Dvadeset godina sastava Trash Union [INTERVJU]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Vesti o novom albumu i koncertu povodom jubileja dvadesetogodišnjice postojanja zrenjaninskog sastava Trash Union pristigle su u redakciju, pa smo tim povodom razgovarali sa Goranom Radakovićem, gitaristom i glavnokomandujućim sastava Trash Union. 


Helly Cherry: Dvadeset godina sastava Trash Union odličan je povod da se prisetimo kako je sve počelo - Kako je Trash Union nastao? Ko je činio prvu postavu? Oko koje ideje su se ti ljudi tada okupili?

Goran Radaković:
Pa kao što i u najavi događaja piše, ovo je neformalnih dvadeset godina, jer je bitnija godina za nas 2001. godina kada su u bend pristigli Cex i Kecman i počele prve svirke. A i od samog sećanja na taj bukvalni početak me podilazi nezanemarljiva doza blama, jer je to bila godina kada sam prvi put uopšte uzeo električnu gitaru u ruke, pa možeš da zamišliš na šta je to ličilo. Ali ‘ajde, ukratko vredi da pomenem da je to bila godina kada mi je zbog bombardovanja prekinut prvi razred srednje škole, što je rezultiralo satima i satima druženja sa ortacima. Prva postava je bila kombinovana od mojih drugova iz osnovne i srednje škole, ali svakako ne bih ih sad navodio, jer su to ljudi koji odavno žive miran i skladan život u svakodnevici. Naravno, pozdravljam ih svim srcem ako ovo čitaju. Iako nismo imali tačan plan kuda bismo se zaputili u muzičkom smislu, veliki uticaj je na mene imalo to što sam još ranih tinejdžerskih godina bio zagazio u metal muziku, a naravno i u onaj groove metal devedesetih godina koji je tada tek bio u povoju, da bi eksplodirao u godinama koje su usledile.

Helly Cherry: Koliko se postava tokom godina menjala i kako danas izgleda?

Goran Radaković:
Svako ko nas zna malo duže, svestan je da nema svrhe ni brojati sve promene koje smo pretrpeli. Takav je život, a muzika ni malo isplativa u materijalnom smislu. Neki su otišli u bliže inostranstvo, neki na drugi kraj sveta, a neki jednostavno nisu mogli da usklade posao i porodični život sa funkcionisanjem na ovom planu. Svakako, prisutan je i taj faktor da ja kao osoba umem da budem dosta težak i zahtevan, jer ovaj bend doživljavam mnogo profesionalno i emotivno, a to često ne nailazi na simpatije. Ima čak i veliki broj članova postave koji su svirali i u dva ili čak i tri navrata sa nama. Iako se menjala, postava se danas 80% podudara sa jednom od onih iz prve polovine dvehiljaditih. Cex i ja smo naravno tu i teško je čak i razdvojiti kod mene ili njega privatno od Trash Union-a. Sa nama su sada i Vaske i Kecman kao stari-novi članovi, a Ika je takođe već godinama tu i njegov dolazak 2012. godine na neki način predstavlja i novu eru Trash Union-a.

Helly Cherry: Samostalno ste do sada izbacili dva albuma i jedno EP izdanje. Osim toga, snimili ste dva spota. Spremate treći album. Možeš li, ekskluzivno za HC, da otkriješ neke detalje o novom albumu? Kada bi trebalo da izađe? Kakav zvuk donosi? Da li će opet da izađe samostalno ili ste razmišljali o potrazi za izdavačem?

Goran Radaković:
Mi smo u stalnoj sprezi između raznih muzičkih pravaca, tako da nije ni meni lako kad moram da kažem koju vrstu muzike sviramo. Ne želim da zvučim sad kao oni neki nadobudni muzičari sa stavom “ne svrstavamo se ni u jedan koš, trudimo se da budemo jedinstveni, ne postoji odgovarajući muzički pravac za ono što mi radimo, jer to svet još nije video”, već naprotiv, postoji mnogo postojećih pravaca koje volimo i koji nas vozaju, što se reflektuje i na našem zvuku - death, thrash, doom, hardcore, rap, d-beat, black... Ipak, trudimo se da narednom albumu damo bar neki konceptualni okvir. Biće svakako crossover ali ovaj put malo više beatdown hardcore style approached nego ranije. Na njemu će se naći ova dva singla za koje postoje spotovi, samo remasterovana, neke nove pesme, ali i jedna izvađena iz naftalina kao bonus traka. Pojaviće se i razni zanimljivi gosti. Plan je bio da izađe ove jeseni, ali kako to ide u praksi sve je verovatnije da će se pojaviti početkom sledeće godine. Razlog je što sve teže postižemo da održimo stari tempo kada nismo imali primarnijih briga i obaveza. Plan je da izađe pod pokroviteljstvom jednog domaćeg izdavača, ali ne bih otkrivao detalje o tome, čisto iz profesionalnih razloga. 


Helly Cherry: Jubilej dvadesetogodišnjice postojanja obeležavate nastupom u klubu Mitraljez 23. novembra, a u paketu sa vama će nastupiti Brat iz Užica, Despotic Bullet iz Tuzle i Forgotten Scream iz Zrenjanina. Šta publika može da očekuje?

Goran Radaković:
Kao i uvek... Ako i za šta mogu da garantujem to su svirke kod kuće. Nikad se nismo trudili da zovemo ljude zarad stvaranja konekcija koje bi nam bile od koristi za budućnost, isto koliko nikad nismo znali da “poljubimo pravo dupe”. Bendove koje smo zvali morali su da nam se pre svega svide. Da je sreće, na ovoj svirci našli bi se i mnogi nama važni bendovi i vredni pomena, ali nažalost trenutno neaktivni ili slabije aktivni. Svakako mislim tu na Hobson’s Choice, Putrid Blood, B.E.S, Overpain, Hatred Barricade i mnoge druge, ali da ne dužim o tome, ovog puta dovodimo Brata i Despotic Bullet, kao što si pomenuo. Brat nisam imao mnogo prilike da čujem uživo, osim ako se ne računa što sam zakačio kraj njihovog seta letos u Beogradu na Pro-Painu. Međutim, veoma smo slični kako generacijski tako i sa stavovima i želimo da podelimo binu sa njima jer sviraju mnogo iskren hardcore, a sa takvima smo imali najlepšu saradnju. Za Despotic Bullet znam preko deset godina i mahom se poznajemo iz prve ruke kroz ranije svirke. U ovoj postavi čuo sam ih na promociji albuma u Tuzli i doslovno smrzao kako su zvučali, pa želim da to pokažem Zrenjaninu. Tu je naravno i naš zrenjaninski mladi Forgotten Scream. Ne mogu da kažem da su naš izdanak jer su od samog početka imali svoju viziju i išli svojim putem, ali svakako smo se, otkad postoje, međusobno pomagali i poštovali. Biće tu i specijalni gosti koje koristim priliku da premijerno najavim, a radi se o članovima benda Drink or Die, koji će otprašiti dve, tri pesme i učiniti ovaj događaj još većom ludnicom.

Helly Cherry: Sastav Trash Union zajedno sa još par bendova čini kičmu zrenjaninske underground scene, a osim muzikom godinama se bavite i organizacijom. Ti si i menadžer kluba Mitraljez u kojem su već nastupali fenomenalni izvođači iz celog regiona i šire. Možeš li čitaocima približiti misiju i koncepciju kluba Mitraljez?

Goran Radaković:
Hvala na ovakvoj uvertiri za pitanje. Lagao bih kad bih rekao da nam grad kao grad često odaje takvo priznanje. Često bude da lokalni portali najave sve moguće đus-vodka partije uoči vikenda, a nigde našu najavu za koncert, a pogotovo bilo kakvu drugu vest. Ali zato to i jeste undergruond. Živeli smo i do sad bez njih, pa neka tako i ostane. Mitraljez je već priča za sebe, ali pokušaću malo da se osvrnem i na njega. Generalno, svi znaju da nam je od velike važnosti bilo da imamo klub kakav zaslužuje naš grad (mada se često zapitam i da li Zrenjanin zaslužuje ovakav klub više). Moja želja još kad sam bio dosta mlađi je bila imati i voditi ovako nešto. Čak i lokacija na kojoj se nalazi me sama po sebi privlačila otkad sam postao svestan nečeg što se zove underground. Iako sam ga ispočetka zamišljao kao rokenrol klub ispred kojeg će biti parkirani čoperi, a u kojem će biti atmosfera kao u prvoj sezoni True Detective serije, dok u pozadini sviraju Melvins, ipak morao sam da pravim kompromise i mnogo šaram sa programom (tako je i danas), a nikako da počnemo sa svakodnevnim radom nego funkcionišemo od događaja do događaja (kao sala za venčanja). Biće jednom i to. Sve u svemu, i pored višegodišnjeg iskustva organizovanja svirki, mnogo toga je za mene bilo novo, ali mislim da sam ipak uspeo u dobroj meri da napravim poprilično raširenu franšizu na regionalnom planu. Nikad nikog nisam odbio, osim ako termini nisu bili prebukirani i isto tako svaki put proživljavao lični poraz kada su bendovi sa raznih strana, i to odlični bendovi, svirali pred polupraznim klubom. To možda i nije samo problem sa našim gradom, ali definitivno ovde je jednocifren broj ljudi, poput tebe, koji prate širu muzičku scenu i dešavanja na njoj. Drugari koji se pojave da ispoštuju nastup svojih drugara ne čine scenu, a ona nam je preko potrebna. 

Grafit u Zrenjaninu inspirisan singlom sastava Trash Union “Every Man 4 Himself”
Helly Cherry: Koji su sledeći koraci nakon izlaska novog albuma? Imate li već razrađenu strategiju za promociju istog?

Goran Radaković:
Neke specijalne strategije nema. Biće sigurno svirki i još jedan spot. Ne razmišljam još uvek o tome. Zasad se trudim da ovaj album ispadne što bolje. Radimo ga u saradnji sa Pavlom Kirćanskim (ex-Impurita) u njegovom Grasshopper studiju. Da ne prejudiciram, ali mislim da će ovo konačno biti album koji ću moći da pustim i slušam kod kuće ili u autu, što nije bio slučaj ranije kada su mi pesme neposredno nakon završetka snimanja prestajale biti zanimljive i za slušanje i za sviranje. Sada ništa ne prepuštamo slučaju i svaki deo teksta ili riff je s razlogom tu.

Helly Cherry: Mi vam želimo mnogo uspeha. Vidimo se 23. novembra u Mitraljezu! Poslednje reči su tvoje...

Goran Radaković:
Hvala najlepše (mada uspeh je relativna stvar i čini mi se da smo već došli do nekog nevidljivog limita koji ne prelaze underground bendovi)! Moje poslednje reči idu mlađima (koji su veoma retki a da su na bilo koji način skapirali našu priču) što bi došli rado svirku ali nemaju sa kim, jer niko od njihovih drugara to ne sluša - Pojavite se slobodno! Upoznaćete nove drugare! Kod nas su godine samo broj!

Intervju vodio: Aleksandar Petrović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva