JODOROWSKY’S DUNE – Jedan od najfascinantnijih filmova koji nikada nije snimljen



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U prirodi filmskih poklonika je da mitologizuju filmske naslove čak i onda kada oni nisu snimljeni, učitavajući u te apstraktne i zamišljene a nerealizovane projekte sav potencijal filmske magije koji nikada nisu iskustveno doživeli a koji odgovara njihovim očekivanjima od „savršenog“, ali ipak bajkovitog filma. Takav je „Napoleon“ Stenlija Kjubrika, „Don Kihot“ Terija Gilijama ili gomila započetih, domišljenih, ali nezavršenih projekata Orsona Velsa. Takava je i SF ekstravaganca „Dina“ – film koji Alehandro Žodorovski nikada nije uspeo da snimi.

Čileanac Alehandro Žodorovski je kultna rediteljska figura svetskog filma. Sa svega nekoliko naslova među kojima se izdvajaju „El Topo“ i „Holly mountin“ iz 70-ih, Žodorovski je stekao status neprikosnovenog mesije nadrealističkog i bizarnog filmskog pokreta. Njegovi filmovi su jedna vizuelna gozba ispunjena nadrealnim i iščašenim slikama na granici kompletnog ludila, religijskim misticizmom i avangardnim simbolima koji deluju kao oživljene vizije i halucinacije. Njegov beskompromisni pristup filmu koji je posmatrao kao mediji za prenos svojih snova na platno gotovo je dečački iskren, čist i neiskvaren, a njegova ljubav i posvećenost filmskom zanatu uzdižu ovu umetnost u nove sfere poimanja filmskih mogućnosti i interpretacija.

Dokumentarac „JODOROWSKY’S DUNE“ prati priču ovog neobičnog i autentičnog reditelja da nakon početnih filmskih uspeha, još uvek gotovo na početku karijere, prenese na platno čuveni SF romana Frenka Herberta i to pre slave „Zvezdanih ratova“. Naravno, Žodorovski u tome nikada nije uspeo, ali ovaj pedantni dokumantarac otkriva nam postupno kako su tekli svi koraci pripreme tog, ispostaviće se, možda i najambicijoznijeg i svakako najčudnijeg nerealizovanog filmskog projekta. Ono što nam film, kroz naraciju samog Žodorovskog i njegovih kolega, glumaca, producenata i tehničara otkriva, predstavlja pre svega energičnu ličnost ovog inspirativnog čoveka koji je bio gotovo spreman da umre za svoju umetnost. On snimanje filma izjednačava sa religijskim iskustvom, misijom prosvećivanja filmske publike, a svoje saradnike u tom poduhvatu vidi kao „ratnike svetlosti“. Taj idealizovani, krstaški i gotovo lirični pristup filmu je nešto što odvaja Žodorovskog od većine filmskih stvaralaca koji uglavnom gledaju kako da udovolje surovim zakonima tržišta time kompromitujući i svoju viziju i talenat. Neobični, kompleksni SF roman o planeti Dini činio se Žodorovskom kao idelana alegorija za njegovu grandioznu filmsku viziju koja treba da ispriča nešto o dolasku novog mesije na Zemlju. Međutim, ono što je Žodorovski zamislio bilo je toliko veliko, kompleksno, ekstravagantno i monumentalno da nije moglo drugačije da se završi nego kompletnim neuspehom.

Sama mitologija okupljanja ekipe koja je trebalo da realizuje film „Dina“ deluje nestvarno. Ako govorimo o rediteljskom „mokorm snu“ onda je Žodorovski, u svojoj dečjoj radoznalosti i iskrenom pristupu, gotovo spontano uspeo da okupi oko sebe verovatno u tom trenutku najtalentovaniju grupu vizuelnih umetnika na planeti. Zahvaljujući njihovom predanom radu Žodorovski je napravio nešto što bi se moglo nazvati „knjigom snimanja“ gde su predstavljene sve scene onako kako ih je sa saradnicima zamislio, uz dizajn kostima, scenografije, različitih objekata i drugih lokacija koje bi se u filmu pojavljivale. Da je samo ta knjiga mogla da progovori iz nje bi izašla istorija SF-a u malom. Saradnici koje je Žodorovski gotovo „magično“ sakupio iz svih krajeva sveta kasnije će u svojim karijerama biti odgovorni za takve filmove kao što su „8. putnik“, „Blade runner“, „Star wars“, a činjenica da je Žodorovski za svoj nesuđeni film bio spreman da angažuje imena kao što su Mik Džeger, Salvador Dali, Orson Vels, Pink Flojd dovoljno govori o monumentalnosti njegove ambicije i ekstravaganciji njegovog ukusa i doživljaja.

Zamislite film koji bi bio mešavina „Fleša Gordona“, „Gospodara univerzuma“, „8. putnika“, „Zvezdanih ratova“ i nećete biti ni blizu toga da zamislite kako bi njegova „Dina“ izgledala. To svakako ne bi bila verna adaptacija Herbertovog romana, niti moguće čak ni uopšte dobar i koherentan film, ali da smo uskraćeni za jednu raskošnu vizuelnu predstavu koja bi nedvosmisleno stekla kultni status, to je sigurno. Iako je Žodorovski svoju „knjigu snimanja“ poslao svim većim studijima, na kraju je ostao uskraćen za sredstva. Opseg njegove ambicije nije ulivao previše poverenja studijskim glavešinama koje raspodeljuju filmska dobra, niti im je Žodorovski delovao kao pouzdan čovek za posao tog obima. Kao zaveštanje neostvarenog projekta ostao je trust mozgova koje je Žodorovski okupio a koji će kasnije učestvovati u realizaciji mnogih filmskih projekata utkivavši u njih deliće onoga što su osmišljavali za „Dinu“. A podsećanje na to kako su veliki studiji očerupali „knjigu snimanja“ Žodorovskog ukravši mnoge koncepte koji su tu do tančina bili opisani samo će potvrditi mišljenje o Holivudu kao lešinarsko-mafijaškoj organizaciji bez skrupula.

Zaveštanje Alehandra Žodorovskog u svetu filma je veliko. Gotovo da nema ljubitelja sedme umetnosti koji nije sa strepnjom i ushićenjem odgledao bar jedan njegov film. „Dina“ ostaje, nažalost, njegov najveći nedosanjani projekat, koji čak ni njegov naslednik na polju nadrealnog filma Dejvid Linč nije uspeo da snimi kako dolikuje doživevši na tom polju jedan od svojih retkih kreativnih promašaja. Poraz na tom putu pomalo je obeshrabrio Žodorovskog u daljim filmskim nastojanjima i oduzeo mu malo stvaralačkog žara, ali ono što ovaj dokumentarac pokazuje je da on ostaje posvećenik svom poslu i zaljubljenik u film, energiju i ambiciju koja uz to ide.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva