tačka filma su scene koje prikazuju voz spolja gde se vidi ograničenost budžeta i jedna „animirana“ predstava koja pomalo smeta autentičnosti celog doživljaja. Takođe, onde gde poruka filma gubi na intenzitetu su akcione scene makljanja „prsa u prsa“ koje postaju malo repetitivne i unose određene momente monotonije u radnju. S druge strane, određeni „komični“ efekat koji se postiže ubacivanjem pojednih likova (kao što je odlična Tilda Svinton) pokazuje osobenost Jun-Ho Bonga da i u najozbiljniju situaciju umeša pomalo opuštajućeg humora. Zato neće biti neobično u ovom filmu naleteti na gomilu pomalo bizarnih scena koje odskaču od holivudskog šablona, a koje deluju kao mešavina stila Terija Gilijama (čiji je uticaj ovde očigledan) i tvrdokornog Ridlija Skota.

Kris Evans, kao vođa pobunjenika, sasvim je u skladu sa svojom herojskom/antiherojskom ulogom i još jednom pokazuje da polako ali sigurno sazreva u glumca na koga se može ozbiljno računati u budućnosti, dok sasvim solidnu podršku pružaju veterani Džon Hurt i Ed Haris.

Sve u svemu, „Ledolomac“ je neobičan, inventivan i svakako drugačiji antiutopijski SF sa jasnim društvenim komentarom koji ipak nije lišen mana i nelogičnosti, ali koji će i pored toga predstavljati dovoljan izazov za gledaoce koji traže više u filmu od puke akcije i fascinantne scenografije. 


Slobodan Novkmet




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva