“The oldest and strongest emotion of mankind is fear, and the oldest and strongest kind of fear is fear of the unknown.” H.P. Lavecraft
Kada je u pitanju horor žanr, zaista ima puno podžanrova o kojima možemo govoriti, kao što su psihološki horor, gotički horor – od vampirske fikcije, priče o duhovima; pa mešavina horora i komedije, zatim horora i SF-a, fantazije… Osim činjenice da nas treba uplašiti i izazvati jezu, horor nije lako odrediti, i može se reći da najbolje horor priče koketiraju sa drugim žanrovima i crpe inspiraciju iz realnog života jer ono što nekoga plaši je subjektivno, a kao što je Lavkraft rekao uglavnom je ono nepoznato što nas plaši.
Ipak, koliko god horor bio popularan kod publike, od kritičara je uvek posmatran kao pulp literatura, i ne toliko prestižan u svetu fikcije. Nakon uspeha horora u 19. veku, pojavom pisaca poput Brema Stokera (Drakula), Meri Šeli (Frankenštajn), Roberta Luisa Stivensona (Doktor Džekil i gospodin Hajd), Oskara Vajlda (Dorijan Grej), kao i dela Edgara Alana Poa, može se reći da ga je Hauard Filips Lavkraft uveo u 20. vek. Dok su se dela iz Viktorijanskog doba bavila gotičkim hororom sa monstrumima koji predstavljaju dualitet između dobra i zla, Lavkraft je popularizovao tzv. kosmički horor gde se strava krije izvan našeg poimanja i mnogo je veća.
Lavkraft je uticao na mnoge savremene horor pisce, poput Stivena Kinga, Dena Simonsa, Klajva Barkera, a isto tako i na Američkog pisca Meta Rafa, koji je 2016. objavio roman Lavkraftova zemlja. Opšte je poznato da je Lavkraft bio neprikriveni rasista, čak i za merila ranog 20. veka, pa je Met Raf rešio da objedini rasističku istoriju Amerike sa Lavkraftskovskim kosmičkim hororom u ovoj knjizi.
Radnja je smeštena u Čikago 1950-ih i prati veterana u Korejskom ratu, Afroamerikanca Atikusa Tarnera. On sa svojim stricem Džordžem i prijateljicom iz detinjstva Letišom Dendridž kreće u potragu za svojim nestalim ocem Montrouzom Frimanom. Naime, Montrouz je, kao i njegov brat Džordž i sin Atikus, fan horora, SF-a i fantazije, i dela pisaca poput Lavkrafta, ali su svi oni svesni da oni nikada ne bi bili protagonisti takvih priča. Upravo u svom romanu, Met Raf im daje priliku da postanu junaci.
Svaka od osam priča ili kratkih novela koja čine ovaj roman su zasebne avanture sa istim likovima. Prva i najduža Lavkraftova zemlja nas upoznaje sa Atikusom, Džordžom i Letišom, koji kreću da otkriju istinu o Montrouzovom nestanku i usput otkrivaju da njihovu zemlju ne čine samo rasistički nastrojeni šerifi i stanovnici, već i razni demoni, čudovišta i crna magija. S obzirom da je uvodna priča smeštena na putu, otkrićemo mnogo o Americi tog doba – kao npr. postojanje takozvanih Džim Krou zakona (nazvanih po liku roba iz popularne rasističke pesme iz 19. veka ) koji su propisivali rasnu segregaciju, pa tri junaka ne mogu ući u bilo koji restoran ili naći prenoćište gde je samo belcima dozvoljeno. Sam Džordž i njegova supruga Hipolita su pisci turistkičkih vodiča za Afroamerikance kroz Ameriku i bezbedna mesta koja im mogu pružiti predah ili utočište (o čemu smo videli i u filmu Green Book koji je osvojio Oskara 2018). Ipak, jedna od najstrašnijih stvari jesu bili gradovi sumraka, odnosno mesta u kojima je Afroamerikancima bilo zabranjeno da se nađu kada padne mrak, pa se Atikus, Letiša i Džordž susretnu sa šerifom belcem koji im kaže da ima pravo da ih ubije.
Druga priča u fokusu ima Letišu i inspirisana je ukletim kućama; u trećoj fokus je na avanturi u muzeju u stilu Indijane Džonsa; četvrta prati Džordžovu ženu Hipolitu koja ima strast prema astronomiji i otkrivala paralelne svetove; dok je u petoj (i po meni najzanimljivijoj priči) Džekil u Hajd Parku glavni lik Rubi, Letišina sestra, koja magijom postaje belkinja i otkriva koliko je život zaista drugačiji njima nego Afroamerikancima u tom dobu. Ipak, i sama Rubi vrlo brzo otkriva koliko je lako naviknuti se na život osobe koja je privilegovanija od drugih. Naziv te priče je referenca na klasičnu dvostruku ličnost Doktora Džekila i njegov monstruozni alter ego Gospodina Hajda, kao i na Hajd Park u Čikagu, gde je radnja smeštena.
Ono što je problem kod ovakih antologija jeste da je svaka priča neujednačena, neke su zaista odlične, dok ostale nemaju dovoljno vremena da razviju sve likove i razrade zaista bogat svet koji je Lavkraft stvorio, a Met Raf preuzeo. Naime, u Lavkraftovoj zemlji i nema previše kosmičkog horora, već deluje da je Raf želeo da se pozabavi svim mogućim podžanrovima horora i mračne fantastike, što manje-više i uspeva. Ipak, to romanu daje jedan nejednak kvalitet i više predstavlja omaž samom žanru, nego što prenosi kvalitetnu horor priču.
Sličan problem ima i HBO-ova serija, koja je adaptacija ovog dela. Prve dve epizode dosta verno prate prvu priču iz romana, dok kako serija odmiče uočavaju se sve veće promene poput sudbina određenih likova, i sitnih promena u njihovim odnosima i ličnim karakteristima. HBO je definitivno gigant kada su u pitanju serije, što po kvalitetu – tako i po glednosti, pa ne čudi da je serija Lovecraft Country postala popularna. Da li pred sobom imamo novu Igru prestola, odnosno seriju koja će čak i protivnike žanra horora-fantastike da privuče sebi ostaje da se vidi. Ipak, horor je definitivno doživeo uspeh na televiziji, kada pogledamo serije poput True Blood ili American Horror Story, koje kao i Lovecraft Country koriste alegoriju horora da prikažu realne probleme rasizma, mizoginije, homofobije, i slično.
Jedna stvar u kojoj je serija Lovecraft Country bolja od knjige jesu likovi, a po pravilu ne bi trebalo biti tako. Dok uglavnom u književnim delima možemo bolje da upoznamo likove kroz unutrašnji monolog ili bolji opis emocija, u ovom romanu likovi su dosta tanki. Možda je razlog što je Met Raf belac koji piše o Afroamerikancima, pa ne želi da im da negativne strane, dok su skoro svi likovi belaca užasni rasisti, pa to malo vuče na forsiranje političke korektnosti. Serija koju rade Afroamerička scenaristkinja Miša Grin i producent Džordan Pil (poznat po filmovima Get Out i Us, koji se takođe bave temom rasizma kroz horor), kao i glumci Džonatan Mejdžors, Džurni Smolet i Kortni B. Vans koji glume Atikusa, Letišu i Džordža unose više nijanse u te likove, pa su serijski likovi bolje razrađeni nego književni.
Tu se postavlja pitanje da li je Met Raf kao belac imao prava da napiše ovakvu knjigu, i ko ima pravo da piše o čemu. Sličan problem je imala spisateljica Džanin Kamins sa romanom Američka prašina, gde ona kao Amerikanka piše o iskustvima Meksikanaca. Ove godine je izašla još jedna knjiga horor-fantazije nagrađivane Afroameričke spisateljice N.K. Džemisin pod nazivom The City We Became koja je takođe inspirisana Lavkraftom, a za likove ima rasne i nacionalne manjine u savremenom Njujorku koji je pod pretnjom čudovišta iz drugih dimenzija.
Ipak, ono u čemu Lovecraft Country uspeva nije da nas uplaši čudovištima, monstrumima i magijom, već realnom situacijom koju su Afroamerikanci iskusili (a i dalje doživljavaju kad uzmemo u obzir aktuelne proteste u Americi i pokret Black Lives Matter) od strane rasista. Možda čudovišta ne postoje u smislu u kojima ih Lavkraft zamišlja, ali ljudi spremni da ubiju na osnovu boje kože, seksualnog opredeljenja i pola itetako postoje. Zato i ne čudi popularnost horora kod ljudi koji se osećaju kao autsajderi, i možda će uspeh ovakvih romana (a i njihovih filmskih i serijskih adaptacija) da podstakne i pisce koji do sad nisu imali šansu da se oprobaju u raznim žanrovima i otvori vrata za likove koji mogu da inspirišu i možda čak i promene nekome mišljenje o različitosti na bolje. Kao što je Lavkraft sam rekao, plašimo se nepoznatog, a kada prevaziđemo strah i razlike, možda konačno stvorimo neki bolji svet, gde ćemo horor naći samo u stranicama knjiga ili na filmskoj traci.
Milan Đuričić
