Teks: „Obojeni program“ 40 – Rendžer u minijaturama



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Diskutabilno je u kolikoj meri kratke forme pripovedanja mogu da zadovolje kriterijume čitalaca Teksa Vilera. On je, ipak, junak koji je do krajnjih dometa iskoristio mitologizaciju Divljeg zapada i, kao i italijansku i paleobalkansku fascinaciju istim. Ali, s druge strane, i najobičnija kiosk sveska sa avanturama Teksa Vilera objavljuje se na većem broju stranica od uobičajenih Boneli formata. Deo odgovora se krije u kanonskim segmentima serijala – Teks i Karson se benigno prepucavaju, advokati i korumpirani bankari se redovno šamaraju, a salve vrućeg olova svako malo pršte na sve strane. Da, to jesu vestern klišei, ali u sumornim danima eskapizam koji nam Teks pruža je svakako dobrodošao. Ko, uostalom, ne bi voleo da ponekad krstari bespućima Divljeg zapada i našamara pokojeg zlikovca, bio on odmetnik sa pištoljem ili direktor banke sa predugačkim jezikom. Konformizam 21. veka nas uljuljkava u suprotno, ali mašta čini svoje.

Dakle, da ne skrećemo sa teme, Teksu je potreban opsežan broj stranica da ispripoveda priču viđenu već stotinama puta. Varijacije su beskonačne, i kvalitet zavisi samo od scenarističke virtuoznosti i najčešće vrsnog crtačkog stafa. Naravno, govorimo o Teksu recentnije produkcije, jer u moru hiperprodukcije nesumljivo je da se kod junaka koji opstaje sedam decenija u žitu nalazi mngo kukolja.

No, da se vratimo kratkoj formi pripovedanja u Teksu, i činjenici da je ona često neuspelija od serijalizovanih priča koje se protežu na najmanje 200+ stranica. Srećom, tu i tamo bljesne pokoji biser u ponekom od brojnih izdanja omiljenog italijanskog teksaškog rendžera i poglavice Navahosa. Veseli četvrtak je za nedavni Sajam knjiga u Beogradu objavio jednu takvu zbirku, koja se može podičiti sa nekoliko sjajnih pričica. Reč je o četrdesetoj svesci edicije „Obojeni program“, a koja sadrži priče objavljene u Bonelijevom „Color Tex“ 12, 22. novembra 2017. godine.


Katkad je intrigantan sistem kojim uredništvo Teksa u Boneliju – čitaj: Mauro Bozeli – sastavlja ove brojeve „Color Texa“ sa kratkim pričama. Iskreno, većina je za zaborav, ili pak za kratkotrajnu zabavu u kišno popodne. Nabacane pričice, a to je slučaj i u ovom broju, nemaju nikakve poveznice, tematiku ili objedinjujuću ideju. Zapravo, reč je o pričama koje ne bi našle mesto niti u jednom drugom izdanju osim ovom, i mogu se posmatrati samo kao poligon za poigravanje crtačima i scenaristima. Možda bi bilo zanimljivo dati određenu tematiku, ton, stilsku odrednicu...? No, opet skrećem u digresiju, a to su već pitanja za uređivačku politiku Bonelija.

U ovom slučaju, kada govorimo o „Obojenom programu“ 40, priče, a ima ih ukupno pet, ne mogu biti više raznolike. Naslovnica je delo Mauricija Dotija, a i pored činjenice da je Doti na Teksu dostigao pravu renesansu kakvu nije dosezao u pričama o Zagoru, te je ilustracija zaista izuzetnog kvaliteta, ona zapravo nema ama baš nikakve veze ni sa jednom pričom u svesci (?!). Zašto je tako, to je opet pitanje za Bozelija, i ne mogu naći drugi razlog za njeno postojanje osim neosporne estetike.

Svesku otvara jedna od minijatura koju možemo mirne duše svrstati u ranije pomenute bisere. „Pucajte u pijanistu“ je rađen po scenariju Paskvalea Rujua, a crtež je delo izvanrednog Paskvalea Frizende. Dva Paskvalea su se pokazala u najboljem svetlu , s tim što je Frizenda nesumljivo ipak bolji u crno beloj varijanti kakvu smo mogli da vidimo u „Patagoniji“ (Veliki Teks 2, Veseli četvrtak“, ili zasad u Srbiji neobjavljenoj „Tajni sudije Bina“ iz redovne serije). Frizenda jednostavno pripada grupi crtača koja nije za kolor, ali to ne umanjuje kvalitet ove priče. A razlog za to je jednostavan: nije samo skup linija to što čini dobrog crtača, već i režija table. U njoj se krije veća virtuoznost koja razdvaja dobrog zanatliju od velikog umetnika. I tu je Frizenda uvek neprikosnoveni gospodar svake priče o Teksu na kojoj je radio. Kompromisi koje je činio da rastereti svoj crtež i pripremi ga za kolorisanje ništavni su naspram načina na koji je izrežirao svaki prizor i priču pretočio kao dobro podmazanu mašineriju u kojoj se samo može užvati. A priča? Blagi kliše sa očiglednim scenarističkim rupama, koja uprkos njima relaksira i „vozi“ do samog kraja koji je, avaj, udaljen samo tridesetak stranica.

Naslov priče je pozajmljen od filma „Tirez sur le pianiste“ Fransoa Trufoa iz 1962. godine, ali sa istim ima veoma malo povezanosti, ako i uopšte. Ruju je iskoristio pozornicu autentičnog bum-gradića sa Divljeg zapada, Kasl dom na obalama Kolorada, koji je i u istorijskom pogledu (doduše, danas kao ghost town poznat kao Castle Dome Landing) igrao važnu ulogu u rudarstvu na tom području. Mnoštvo rudarskih malverzacija i odmetničkih obračuna čuva se u istoriji ovog mrtvog gradića, a danas je od svega ostao samo slabo posećen memorijalni park i nekoliko poluurušenih udžerica. No, u Teksovom Kasl domu, legenda Divljeg zapada je i te kako živa i živopisno oslikana.

Poslednja priča u svesci je još jedna naslovna evokacija na kinematografiju. „Od sumraka do svitanja“ po scenariju Klaudija Nicija i sa crtežom Roberta Zagija, jasna je naslovna paralela sa čuvenim Rodrigezovim filmom, ali tu se svaka sličnost završava. Nici je odavno poznat kao čovek koji je iznedrio brojne kvalitetne scenarije za Teksa, ali već dugo vremena nije u naponu snage. Naprotiv, stagnacija u koju je uveo Teksa pri kraju svog staža kao glavni scenarista umalo je pokopala ovog junaka. Ovde pak Nici donosi zanimljiv predložak, u kome Teksa upoznajemo više kao legendu Zapada i to kroz priču mladog novinara koji je prisustvovao okršaju u salunu. „Od sumraka do svitanja“ je zapravo više priča o percepciji okoline na legendarnog rendžera, kao i divljenje i/ili strah koji njegova pojava izaziva kada ujaše u grad na granici. Vizuelni udeo Roberta Zagija je pak solidno zanatski odrađen. Autor više priča „Zone X“ i „Julije“ se ovde po prvi put oprobao na Teksu. Ipak, nema sumnje da će u neko dogledno vreme opet da se oproba na ovom junaku. Potreban je uzvestan talenat da se na ovako prirodan način dočara fragment života na Divljem zapadu, i pritom toliko nabijen tenzijom i sa neobično širokom plejadom likova uprkos priči na tek tridesetak stranica.

Priču Teksovog urednika Maura Bozelija „Abilin, Kanzas“ ilustrovao je strip veteran Enriko Bertoci, osnivač „Scuola Chiavarese del Fumetto“ sa Rencom Kalegarijem i Đanluiđijem Kopolom. Ovo je jedini Bertocijev rat na Teksu i u Boneliju uopšte. Ali iste godine kad je izašla ova sveska u Italiji objavio je i vestern priču „Ultima Frontier“ za izdavačku kuću Aurea. Inače, Bertoci uvek navodi kako mu vestern žanr najviše odgovara, ali da nema afiniteta za dugoročni aranžman na hiperprodukcijskim serijalima poput Teksa, već je više okrenut autorskim ostvarenjima. Intrigantnu Bozelijevu priču o Teksovoj prvoj misiji kao rendžer Bertoci je pretočio u skladnom i zanatski dobrom maniru, ali bez previše maestralnosti i želje za dokazivanjem. Što bi ljubitelji HBO-ovog „Černobilja“ rekli: „3.6 roentgen; not bad, not terrible.“ Šalu na stranu, „Abilin, Kanzas“ je solidno ilustrovana priča u kojoj je Bozeli omažirao filmske klasike poput „Red river“ Hauarda Hoksa iz 1948. sa Džonom Vejnom u glavnoj ulozi, makar u pogledu karavana goveda Čizholm trejlom i svih nedaća koji prate takav podvig, sve sa harizmatičnim a pomalo nesigurnim mladim rendžerom u potrazi za beguncem.

Ostale dve priče iz sveske – „Ubiću Teksa Vilera“ po scenariju Đorđa Đusfredija i sa crtežom Marka Soldija, i „Pravda!“ Andrea Kavaleta sa crtežom Alesandra Polija – svojim tridesetostranim pripovestima zaokružuju broj stranica ali ne doprinose mnogo u kvalitetu. Tipične minijature koje, kao što smo ranije naveli, nisu najbolji medij za Teksa Vilera. Ne, u ovim dvema pričama nećete pročitati ništa što vređa inteligenciju ili stupidnošću kvari opšti utisak „Obojenog programa“ 40. Ali, neće biti ni nešto čega će se prosečan čitalac sećati za godinu ili dve.

Dakle, da li je „Obojeni program“ 40 sa pet kratkih priča o Teksu Vileru dostojan našeg vremena i pažnje? Da li je voda mokra? To je Teks, što znači kad je kišni ili hladan dan, a evo ih u novembru sve više, u toplom domu pobegnite nakratko u vrele pustinje Arizone, bespuća Teksasa i danas mrtve gradove na obali Kolorada.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva