THE LIGHTHOUSE (2019) – Osvetljava put u ludilo



Sviđa ti se? Javi ostalima!

“The Lighthouse“ je novi film reditelja filma „The Witch“ Roberta Igersa, i nekima će samo ta informacija biti dovoljna da naslute šta mogu da očekuju. A ono što će dobiti teško je opisati u nekoliko reči. S jedne strane, ovaj film se može posmatrati kao jedan pretenciozan pokušaj da se svim mogućim elementima koji sami po sebi vrište „art-house“ intencionalno manufakturuje jedan budući „ponoćni“ kult-klasik, kao što je svojevremno to bio „Eraserhead“, sa kojim ovaj film deli određeni DNK po atmosferi i košmarnom setingu, da ne spominjemo crno-belu fotografiju.

S druge, nešto blagonaklonije strane, ovaj film se može shvatiti kao jedna anahrona, s tehničke strane genijalno izvedena i odglumljena priča koja je toliko unikatno snimljena da reditelja možemo samo pohvaliti što je izdvojio toliko pažnje i vremena da napravi nešto što svim svojim filmskim aspektima prkosi aktuelnoj ponudi.


S te tehničke strane, film izgleda kao da je bio zakopan u nekom sanduku prethodnih sto godina, pa iznenada otkriven i pušten u etar. Snimljen arhaičnom crno-belom fotografijom, stilom, rezolucijom (čak i sočivima kamere) tako da podseća na stare horore iz 1910, nemački ekspresionizam i sl., odaje utisak strave, klaustrofobije i misterije pre prve reči dijaloga. Sličan stil koristio je i film „Artist“, ili razni reditelji koji su pokušali recimo da ponove način snimanja iz 70-ih za svoje žanrovske filmove, ali deluje da je Igers našao način da stil ne bude sam sebi svrha, već da priča o dva čuvara svetionika savršeno rezonuje sa svim tehničko-filmskim aspektima, tako da stičete utisak da i nije mogla drugačije da se ispriča.

Ono što meni, iskreno, uvek ubacuje tračak sumnje u ovakve projekte jeste pokušaj, koji može delovati kvaziintelektualno ako se ne izvede vešto, da se kroz jednu žanrovsku priču provuče zapravo jedna šira tema, u ovom slučaju vrlo očigledne, doduše pervertirane reference iz grčke mitologije. Međutim, doima se da čak i bez toga priča o dva čuvara svetionika ima dosta elemenata da funkcioniše samostalno, upravo zato što je potentna za različita psihološka preispitivanja ljudi u izolaciji, čime se ovaj film direktno poziva na „Isijavanje“ (i zaista, iako to možda nije bilo namerno, ovaj film deluje kao bolja posveta „Isijаvanju“ nego što je to bio „Doctor Sleep“, a svi koji vide scenu sa sekirom mogu da posvedoče isto).

Motiv priče je zapravo arhetipski, tu je stari, iskusni, sujeverni čuvar svetionika, zadrti, zadrigli „morski vuk“ posvećen svom poslu i postaji, i mladi, novi mu pomoćnik, asistent koji je naizled samo tu da nešto zaradi, i možda da se skloni od pređašnjeg života. Dva muškarca, opkoljeni surovim elementima prirode, izolacijom, usamljenošću, dosadom i šta sve već ne, vrlo brzo razvijaju čudan mentorski odnos između ljubavi i mržnje, stariji bulinguje mlađeg obavezama i zadacima, nipodaštava ga i kinji ne bi li se s njim uveče opijao i ne bi zajedno mic-po-mic tonuli u paranoju i ludilo koji idu sa sve žešćim i gromoroznim olujama koje šibaju to ostvo sa koga nema izlaza. Da li je to pakao, da li su mitsko-folklorni elementi samo deo njihove izmučene mašte i psihe, da li su homoerotski momenti seksualne isfrustriranosti u njihovom odnosu podloga za neka dublja psihološka ispitivanja – pitanja su koja se kroz film nižu dok nam Igers slikom i pre svega sugestivnim zvukom (koji mora biti nominovan za Oskara) dočarava autentičnu atmosferu ostrva izgubljenog i nasukanog na ivicu vremena, koje diše u ritmu gromorozne sirene za maglu. Takođe, element priče u kojoj stari morski vuk ne dozvoljava mlađem da priđe svetlu uspostavljajući s njim neki mistični odnos već u startu otvara prostor za religijsko-mitološka tumačenja, i spominjanu grčku mitologiju.

Iako je Patinson bolji nego ikada kao misteriozni mladić sa sumnjivom prošlošću koji vrlo brzo postaje isfrustriran životom i teškim radom u svetioniku, Defo je taj koji apsolutno krade glumački šou svojim nadahnuto posednutim solilokvijumima i svojom pojavom i izgledom koja kao da je ispala direktno iz tog vremena i koja poziva u sećanje neko ukrštanje između grčkog bradatog boga i kapetana Ahaba iz „Mobija Dika“. „Svetionik“ može delovati pretenciozno sa gomilom ideja koje su u njega utkane i koje provociraju različite kvaziintelektualne interpretacije, ali ne sme se sporiti da je u pitanju unikatan film, vrlo brižljivo snimljen i savršeno odglumljen, i da je kao filmsko iskusvo s aspekata slike, zvuka i atmosfere ubedljivo najjedinstvenija stvar koju ćete videti ove godine. Film čije vreme tek dolazi i o kome ćete tek gledati klipove i tumačenja na Jutjubu.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva