IN THE TALL GRASS (2019) – U visokoj travi niko vas ne može čuti da zevate
Helly Cherry
Mesec horora počinjemo novom
Netfliksovom adaptacijom Stivena Kinga (ovaj put u koautorstvu sa sinom
mu Džoijem Hilom) - "In the tall grass".
Imao sam relativno optimistična očekivanja od ovog naslova, ne toliko zbog Kingovog predloška koliko zbog reditelja Vićenca Natalija, čiji film "Kocka" i dalje stoji kao jedan od uzor-međaša SF-horora s kraja 90-ih, ali koji Natali kasnijim radom nije uspeo ne da nadmaši nego ni da mu se približi. Međutim, reč je o jednom od vizuelno najdarovitijih reditelja na svetu i bio sam uveren da Natali može da udahne život Kingovom mastiljarenju koje katkada ume da ode u totalnu nebulozu. Ali, prevario sam se.
Natali jeste dao određeni vizuelni šmek ovom ostvarenju u kome su ljudi sada, umesto u džinovskom kockastom mehanizmu, zarobljeni u mističnoj visokoj travi iz koje ne mogu da se iskobeljalju, ali nije uspeo da adaptiranim scenarijem udahne ovom filmu dovoljno supstance da prevaziđe ograničenja (i trajanje) jedne ipak kraće novele. Ideja je, kao i mnogo puta do sada kod Kinga, vrlo potentna, brat i sestra staju pokraj puta i čuvši dečje dozivanje upomoć iz nepreglednog prostranstva visoke trave odluče da uđu unutra i pomognu mu. Međutim, stvari odlaze dođavole već posle pet minuta i ono što je bez problema moglo sat i po da traje samo kao obični realstični survajvl triler nakon nekoliko minuta postaje supernaturalni horor kao mešavina "Dana mrmota" i "Isijavanja". U celu papazjaniju sa "ponavljanjem dana", koja ostaje kompletno nerazjašnjena i suvišna, upleće se pagansko-mistični-domorodačko-žrtvenički horor, kao ispao iz nekog "Canibal holocaust" filma, a na momente se oseća uticaj i filma "Mother!" po stepenu dosezanja kvaziodvratnosti. Simpatično je jedino to što Patrik Vilson na momente (namerno ili ne) kanališe Džeka Nikolsona iz "Isijavanja", pa jedan segment filma zaista podseća na taj kultni film. Međutim, tamo gde je "Kocka", iako nije dala odgovore na sva pitanja, generisala užas iz jasno postavljenih pravila sa kojima se junaci sučeljavaju, u "Travi" tih pravila nema, već je sve prepušteno mističnom halucinativnom rolerkosteru događaja i nasumičnih "svi smo mi trava" dešavanja koja vas uopšte ne intrigiraju niti vezuju za sudbinu junaka.
Slobodan Novokmet
Imao sam relativno optimistična očekivanja od ovog naslova, ne toliko zbog Kingovog predloška koliko zbog reditelja Vićenca Natalija, čiji film "Kocka" i dalje stoji kao jedan od uzor-međaša SF-horora s kraja 90-ih, ali koji Natali kasnijim radom nije uspeo ne da nadmaši nego ni da mu se približi. Međutim, reč je o jednom od vizuelno najdarovitijih reditelja na svetu i bio sam uveren da Natali može da udahne život Kingovom mastiljarenju koje katkada ume da ode u totalnu nebulozu. Ali, prevario sam se.
Natali jeste dao određeni vizuelni šmek ovom ostvarenju u kome su ljudi sada, umesto u džinovskom kockastom mehanizmu, zarobljeni u mističnoj visokoj travi iz koje ne mogu da se iskobeljalju, ali nije uspeo da adaptiranim scenarijem udahne ovom filmu dovoljno supstance da prevaziđe ograničenja (i trajanje) jedne ipak kraće novele. Ideja je, kao i mnogo puta do sada kod Kinga, vrlo potentna, brat i sestra staju pokraj puta i čuvši dečje dozivanje upomoć iz nepreglednog prostranstva visoke trave odluče da uđu unutra i pomognu mu. Međutim, stvari odlaze dođavole već posle pet minuta i ono što je bez problema moglo sat i po da traje samo kao obični realstični survajvl triler nakon nekoliko minuta postaje supernaturalni horor kao mešavina "Dana mrmota" i "Isijavanja". U celu papazjaniju sa "ponavljanjem dana", koja ostaje kompletno nerazjašnjena i suvišna, upleće se pagansko-mistični-domorodačko-žrtvenički horor, kao ispao iz nekog "Canibal holocaust" filma, a na momente se oseća uticaj i filma "Mother!" po stepenu dosezanja kvaziodvratnosti. Simpatično je jedino to što Patrik Vilson na momente (namerno ili ne) kanališe Džeka Nikolsona iz "Isijavanja", pa jedan segment filma zaista podseća na taj kultni film. Međutim, tamo gde je "Kocka", iako nije dala odgovore na sva pitanja, generisala užas iz jasno postavljenih pravila sa kojima se junaci sučeljavaju, u "Travi" tih pravila nema, već je sve prepušteno mističnom halucinativnom rolerkosteru događaja i nasumičnih "svi smo mi trava" dešavanja koja vas uopšte ne intrigiraju niti vezuju za sudbinu junaka.
Slobodan Novokmet