Kako sam postao... Ivan Stanimirović Rizinger



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ivan Stanimirović Rizinger rođen je 1967. u Kruševcu. Završio je Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo 1989. i iste godine postao muzički saradnik Radio Kruševca i novinar nedeljnika „Pobedaˮ.

Od 1990. do 1995. pisao za RTV Reviju, u kojoj je objavio preko 100 intervjua i prikaza najznačajnijih srpskih rok grupa. Na Radio Kruševcu realizovao je preko 20 različitih autorskih emisija. U Reviji „Pobedaˮ punih 10 godina, od 1990. do 2001, objavljivao je, svake nedelje, intervjue sa poznatim rok imenima u rubrici „Licem u liceˮ.

Objavio tri zbirke poezije „Navlačenjeˮ (1994, Bagdala), „Rastermanˮ (2005, Kreativna radionica) i „Plavokoza zmijaˮ (2006, Kreativna radionica).

Od 1992. do 1994. pisao za „Vreme zabaveˮ, urednika Petra Lukovića, i poznat je po serijalu „Dobri bendovi Vojvodineˮ. Pisao je i za „Yu rock magazinˮ i „Pop rockˮ.

U periodu od 1994. do 1996. bio je muzički urednik beogradske izdavačke kuće „Take It Or Leave It Recordsˮ. Danas ponovo radi taj posao.

Od 1995. do 2000. bio frontmen i tekstopisac alternativnog rok benda Le Svraka Bizarre.

Glavni je urednik portala “Rockomotiva”. Ivan je naš današnji gost u rubrici "Kako sam postao..."

foto: Miljan Miletić

Bendovi, muzičari i albumi


Oblikuju me i danas, kad nešto ozbiljnije razmislim – ima toliko nove muzike da neprekidno iskrsava po neko novo, inspirativno delo.

Sve je počelo zapravo opsednutošću Bitlsima, na zimskim raspustima, u osnovnoj... Na Prvom programu (od dva tada postojeća) JRT-a davali su „Zimski bioskop“, svakog dana oko podneva, i to svake godine, kao obaveznu lektiru, puštali neizostavnog „Sašu“ ali i „Noć posle napornog dana“... i bilo je to – to. Klikneš na tu fantastičnu liverpulsku četvorku i nikad se više ne vratiš u sivi svet. Kasnije se sve nizalo svojim, za mnoge iz tih vremena uobičajnim tokom – Flojdi, Cepelini, Parpl, Stounsi, Kinksi, Kridensi, Kvin, Blondi, Ramonsi, Kleš, Streitsi, Dorsi, Reksi, Dženiska, Hendriks, Bouvi... ma sve me radilo od ivice do ivice ploče.

Kad kreneš u taj svet onda ulećeš sve dublje, otvara ti se taj nepregledni horizont kroz koji te šibaju sve vreliji vetrovi, vratiš se vrlo brzo do Bili Holidej i Sačma, otkriješ koliko je zapravo bio veliki Badi Holi, uticajan Sinatra, fatalna Marlen Ditrih...

Mogao bih ovako do sutra, sve do kubane, marenge, sevdalinke, klapa ili tamburaša... Nikada mi neće biti jasni ljudi koji se ukopaju u jedan žanr i u njemu obitavaju čitavog života, po sto puta preslušavajući najefemernije albume nekih svojih ljubimaca koji su zenit prošli još pre trideset i kusur... Muzika me naučila koliko je besmisleno biti ograničen, prosto rečeno, koliko je pogrešno osloniti se na kolektivan a ne lični ukus i koliko je bitno neprestano istraživati.

Moj prekretnički album, koji me je zaveo i naveo da raširim svoju percepciju je „Kimono my house“ legendarnih Sparka iz ’74. Naravno, ja sam ga otkrio tek u vreme sopstvenog puberteta, sredinom 80-tih, ali me kao čeličnom šakom povukao na onu stranu...

Reditelji i filmovi


Ako izuzmemo one velike partizanske ratne spektakle iz ranog detinjstva, zahvaljujući kojima sam ukapirao da se u bioskopu navija kao na fudbalskoj utakmici i da uvek na kraju pobeđuju naši, prve ozbiljne filmske lekcije pokupio sam od Voltera Hila upijajući njegove Voriorse, od Kopole sam prožderao Kumove i Apokalipsu, ali sam bio, kao klinac opsednut i jedinstvenom harizmom Brus Lija... Onda sam otkrio čoveka sa filmskim senzibilitetom koji mi apsolutno paše, Pitera Vira. Poslednji talas, Galipolje, Godine opasnog življenja, Svedok, Društvo mrtvih pesnika, Trumanov šou – samo su neki od njegovih antologijskih naslova, od čije estetike zastaje dah.

Kasnije sam postao verni pratilac i poštovalac lika i dela jedinstvenog Džarmuša, kao i istraživač ogromnog Kurosavinog opusa. Uvek sam bio veoma naklonjen i Hičkoku recimo, njegov Prozor u dvorište mi je apsolutno remek-delo.

Od nešto novijih opet sam vrlo šaren – od Dežurnih krivaca do Gospodara prstenova... Inače sam veliki fan filmova epohe, valjda sam povukao još od neke stare serije „Ja, Klaudije“. E sad, kad se sve ovo nabrojano pomeša i dodaju mu se vesterni, Briljantin i Poaro dobije se jedna prilično eksplozivna kombinacija.

Stripovi


Najpre su me napali redovni junaci iz Politikinog zabavnika – Mandrak, Fantom, Fleš Gordon, Rip Kirbi, Tarzan, a ubrzo je u čitavu priču uplovila i ona svima čuvena ekipa Zlatne serije i Lunovog magnus stripa – Blek, Zagor, Komandant Mark, Mali rendžer, Teks Viler... Negde početkom 80-tih doživeli smo i svemirski udar Alan Forda i krenuli da se dogovaramo ko će da piše scenarije, a ko da crta 😊 Od svakog od njih pokupio sam po nešto, iako malo naivni imali su prilično čvrste moralne standarde i davali mi bitne pouke – o slobodi, pravdi, jednakosti. Zapravo je Jugoslavija bila idealna država za prihvatanje svih tih njihovih mnogobrojnih soc-stavova. Svi oni su, manje-više bili nesavršeni junaci za razliku od onih Marvelovih koji su nešto kasnije nastupili i koji mi nikako nisu bili interesantni. Uz nabrojane jedino sam se, puno kasnije, primio na Dilan Doga i to je to! Da ne zaboravim – naravno da sam obožavao sve Diznijeve junake, i danas mu mi stanovnici Patkovgrada podjednako zabavni i ni malo naivni kao i pre gotovo pola veka.

Pisci i knjige


Moram da priznam da nikada nisam bio ljubitelj školskih klasika, koje sam pročitao tek kad im je došlo vreme. Kao klinac gutao sam Londonove, Tvenove i Hemingvejeve opuse, kasnije čitao Miku Oklopa, Bulatovića, Pekića i Kastanedu – čitavu tu paletu generacijskih pisaca.

Dok smo bili u srednjoj i šetali od Spomenika do Pozorišta i nazad, na negdašnjem kruševačkom korzou, glavna faca je bio neko ko je nonšalantno, pod miškom nosio knjigu ili vinil, što neobičniji pisac to zanimljiviji tip... I ja sam tako šetao uglavnom Melvilovog Modi Dika dok nisam otkrio ovu knjigu iz naslova, onu koja me je oblikovala – Bulgakovljevog Majstora i Margaritu. Jeste možda malo prečesto pominjana u ovom kontekstu, ali ne valja lagati – i mene je sludela u tren oka i do danas mi ostala jedinstveno čitalačko iskustvo. Ni slabašni film Saše Petrovića nije uspeo da mi umanji lepotu tog štiva. Što bi rekli stereotipni – samo da je nju napisao valjalo bi Bulgakova utisnuti zlatnim slovima u večnost, tu vrstu atmosfere izatkane rečima nisam nikada ni pre a ni kasnije susreo ni kod jednog autora.

Događaji 


Imao sam tu sreću da sam se rodio i gotovo čitav život proveo u Kruševcu, gradu čiji svaki peti novorođeni kasnije upiše neku od umetničkih akademija, tako da sam bio u situaciji da na delu gledam mnoge razvojne puteve kasnije antologijskih imena srpske muzičke, pozorišne, književne i likovne scene. Ipak, najznačajnije moje iskustvo vezano je za predstavu-performans-koncert (sve spojeno u jednom) „Epitaf za M.“ čudesnog kruševačkog pozorišta Teatar Za iz 1992., rađenog po antiratnim songovima Bertolda Brehta. O tom mom jedinstvenom iskustvu pisao sam i u nedavno objavljenoj knjizi Jugosloven K. Velika je šteta što je čitava ta grandiozna teatarska epizoda ostala nezabeležena na video traci, taj poslednji herojski čin kojim su se na Balkanu umetnici suprotstavili ludilu koje je kuljalo sa svih strana. Predstavu je režirao Milovan Ćetković, u njoj je između ostalih igrala i Nataša Šolak, danas Tapušković, a muzički je opremio Jovan Petrović. Valja napomenuti da je bend tokom čitavog izvođenja bio u zadnjem delu bine i sve svirao uživo... Mnogo sam velikih, svetskih koncerata gledao uživo i antologijskih predstava na Slobodištu, ali se nikada nisam toliko ježio od početka do kraja, spreman da svakog trenutka zaplačem od kvaliteta prikazivanog i kvantiteta tuge koja me napadala iz svih uglova poznatog mi svemira.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva