Heavy Metal i praskozorje četrdesetih (2): Život na slušalicama



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Svoj prvi vokmen sam dobio kada sam imao 5 godina. Sećam se da je bio gabaritan, oštrih ivica, cijano-plave boje i da je ždrao baterije kao lud. Keva mi ga je kupila jer više nije mogla da troši grlo na mene, konstantno me upozoravajući da ne želi da se bilo šta čuje kada dođe s posla. Dobro, dešavalo se sporadično da prekinem ono što je slušala na radiju da bih pustio nešto bi se meni slušalo.

Taj vokmen je, na neki način, utemeljio moju ljubav prema muzici. Ono što je još bitnije je to što sam zahvaljujući njemu spoznao magiju prenosne muzike, ali i samostalnog uživanja u zvukovima koji bi mi odgovarali...

Fast forward oko trideset godina u budućnost. Iako sam imao sreće da moja životna saputnica voli iste žanrove kao i ja i da je umela da iskulira kada bi me usled kojeg piva više spucao sentiment (te bih solidno pojačao muziku), dečački dugovi bi došli na naplatu. Ako kao klinac nisam mogao da razumem zašto je kevi smetala muzika kada nije noć, veoma dobro sam razumeo koliko je tišina potrebna zbog odmora.

Smenski sam radnik već više od decenije i to je ostavilo traga na meni što se spavanja tiče. Slavim dan kada odem na odmor jer tek tada mogu da normalno spojim 6 do 8 časova sna. Kada izađem iz treće smene, srećan sam ako odspavam 3 do 4 sata i to bez prekida. Svaki zvuk mi smeta, svaka jača vibracija. A ako mi se san rasprši onda sam veoma nervozan. Tišina i mir su mi nekada toliko potrebni, da sam kao džanki koji krizira u trenucima u kojima pokušavam da zaspim i u kojima (kao za inat) i šapat deluje kao jodlovanje.

Elem, pošto se već ne naspavam kada izjutra dođem s posla, to znači da ću tog dana rano otići na počinak. Pošto logika kod Balkanca baš i ne funkcioniše najbolje, uglavnom ne nadoknadim izgubljene sate sna, te se probudim pre prvog petla. Spremim kafu, uključim komp, stavim sluške na uši i krenem da (kao) slušam nešto od gomile toga što mi je stiglo za recenziranje. Nekada je to bilo odlično jer sam imao više koncentracije za ono što čujem, čak i kada bih prelistavao najbitnije vesti. Međutim, polako sam sve više prekidao reprodukciju albuma koji se trenutno vrteo na AIMP-u da bih video klip vezan za ovo, te klip za ono i tako u krug: malo muzika, onda pauza, pa klip, pa opet muzika malo, pa opet pauza i tako na repeat dok kafa ne potera.

U početku sam se tešio da je to samo zbog usporenog metabolizma (pređoh 3 i po decenije, pa paljenje ide sa zakašnjenjem, haha) i da će sve biti lakše posle doručka. Jok, bre. Tri albuma da odslušam dok raduckam nešto, ja ne znam šta sam čuo. Ni ne registrujem niti jedan zvuk kako liči. Ovaj problem se pogodio baš sa onim prezasićenjem o kome sam pisao u prethodnom tekstu. U međuvremenu je naišao i specifičan period u bračnoj svakodnevici. Moja supruga je pored redovnog posla završavala i master studije, tako da je svaki trenutak kada je bila kod kuće (i kada je trebalo da radi nešto vezano za školu u kojoj predaje ili za fakultet na kome je bila) morao biti tiši. Da ne shvatite pogrešno, nije meni bio problem da stavim slušalice na uši ma šta radio – daleko od toga. Ako već nisam mogao da joj pomognem oko njenih stručnih obaveza, onda barem nisam odmagao, heh.

Najednom se sve moje slušanje muzike svelo na konzumiranje iste preko slušalica. Raditi kada ste u pokretu je posve drugačije od onog kada ste za kompom. Jer, meni je sve na kompu. Ne računam diskove pošto bi slušanje istih bilo za mini-linijom koja se nalazi pored kompjutera. I tako, šta god da se na plejeru nađe ja ni ne skontam šta je: black metal ili pojanje – meni na isto dođe. Klikćem na nešto, čitam neku vest ili špartam kilometarskim objavama na kojekavim forumima i sav fokus mi je na tome, a ne na muzici.

Pokušao sam da ne radim ništa, da se zavalim u fotelju i da ni ne obraćam pažnju na ekran, tastaturu i miša. Đavo mira davao nije, tako da bih sebi davao razloge da proverim ovo ili ono. Onda sam rešio da na mobilni prebacim što je više albuma moglo i da se lepo zavalim u krevet i opustim. Ispostavilo se da je to bilo pravo rešenje, ali samo donekle. Naime, nekako bih pored galopirajuće buke u sluškama uspeo da zadremam. Potpuno neplanirano bih zaspao kao klada, budeći se sa nažuljanim ušima. Naizgled apsolutni paradoks kada se pogleda moj problem sa manjkom sna i ponekad preteškim uranjanjem u isti.

Ispostavilo se da mi je upravo to i trebalo – način da se zaista opustim. To možda i nije najbolje rešenje, ali je najuspešnije. Sada se razmišljam da pazarim neke bluetooth sluške: mobilnost bi mi svako odgovarala, a kabl je solidno ograničavajuć. Plus su ove matore i dobrano izlepljene Filipsovke zaslužile penziju.


Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva