Kada je u pitanju zvuk koji se bazira na gitari, basu i bubnju, odnosno muzika koja pripada žanru kog nazivamo rok, jasno nam je da najviše bendova iz tog žanra postoji na zapadnoj hemisfer zemljine kugle.

Da li je u pitanju Amerika, Velika Britanija, Kanada ili neka četvrta zemlja, manje je važno, no činjenica je da ćete jako retko čuti neki grupu van tih velikih muzičkih centara da je unela neku veliku novinu u žanr, nešto što bismo mogli nazvati revolucionarnim, piše u svom tekstu Vladimir Skočajić za FatHipster.

To je tako zbog toga što se na tim prostorima vrte desetostruko veće pare u muzici nego u drugim delovima sveta, a samim tim broj muzičara koji se oprobava u roku je mnogo veći. Zakon velikih brojeva kaže da na mestu na kom postoji mnogo muzičara, veće su šanse da baš tu nađemo one koji unose nešto novo. A šta je sa ostatkom sveta…ili konkretnije – šta je sa ovim našim prostorima?

Reći da u Srbiji, a naročito bivšoj Jugoslaviji nije bilo mnogo darovitih muzičara bila bi velika greška. Međutim, kao i u ostatku sveta, oni koji vrede, koji su originalni, koji se ne povode trendovima i modom, vazda su bili u manjini. Uvek je bilo najviše onih grupa čija muzika se oslanja na sve one rok velikane iz Amerike i drugih velikih muzičkih centara. Takvi bendovi najčešće nemaju problem sa omiljenošću kod publike, ali teško da će ostaviti neki dublji muzički trag, to jest da će privući pažnju nekog ko od muzike očekuje više od puke zabave.

Da biste bili originalni u maloj sredini, između ostalog, morate imati čvrstu ideju, morate biti beskompromisni i ne mariti mnogo za to kako ćete proći kod publike. Sve ove osobine, a i još mnogo nekih drugih, posedovao je beogradski bend “Šarlo akrobata” koji je svirao početkom osamdesetih godina. Ovo je priča o njima.


Šarlo se budi


Krajem sedamdesetih u Beogradu je postojao hard rok bend pod nazivom “Limunovo drvo”. Nakon nešto manje od dve godine postojanja i relativno besciljnog tumaranja po rok muzici, tokom kojih su kroz grupu prodefilovali mnogobrojni važni i nevažni muzičari, dva ključna člana Milan Mladenović (gitarista i pevač) i Dragomir Mihajlović Gagi (gitarista) rešili su da presaviju tabak i naprave korenite promene.

Grupi se priključuje basista Dušan Kojić Koja i bubnjar Ivan Vdović Vd. Koja je bio član nekoliko manje poznatih pank bendova, dok je Vd važio za strastvenog ljubitelja džeza, a muzičku karijeru je počeo u akustičarskoj grupi “Suncokret” (istoj onoj u kojoj su svojevremeno bili Bora Đorđević, Bilja Krstić i Gorica Popović).

U aprilu 1980. godine, “Limunovo drvo” u beogradskom SKC-u svira kao predgrupa slovenačkom pank bendu “Pankrti”. Ubrzo posle tog koncerta grupu napušta Gagi Mihajlović, posle čega preostala trojica menjaju ime u “Šarlo akrobata”.

Bend koji obećava


Članovi benda “Šarlo akrobata” sredinom 1980. snimaju prve originalne pesme u studiju “Druga maca” Enca Lesića (inače, Lesić je sarađivao što kao producent, muzičar ili aranžer sa mnogobrojnim muzičarima iz bivše Jugoslavije: “Indeksi”, “Riblja čorba”, “Bijelo dugme”, “Zana”, “Divlje jagode”, Dado Topić, Miki Jeveremović i mnogi, mnogi drugi).

Te numere bile su “Niko kao ja”, “Ona se budi” (čiji je radni naziv bio “Kina se budi”), “Mali čovek” i “Oko moje glave”. Kao što vam je verovatno poznato, sve te četiri pesme su se našle na sada već legendarnom albumu “Paket aranžman”, na kome su su pored “Šarla” našle pesme beogradskih grupa “Idoli” i “Električni orgazam”.

Te 1980. godine, sniman je film “Dečko koji obećava” reditelja Miloša Miše Radivojevića i scenariste Nebojše Pajkića. U saradnji sa Goranom Vejvodom (tih godina bio član grupe “Annoda Rouge” sa svojom tadašnjom devojkom Bebi Dol, i sa Vdom, autor fotografije na omotu “Paket aranžmana”, novinar časopisa “Džuboks”, a kasnije se preselio u London gde je ostvario zavidnu muzičko-umetničku karijeru, sarađujući između ostalih sa rediteljem Enkijem Bilalom), po tekstovima Nebojše Pajkića, Koja snima muziku za pomenuti film. U filmu se pojavlju Koja i Vd kao članovi benda “VIS Dobri dečaci”, dok je Aleksandar Berček u ulozi pevača Slobodana Miloševića. Za potrebe filma, grupa je snimila tri pesme, ali one nikada nisu bile objavljene.

“Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”


Svoj prvi i jedini albuma “Šarlo akrobata” snima u aprilu, a objavljuje u julu 1981. godine. Iako je ploča trebala biti objavljena za beogradski PGP RTB, sticajem okolnosti prava su prodata zagrebačkom Jugotonu.

Po nekim izvorima, urednici u PGP-u bili su zbunjeni onim što su čuli, dok nam zdrava logika ipak kaže da je neko doneo odluku da ova ploča zvuči previše alternativno za PGP. Ako znamo da je “Paket aranžman” takođe objavio Jugoton, zaključićemo da je pomalo paradoksalno to što su dva ključna albuma beogradskog novog talasa objavljena u Zagrebu.

Sve u svemu, taj potez ljudi iz PGP-a poprilično podseća na tekst “Šarlove” pesme “Mali čovek” (“Mali čovek želi preko crte / Preko crte želi ali ne sme / Njega guše propisane norme / Preko crte njegovo je mesto”).

Ploča je nazvana “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…” po jednom tekstu iz knjige Vase Pelagića “Narodni učitelj”. Nije zgoreg pomenuti da su u pesmi “Pazite na decu” čitani odlomci iz te knjige, ali i odlomci iz nekih tekstova “Politikinog zabavnika”.


Ako kažemo da ono što čujemo na tom albumu, nismo čuli nikada pre (a sasvim sigurno ni posle) u domaćoj muzici, uopšte nećemo preterati. Mešavina panka, novog talasa, džeza, regea, daba, roka, pa čak i popa u sirovoj produkciji za koju su bili zaduženi članovi benda lično, oslikavala je duh vremena, dok je energija koju čujemo na ovom remek delu potpuno izvan istog tog vremena

Imam utisak da se tokom jedne decenije, na bilo kom prostoru, dešava samo jednom ili par puta da se tri tako darovita muzičara nađu u istom bendu (prebogata Milanova i Kojina karijera posle “Šarla” samo govore u prilog toj tezi).

Iako ih je mnogo toga povezivalo, oni su karakterno bili poprilično različiti i mislim da je baš to jedan od razloga zašto ovaj album danas nazivamo remek delom. Milan je naginjao popu, melodičnosti i poeziji, Koja je u sebi nosio bunt, pank i ulične grafite, dok je Vdova ljubav prema džezu davala širinu kako samom “Šarlu akrobati”, tako i njegovom snalaženju sa karakterom druge dvojice.

Koliko je njihova muzika bila originalna, govori legenda da su nakon koncerta na zagrebačkom Bijenalu 1981. godine, članovi grupe “Gang of Four” bili potpuno oduševljeni nastupom beogradskog trija. To njihovo oduševljenje nije bilo kurtoaznog tipa, ne. Njihove vilice bile su spuštene do poda, a ako je verovati nekim svedocima, članovi benda “Gang of Four” su ostali bukvalno bez teksta.

Epilog


Ono što se desilo posle, manje više je poznato. Milan, Koja i Vd bili su toliko jake ličnosti, da nisu znali za reč kompromis ni kada je publika u pitanju, a ni kada se radilo o njima samima.

Uostalom, nemoguće je da bend sa tako jakim autorima ostane dugo na okupu. “Šarlo” se raspao u oktobru 1981. godine. Milan i Vd su osnovali grupu “Katarina 2”, koja će kasnije postati “EKV”, dok je Koja osnovao “Disciplinu kičme”. Vd napušta “Katarinu 2” 1985, a iste te godine otkriva da je HIV pozitivan (tračevi kažu da je upravo Vd prva osoba u bivšj Jugoslaviji kod koje je otkriven ovaj strašni virus). Preminuo je 1992, dve godine nakon što će nas zauvek napustiti Milan. Koja je ostao muzički aktivan, a njegova “Disciplina kičme” postoji i danas.

Priča o “Šarlu” je dokaz da u jednoj relativno maloj zemlji možete imati grupu koja originalnost stavlja ispred svega i koju “ne guše propisane norme”. Njihov muzički uticaj je nemerljiv, a bendovi koji su započeli muzičku karijeru zahvaljujući nadahnuću kog su čuli kod “Šarla”, broje se u stotinama. A što se tiče albuma “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…” to što ne postoji nijadan ozbiljan slušalac muzike iz cele bivše Jugoslavije koji ovu ploču neće staviti među 5 ili 10 najvažnijih izdanja u jugoslovenskoj rok muzici, dovoljno govori o njenoj veličini.