„Provincija uzvraća udarac" - znam, znam, toliko puta upotrebljena sintagma. Ali nije ni čudo jer je uglavnom dolazila kao posledica krika unutrašnjosti zemlje koja propada pod silom centralizacije. Nastala je kao bunt i otpor zamiranju malih mesta, kao otpor primitivizmu provincije, kao želja da se izdigne iz žabokrečine, kao želja da se bude primećen i prihvaćen od strane glavnih i velikih gradova ili centara.

Na razne načine je provincija „uzvraćala udarac" i uspela da se izbori za svoje mesto na ovoj našoj andergraund sceni. Ovako na prvu mi na pamet padaju festivali u Banatskom Sokolcu, Mount of Artan, SIPUC fest, Beočinska ekipa. Na koncu, tu je i Lazarus fest od prošle godine.

Ova ekipa već nekoliko godina deluje u Lazarevu, naselju nadomak Zrenjanina. Nakon većeg broja koncerata, ovog oktobra se sprema drugo izdanje festivala. Razgovaram sa Aleksandrom Petrovićem koji će nam malo približiti celu priču.


Do prošle godine ste radili pojedinačne koncerte. Kako i zašto ste se odlučili za festival?
Udruženje građana „RNR Zona Lazarevo“ formalno postoji od 2012. godine. Prve svirke u organizaciji okupljale su lokalne zrenjaninske cover bendove i pratile neke bitne datume za meštane Lazareva, kao što je npr. seoska slava. Bilo je organizovano i nekoliko tzv. gitarijada, vrlo skromnih po svom formatu i posećenosti. Ključni zaokret desio se negde polovinom 2017. godine kada je nešto mlađa ekipa ušla u udruženje i napravila jedan radikalan i hrabar rez. Naime, počinju da se forsiraju autorski bendovi. Bilo je to turbulentno vreme velikih previranja unutar udruženja, ali je modernizacija uspešno izvedena. Prva „revolucionarna“ svirka za nas se desila oktobra 2017. godine kada su nastupili Cheap Moonshine, Lednik i Nous Thaw. Ne samo da se radilo o autorskim bendovima, nego i o bendovima koji gaje prilično moderan zvuk. Iz ove perspektive, rekao bih da je to bio nulti Lazarus jer se tada i zametnula ideja o festivalu. Ubrzo potom, predali smo projekat mesnoj kancelariji u Lazarevu i Odeljenju za društvene delatnosti grada Zrenjanina i dobili zeleno svetlo u vidu sufinansirajućih sredstava. Rezultiralo je prvim Lazarusom, čiji nas je uspeh motivisao da ubuduće sve potencijale kanališemo kroz isti.

Prvo izdanje Lazarus Festa je održano prošlog oktobra. Koliko ste vi zadovoljni posetom i čitavim dešavanjem? Da li je krajnji rezultat premašio vaša očekivanja?

Poseta nam je bila glavni indikator uspeha. Po prvi put smo uspeli da privučemo znatan broj ljudi sa strane u Lazarevo. Rekordna posećenost je tada zabeležena. Bili smo prijatno iznenađeni. Može se reći da je prevazišlo naša očekivanja. Strepnja da će poseta biti slaba, pretvorila se u ushićenje kada smo ispred ulaza videli koliko ljudi zapravo čeka početak programa. Pojedini lokalni zvaničnici su takođe došli i takođe bili prijatno iznenađeni posetom. Sam festival protekao je u sjajnoj atmosferi. Prostor Doma kulture u Lazarevu je fenomenalan prostor koji može da primi i do hiljadu ljudi, sa velikom binom. Obezbedili smo kvalitetno ozvučenje i rasvetu. Sve je proteklo besprekorno, a nastupili su tada Desolation, Trash Union, Counter Ignition i Drink or Die. Privukli smo i do tada nezabeleženu medijsku pažnju, uključujući i gostovanje na jednoj zrenjaninskoj lokalnoj televiziji.

Banatski Sokolac, Mount of Artan i Lazarus Fest su festivali različitog karaktera ali ih povezuje to što se održavaju u malim mestima. Evo i Beočin se probudio, Gornji Milanovac godinama ima aktivnu scenu i klubove. Šta je to što mala mesta i ovakvi festivali (mogu da) poseduju, šta je to što ih izdvaja od drugih dešavanja na našoj andergraund sceni?

Underground Disco Beočin, Mount of Artan, Rock Village Banatski Sokolac, Tlo Fest Tomaševac i drugi, upravo su naša inspiracija i motivacija, pod sloganom – kad mogu oni, možemo i mi - s tom razlikom što nam se koncepcije razlikuju. Mi to radimo na nama svojstven način. Ali to su sve mesta gde postoji ta poetika sudara svetova, urbanog zvuka i ruralne sredine, odnosno palanačkog mentaliteta. Tu se prepliću suprotstavljene ljudske težnje - beg od ubrzanog gradskog stila života s jedne strane i beg od ruralne čamotinje sa druge. To je ono što je Nik Kejv rekao u dokumentarnom filmu „20.000 dana na Zemlji“ o pisanju pesme - spojiš dve nespojive stari i samo sediš i posmatraš šta se dešava. U tome je sva lepota i tu vrstu lepote ljudi prepoznaju, a i nama pruža neizmernu satisfakciju.

Zna se da živimo u konzervativnom društvu ali zbog vas Lazarevo „živne“ makar na jedno veče. Koliko vidim, imate podršku lokalne samouprave i zvaničnika. Kako meštani (pogotovu oni stariji) reaguju na vas? Ima li razumevanja za vaš rad?

Ispričaću vam ovde jednu anegdotu. Svirao je Cheap Moonshine. Pevač i basista je izašao bos u nekakvoj popovskoj mantiji sav zarastao u bradu i kosu. Jedan stariji meštanin je bio blago šokiran njihovim nastupom, pa je svoju zbunjenost izrazio rečima: „Nisu oni loši. Dobro to sve zvuči. Samo meni nije baš najjasnije – koje su oni vjere.“(smeh). To su zaista neprocenljivi momenti zbog kojih mi je neizmerno drago što radimo ovo što radimo. Na koncertima koje organizujemo mogu se videti sve generacije. Nije uvek baš sve svima prihvatljivo, ali nikada nije bilo nikakvih incidenata. Sve se uvek svodilo na smeh, dobru zabavu i širenje vidika, odnosno prihvatanje razlika. Ako hoćete da zamislite tipičnog meštanina Lazareva, lik Dragana Torbice iz kultnog serijala „Državni posao“ je arhetip, pa su Česti komentari tipa - nemoj mi sine Gorgoroth, bolje mi pucaj u glavu! (smeh) Ali generalno, ljudi nas prihvataju. Mislim da su ponosni na nas. Posle prvog Lazarusa sam doživeo da mi meštani prilaze na ulici sa rečima hvale i podrške i da se interesuju kad će opet svirka, kao i da nude pomoć. Evo preneću vam još jedan komentar jednog našeg zemljaka koji mi je bio posebno simpatičan: “Negde oko 08:20 jutros, vozim i naravno, radio 202 se sluša. Nabrajaju koncerte u gradovima Srbije. To Kragujevac, to Beograd, to Novi Sad, Niš. Ali kad sam čuo, na kraju nabrajanja, da su spomenuli i večerašnju svirku u Lazarevu, ma gotov. Nešto me steglo, zajedno sa knedlom u grlu. Svaka čast momcima iz Lazareva, koji su organizovali svirku i da se čuje na talasima 202.”


Novo izdanje festivala nas očekuje 19. oktobra. Ne bih nabrajao ko će sve nastupiti jer želim da čitaoci kliknu i sami pogledaju šta ih čeka ovog puta. Zanima me, da li je ovo konačna lista ili nas možda očekuju još neka iznanađenja?

Prvobitno smo zamislili da fest traje dva dana. Međutim, u nekoj tački smo shvatili da u ovom trenutku još uvek nemamo kapaciteta to da izvedemo onako kako bi trebalo. Onda smo hteli da strpamo deset izvođača u jedan dan. Naposletku, preovladalo je mišljenje da je to previše i da će ljudima biti prenaporno da isprate toliko nastupa. Konačno, redukovali smo listu na sedam i zatvorili program. Nakon toga su nam se samoinicijativno nudili neki sjajni bendovi, kojima smo nažalost morali da zahvalimo na interesovanju i ostavimo dogovor za sledeću godinu. Sastavljanje programa su definitivno slatke muke.

Kakvi su planovi za dalji razvoj festa? Da li bi on mogao da obuhvati i neke nemuzičke segmente poput izložbi, tribina, promocija, radionica? Da li ste uopšte razmišljali o tome?

Svakako. Propratne aktivnosti festa koje spominješ, a koje bi uključile širi krug mladih umetnika i kreativaca iz različitih oblasti su uvek negde postojale na nivou ideje, ali još uvek ne i realizacije. Malo nas je u organizaciji. Deficitarni smo sa ljudskim resursima da bismo svaku ideju mogli da sprovedemo u delu. Međutim, stalno radimo na povezivanju sa drugim entuzijastima iz raznih sfera, pa je samo pitanje vremena kada će i takve aktivnosti početi da se realizuju. Imamo u planu recimo i izdavačku delatnost u saradnji sa Librarion Records-om i Danielom Tikvickim iz Subotice, a u cilju kvalitetnijeg promovisanja zrenjaninske scene. Sada je tu i zrenjaninski Miscreation Records sa kojim takođe uspostavljamo sve tešnju saradnju. Radi se o momcima iz sastava Forgotten Scream koji su pokrenuli izdavačku delatnost i sve ozbiljnije pretenduju da postanu stožeri nekakve nove zrenjaninske scene. Vreme će reći šta će od svega toga ispasti. Projekcije filmova, izložbe slika i fotografija, književne večeri, o svemu tome je bilo reči. Do samog festa je ostalo još skoro dva meseca, pa nije isključeno da do tada nešto od svega i realizujemo.Ove godine će po prvi put biti organizovani štandovi gde će posetioci moći da pazare zvanični merchandise festivala, kao i svih izvođača koji nastupaju. Što se sledeće godine tiče, sasvim je izvesno da festival preraste u dvodnevni festival, sa još zvučnijim imenima, ali do kraja posvećen underground-u.

Postoji li nešto što bi naši čitaoci još trebali da znaju o festivalu a da smo propustili da pitamo?

Vapimo za što širom podrškom. Ove godine imamo najkvalitetniji i najraznovrsniji program do sada, brutalno ozvučenje, a i vizuelno će sve biti doterano do perfekcije. Pokušaćemo i besplatan prevoz od Zrenjanina do Lazareva da organizujemo. Jeste da je to blizu, ali ljude je ponekad potrebno dodatno povući za rukav da dođu i podrže jednu potentnu ideju. Zvanični sajt festivala je u fazi izrade. Tu ćete moći da pratite sve naše aktivnosti. Za sada su tu stranice i nalozi na svim najpopularnijim društvenim mrežama.

Do 19. oktobra ima još vremena. Siguran sam da će se o festivalu još pričati i pisati ali neka ovo bude samo početak te priče. Hvala vam na ovom razgovoru i vidimo se na festu...

Nema na čemu. Hvala Helly Cherry-ju i posebno tebi. To što radite već šesnaest godina je za svaku pohvalu. Mnogo nam znači vaša podrška. Dobrodošli na Lazarus!

Sa Aleksandrom razgovarao Nenad