Elrik 3: Beli vuk (Makondo 2019) – Arogancija sudbine



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nije preterano reći da je treći album proslavljene strip-adaptacije podjednako famozne sage o Elriku od Melnibonea Majkla Murkoka bio jedan od najiščekivanijih stripova ove godine. I to ne govorim samo u svoje ime, jer u stripovskim krugovima i na okupljanjima jedno od najčešćih pitanja bilo je – kad će „Elrik“ 3?

Prva dva albuma, koja su se pojavila sredinom prošle godine, su me ispunila retkom ekstazom otkrivanja jednog izvanrednog sveta. Priznajem, o Murkokovom Elriku i kosmogoniji Melnibonea sam pre toga malo znao, ali ohrabrila me je činjenica da je upravo taj autor u predgovoru izrazio oduševljenje načinom na koji su Žilijen Blondel i ekipa pretočili izvorno delo u strip. I zaista, vizuelno impresivan, sjajno režiran prikaz dekadentnog i drevnog Melnibonea oduzima dah već na prvim stranicama. Naravno, s vremenom sam ispravio svoj propust i podrobnije se upoznao sa univerzumom Majkla Murkoka. O ova dva albuma sam nešto opširnije pisao na stranicama nedeljnika „Vreme“ (broj 1450, „Sjaj dekadencije“), pa nema potrebe da se ponavljam osim kraćeg rezimea: „Malo je reći da u albumima rekonstrukcija dekadentnog Melnibonea čak i zasenjuje Murkokove opise. Sve što se on rečima trudio da dočara, tim autora je grafički maestralno oslikao. Mešavinu gotičkog mraka slavnog carstva i sado-mazohistički ambijent njegovih žitelja koji ne prezaju od ljudskih žrtava, pa i kanibalizma, teško je preneti na drugačiji način osim vizuelno. Parazitska simbioza bolesnog albina Elrika i veštice Simorile, čije ljudske žrtve i magije mu daju snagu za život, pokretač su radnje. Tu simbiotsku ulogu kasnije preuzima Olujnik, crni mač, koji Arioh daruje Elriku. Olujnik, zapravo živo i svesno oružje, otima duše ubijenih, a pomoću njih Elrik stiče životnu energiju. To je oružje usuda koliko i spasenja, a veza između nje(ga) i Elrika postaje neraskidiva.“

I, otprilike, to je mesto gde nas autori ove strip adaptacije ostavljaju na kraju drugog albuma. Atipični klifhenger, otvaranje novog poglavlja u životu Elrika od Melnibonea, koji sa prokletim mačem i teretom sudbine odlazi ka nepoznatom, usput praćen proklinjanjima voljene Simorile. Ne, ne brinite se, neću zatrpavati spojlerima, slobodno možete otkrivati ove albume svojim tempom, zaista su vredni toga. Ovo je samo bilo samo zarad postavljanja setinga za treći album, koji je Makondo objavio na beogradskom Sajmu knjiga ove godine.

Treći, i pretposlednji album, vredi napomenuti, makar u ovom ciklusu priča o Elriku. Poslednji album će u Francuskoj biti objavljen (otprilike) u aprilu 2020, a nema bojazni da će se ubrzo pojaviti i kod nas. Kažem da nema bojazni jer se „Elrik“ od Makonda sjajno prodaje, te je prvi album već sada teže nabavljiv.


No, vratimo se nedavno objavljenom „Belom vuku“. Prvo, već i naslovnica pruža dosta prostora za analizu. Dok u prva dva albuma, „Rubinski presto“ i „Olujnik“, vidimo Elrika spreda (na prvoj sedi na prestolu i dominiraju krvavocrveni tonaliteti, dok na drugoj prima od Arioha crni mač Olujnik uz pretežno plavi kolorit), ovde je Elrik nimalo slučajno prikazan s leđa. Boje su skoro tirkizne, a kao kontrast služe samo krvave mrlje na belom Elrikovom ogrtaču i crveni odsjaj na Olujniku u njegovim rukama. Ali da, ključna je pozicija Elrika, koji sada više nije u kraljevskoj odeždi. Okrenuo je leđa čitaocima, i posmatra belog vuka na uzvisini. Ali simbolički je nakon raskola sa kraja drugog albuma okrenuo leđa i Melniboneu i svom nasleđu, ali i sudbini kojoj tako naivno pokušava da prkosi. Sada imamo novog Elrika, vagabonda sa mačem koji mu neprestano na uho šapuće molbe da ubija i uzima duše. Zaista, Elrik je praktično nepobediv dok nosi Olujnika, ali je i neprestano u opasnosti da se prepusti krvožednosti na koju ga mač neprestano goni.

Autori su imali nezahvalan posao da u jednom albumu prikažu GODINE Elrikovog samoizgnanstva, tokom kojih je razvio poseban odnos sa mačem, otkrivao Nova Kraljevstva i svet ljudi, uviđao koliko je sudbina jedna kruta i nepromenjiva kučka, kako je nasleđe Melnibonea varljivo koliko i gospodari Haosa i Zakona, i... pa mnogo toga; ali najvažnije da čak ni kralj-čarobnjak poput Elrika, koji je načitaniji od ostalih pripadnika svoje sorte i veoma se dobro razume u nasleđe sile kojom je vladao, zapravo ima iskrivljenu sliku o tome odakle Melnibonejci dolaze, kakvi su nekada bili, i kako su skliznuli u krvavu dekadenciju zbog šurovanja sa gospodarima Haosa. I sve to treba prikazati na manje od 50 stranica, da bi se u sledećem albumu, „Usnulom gradu“, odigrao murkokovski krešendo.

Da, Elrik shvata da se od sudbine ne beži. I da, polako uviđa da iako je on okrenuo leđa sudbini, Melniboneu, Simorili, Jurkonu, tradicijama, Haosu i Zakonu, svi ti činioci se i dalje na svoj način odigravaju i bez njegovog direktnog upliva, a sudbina nastavlja da baca kockice i poigrava se sa njim. I zbog toga autori su morali da odstupe u nekom novom pravcu, i na upečatljiv način sažmu sve ove pouke u jedan narativ sa Elrikom kao centralnom figurom. Podsećamo, Elrikom vagabondom sa prokletim mačem, a ne Elrikom kraljem Melnibonea. Jer, u Melniboneu se odigravaju neke druge stvari o kojima, kao i glavni junak, saznajemo tek pri kraju.

I, pitanje je da li su uspeli u tome. Pa, po mom skromnom mišljenju – da. I te kako. „Elrik“ 3 je drugačiji od svojih prethodnika, ali i ništa manje dobar. Otkriva se jedna potpuno drugačija dimenzija glavnog junaka, koga u jednom trenutku ovde po prvi put vidimo zaista bespomoćnog. Ali otkriva se i delić istorije Melnibonea, prevrata Haosa i nagrizajuće duhovne korupcije Melnibonejaca, o kojoj ni Elrik nije ništa znao: „Šta ti možeš znati o našim Starima? I izabranicima Ravnoteže? Šta ti znaš o Ksenanima, o progonu, o ruševinama H’hui’Šaana? Ti ne znaš ništa mladi Elriče... Ti vladaš Imrirom, ali kaljaš ime R’lin K’ren A’a... Hvališ se kraljevskom krvlju, ali ne znaš apsolutno ništa o svom poreklu... Ne znaš ništa, ali ja ću te naučiti...“

Da, Elrik deluje kao marioneta u nekim trenucima, koje sudbina baca na sve strane, posebno u ovom albumu. Ali to je i lekcija zar ne? Sudbini se ne može uteći, ona nas dočeka kako god da postavimo stvari na tasove vage.

„Elrik“ 3 donosi novu dimenziju u zasad ispripovedanoj adaptaciji. Svež intermeco u široj, okrutnoj igri sudbine, koja se u ovom tekstu možda prečesto pominje, ali je neizmerno važna, skoro koliko i glavni junak. Predah pred kulminaciju i željno iščekivan „Usnuli grad“. Samo ga treba dočekati.

„Zovi me,
Proklinji me,
Čekaj me, moj voljeni,
Jer uskoro ćemo opet biti zajedno.“

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva