Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

FINIKS KAO DŽOKER – iliti težina Ledžerovih klovnovskih cipela



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Možda je i nesuvislo uopšte i govoriti o globalnoj popularnosti penušavih strip-junaka koji penetriraju u sve aspekte pop-kulture, pa shodno tome i naših života željnih malo lakomislene zabave obremenjene sa tek toliko smisla da nam se mozak ne pretvori u zelenkastu kašu. U takvom nasleđu kojim dominira superherojština, antiherojstvo ili, pak, potpuno ne-herojstvo nameću se kao onaj intrigantni, golicavo zavodljivi sastojak neophodan da udari neophodnu antitežu iliti ravnotežu mahom dosadnim i neinspirativnim „dobricama“ ispravnog moralnog kompasa.

A Džoker je oduvek bio princ takvih nikogovića, ovan predvodnik zlokobne horde stipovskih nepodobnika koji su mrsili konce herojima i eutanizovali njihove napore ka večnoj pravdi i beskompromisnom poštenju. Džokervoj popularnosti kumuje koliko kultnost Betmenovog brenda koliko i autentični ikongrafski randevu tragikomične figure pajaca i Ala Kaponea sjedinjeni u liku klovnovske pojave, ali zastrašujuće rigidnih kriminalnih namera. Da ne idemo sad u filmsku istoriju, poznato je samo koliko je Ledžerov Džoker u „The Dark knight-u“ kidnapovao taj film svojim magnetičkim performansom ostavljajući neizbrisiv trag u pop-kulturi koja će narednih deset godina spevavati hvalospeve toj glumi i kačiti meme na svoje Fejsbuk profile u kojima se Džoker cereka „Why so serious?“. Ledžerov potpuno izvitopereni anarhističko-metodički pristup Džokeru poništio je Nikolsonovo lepršavo zezanje iz „Betmena“ (1989) dokazujući da stripovskim antiherojima može da se pristupi ozbiljnošću Danijela Dej Luisa, a da njihova manična harizmatičnost može potpuno da zaseni onu herojevu.


Avantura sa Džaredom Letom, ili bolje reći eksperiment, i guranje Džokera u pravcu uličnog hip-hoperskog gangstera možda i nije toliko urodila plodom, ali kuća Vorner nije odstala od ideje da sve bolje, viđenije i kompleksnije glumce zamišlja u toj ulozi, kao i da mašta o slojevima koji bi liku mogli da se dodaju. Na scenu stupa Hoakin Finiks, već dugo jedan od najcenjenijih, ali i najmisterioznijih glumaca Holivuda, specifičan samo zbog toga što isti taj Holivud prezire i uporno mu se ruga sa margine koja ga drži na vidokrugu javnosti, ali nikada u njenom centru. Na prvu loptu, ono što je Finiks spremio za Toda Filipsa (i producenta Martina Skorsezija) jeste nešto do sada zaista neviđeno – geneza nastanka Džokera, samostalan film lišen uporišne tačke u Betmenu, celovečernji doživljaj posvećen samo njemu spreda i otpozadi. Koliko izazovno toliko i rizično, jer ima li za Džokera mesta bez Betmena? Neki bi rekli da ima, i da Džoker može u potpunosti da se otelotvori kao supstancijalan lik bez svog „jina“ ili „janga“, da u njemu ima toliko nasleđa, motiva i misterija da može da dela samostalno. Otuda će Finiksov glumački zadatak biti možda i teži od Ledžerovog.

Prvo – mora da se nosi sa lestvicom koju je Ledžer podigao pod nebesa, a koja je ovečena njegovom preranom smrću. Drugo, dobiće ceo film za sebe, bez sporednih ometajućih faktora i rukavaca koji odvlače pažnju. Treće – stigma koji je ostavio Leto još se nije stišala, a publika je željna još glumačke krvi.

S druge strane, ako postoji glumac danas koji može da izađe na crtu Ledžerovom Džokeru to je, ako izuzmemo još par kandidata koji možda nisu još dozreli ili su naprotiv prezreli, upravo Hoakin Finiks – dežurni holivudski izgnanik, i prva liga filmskih „ludaka“ , čovek koji je bio spreman da se nekoliko godina potpuno povuče iz javnosti da bi snimio potpuno besmisleni dokmentarac o tome kako postaje bradati reper. Čovek koji je nominovan za Oskara tri puta, a reklo bi se da za to haje kao za lanjski sneg. Čovek koji i pored sijaset ponuda radije bira da radi indi filmove sa Spajkom Džonzijem, Gasom van Santom, Lin Remzi. Čovek koji je dao možda i najubedljviji portret nesnađene i izgubljene duše na ivici psihoze u filmu „The Master“, a nekoliko godina kasnije glumačkim minimalizmom udahnuo život posrnulom ratnom veteranu koji lomi glave čekićem u „You were never really here“. Neosporno je jedno – Finiks je prokleto sposoban glumac koji može da uradi šta god se od njega traži, plus ima izgled, pogled i ponašanje čoveka koji samo što nije pukao preko pola i potpuno se izvitoperio.

Ledžer je izašao iz „Dark knighta“ kao kultno glumačko ime koje pre toga nije u potpunosti bilo prihvaćeno od esnafa. S druhe strane, Finiks ulazi u Džokera kao kompletno formirano glumačko ime koje među retkima pršti od kredibiliteta za ovakvu vrstu izazova. Prednost na njegovoj strani je u glumačkom samopouzdanju s jedne, i apsolutna nebriga s druge strane. Koliko god zvučalo čudno, Finiksov ležeran i nehajan odnos prema internetu i medijima mogao bi da izvuče maksimum od njegovog Džokera – čoveka jednostavno ne zanima šta mi mislimo tome niti će čitati blogove i komentare, guraće svoju priču dokle god mu to materijal bude dopuštao, klešući svog Džokera kao razočaranog stendap komičara koji ogreza u ludilo i kriminal. Ne znam za vas, ali ja jedva čekam.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva