Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

The Cure, Engleska, kiša – Startovao EXIT Tribe (FOTO)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovogodišnji, devetnaesti po redu novosadski Exit, je sinoć – 4. jula, uspešno startovao. Engleski sastav The Cure je na glavnoj bini obeležio početak festivala uz letnju kišu i rekordnu dnevnu posetu od 56.000 ljudi. Ako se po jutru, dan poznaje, EXIT Tribe bi mogao odneti titulu najboljeg do sada, no da ne trčimo pred rudu.

Prve minute dvocifrenog broja sati provedenih među zidinama Petrovaradinske tvrđave na otvaranju festivala pribeležih na Main stage-u. A kako i ne bi kada su se upravo tu, gorostasi goth rock/post-punk zvuka, engleski The Cure po prvi put ukazali pred fanovima Srbije. U susret nastupu i njima krenula je kiša. Natopljeni ovom atmosferskom padavinom, euforični i entuzijastični dočekasmo izlazak velikana. Bilo je 20.45.

Uz vrisak očaranja auditorijuma pred isti izleteše Robert Smith i drugari i pesmom Plainsong krenuše u maratonsku sagu. U nadi da će se oblaci uskoro razići, a garderoba makar malo ostati suva pratio se dalji razvoj događaja, koji je išao lagano sa Pictures of Your, High i A Night Like This, te stigao do Lovesong. Ako je zbog nečega vredelo prisustvovati ovoj svirci, onda smo u tom trenutku pronašli razlog za. Apsolutna katarza uz zvuke ove numere, propraćena pojavom potpune naježenosti kože.


I to je bio po meni vrhunac večeri. Oni su vokalno-instrumentalno bili na visini zadatka, ali nekako i previše. Robert je i sa publikom slabo komunicirao. Po koje ,,thank you’’, a tek na bisu nekoliko prosto proširenih rečenica. Fanovi su takođe bili dosta statični i letargični, što je možda i na neki način posledica. Nešto dinamičnijom atmosferu su učinile Burn, Never Enough, Push i Just Like Heaven. Moja omiljena A Forest je takođe tek na kraju izvedbe izazvala grupno, ritmičko tapšanje i nesinhronizovani poklič ,,hej, hej’’, no sve je to bilo na nezavidnom nivou.

U finiš smo ušli sa Disintegration, nakon čega su se Ostrvljani povukli sa stejdža, posle sat i 45 minuta svirke. Nije im mnogo trebalo da se ponovo pojave pred krcatom glavnom binom i to je verovatno trenutak kada ovaj koncert, ipak i naposletku, ulazi u istoriju. Pored brojnosti, i zbog dužine seta. Bis je trajao više od 30 minuta, pa je samim tim ukupni bilans izneo skoro dva i po sata muziciranja.

Krenuli su sa Lullaby, nastavili sa post-pankerskom The Walk i stigli do Friday I’m in Love. Nisu nam dozvolili ni da posumnjamo da će ovde biti kraj, već su koračali dalje i prošli kroz cilj sa Boys Don’t Cry.

Robertu svaka čast na tome što i dalje uspeva glasom da postigne sve što repertoar zahteva i što još uvek budi emocije kod fanova, a ostatku benda na usviranosti. Da je bilo veće interakcije, za nijansu jačeg zvuka i agilnosti publike, sigurno bi bio najbolji koncert Exit-a ikada, no i ovako je makar na dva mesta upisao svoje ime u istorijski udžbenik festivala.


Probijanje do Explosive-a gde su uveliko rokali Vitamin X delovalo je kao ,,desant na Drvar’’. Blizu pola sata je trajala agonija, te stigoh tek na poslednju stvar koju sam takođe propustio jer je intervju sa Peter Bywaters-om trebalo uraditi i to neposredno pred njegov izlazak na stejdž.

Taj momenat se dogodio nešto pre ponoći i pred respektabilnim brojem pristunih. Peter and the Test Tube Babies, gitarom, glasom i stomakom po ko zna koji put u Srbiji, inače jednoj od omiljenih destinacija sastava. Počeli su kako to rade već godinama sa Moped Lads, produžili sa Run Like Hell i došli do Jinx, jedne od mojih omiljenih stvari u ovoj varijanti odsviranoj nešto sporije od originala.

Peter je izjavio kako baš voli ,,ovo mesto’’, a između pesama se uopšte nije libio da zbija šale i emituje humor. Tako je na primer traku My Unlucky Day posvetio svima u publici koji su u braku, a u sred Up Yer Bum uleteo sa ,,dame i gospodo, na bas gitari – George Clooney.’’ Šega, šala i zezanje, kako to obično ide sa Piterima.

Na repertoaru su se još našle i Spirit of Keith Moon, Shake My World i Maniac. Najveće oduševljenje i poziv na akciju izazvala je Banned From the Pubs. Ako su Jinx odsvirali sporo, onda su ovu tri puta brže, toliko da se i Peter sa sve onom šlajmaricom u grlu pogubio. Za kraj su ostavili Blown Out Again koju su produžili na sedam minuta. Čak su i vatromet gratis dobili, onaj sa zvaničnog otvaranja festivala. Ipak, ni on ih nije vratio na bis, te su nakon 50 minuta svirke završili.


Posećujem već dugo godina Exit i nikad mi se nije desilo da se do te mere poklopi satnica sa mojim muzičkim afinitetima, pa da uspem sve da pogledam bez nekog drastičnijeg kašnjenja. Upravo je to bio slučaj prve festivalske večeri, leta gospodnjeg 2019. Kako su jedni Englezi otišli sa Explosive bine, tako su se drugi popeli na Fusion stage – legendarni The Selecter.

Jedni su od najeminentnijih ska sastava ikada. Uz još nekolicinu velikih bendova obeležili su drugi talas ska muzike, popularni 2 Tone. Na čelu grupe su i dalje Arthur Gaps Hendrickson i harizmatična pevačica Pauline Black, zaštitno lice i simbol The Selecter-a.

Energično, razigrano i dostojanstveno. Tako bih nekako opisao njihovu svirku. Naravno, ska, kao i punk nisu samo nekakve muzike, već su i stav i angažman. U prilog tome govori i najava za jednu od prvih numera koje su odsvirali – Fronline, gde je Pauline iskoristila priliku da iskritikuje izlazak Velike Britanije iz Evropske unije i da poruči da je nacionalizam s*anje. Nakon nje, teških političkih tema nije bilo u toliko meri, ali jeste žovijalnih traka – Breakdown, Remember Me i Missing Words.

,,We came, we saw, we selecterized Serbia’’, reče Pauline i zapeva Black and Blue. Atmosfera vesela, publika vesela, muzika vesela. Uz sve to veselje primakli smo se poslednjoj numeri, kako rekoše, onoj po kojoj svako poznaje The Selecter. Jeste, u pitanju je On My Radio. Tu su već i oni koji su mislili u miru samo pogledati koncert zaigrali. Dogodio se čak i call’n’response momenat na koncu, uz ritmičko aplaudiranje.

Usledio je i kambek, naravno. Nema smisla da se žurka završi u jedva sat vremena. Na bisu ponovo igranka, a za sam kraj naslovna njihovog prvog, kultnog albuma Too Much Pressure iz 1980. godine. Potkrala se i prvotalasna Pressure Drop od Toots and the Maytals, što je dodatni šmek dalo čitavom doživljaju. Uz poruku da će se vratiti i da im je bilo prelepo, pokloniše se i odoše.

Povratak na Explosive binu gde su se omladinske nade – Grade 2, spremale da otvore svoj nastup. Ovaj bend je jako mlad i momci u njemu su tinejdžeri, ali ono što su prikazali sinoć, pokazuje i dokazuje o kakvom se kvalitetu radi. Da nije bilo tehničkih poteškoća na početku, šou bi bio savršen, ali i sa njima odnose pobedu za najuvežbaniju, najgipkiju i najkompaktniju izvedbu večeri.

Sastav čine Jack Chatfield na gitari i mikrofonu, koji deli sa basistom Sid Ryan-om, dok je na bubnjevima Jacob Hull, doslovno zver sa palicama. Pre dve godine su izdali album prvenac pod nazivom ,,Break the Routine’’ koji je pokupio brojne pozitivne kritike, a na sinoćnjem nastupu su najavili novi koji će izaći za Hellcat Records

Svirali su 40-ak minuta i tu uspeli da uglave Mr. Industry, Falling Bridges i Procrastinator. Našlo se mesta i za Graveyyard Island sa dolazeg izdanja. Svirku su okončali najvećim hitom All I Know. Zaista jedan osvežavajući bend za pomalo učmalu punk scenu sa premalo inovacija i reciklažom veterana. Svaka čast momci!

I onda poslednji sastav koji sam ispratio i koji je zatvorio Explosive prve festivalske večeri – Booze & Glory. Otvaranje je definitivno proteklo u znaku Engleza i sad kad podvučem crtu, samo sam engleske bendove i odgledao i o njihovim nastupima kroz ove redove izvestio. Sonična difuzija i dominacija sa ostrva, nema šta.

Iako su startovali u 3.30, zavidan broj fanova je bio prisutan. Nisu puno pričali, niti odugovlačili, već su besprekorno odsvirali svoju listu. Prvi deo koncerta su ispratile numere Maybe i Leave the Kids Alone, ali i ona gde je prva baklja upaljena – The Day I’m In My Grave. Nju je Mark, gitarista i glavni vokal benda najavio sa ,,čuo sam da Srbija nikada ne spava’’ što je izazvalo posebnu reakciju, pa i baklju iz prethodne rečenice.

Pošto je bakljada okončana naišla je moja omiljena Carry On. U prvim redovima su se nalazili najveći fanovi. Neki od njih su deo pesama provodili na ogradi koja deli nas i njih. S obzirom na to da su Booze & Glory navijači West Ham United-a, simbolika u vidu ukrštanja ruku zarad aluzije na čekiće sa grba ovog fudbalskog kluba nije izostala. Takođe, izveštaj ne bi bio kompletan ukoliko ne bih pomenuo basistu Chema koji je bio najpokretniji član posade. Omaleni street punker zaglavljen među skinhedima je sve vreme skakutao po bini, dizao atmosferu i neverbalno komunicirao sa publikom. A na stranu to što su zvuk i boja bas gitare bili savršeni.

U svitanje novog dana ušli smo sa notornim hitom London Skinhead Crew, gde su svi zapevali i zaplesali i, za doviđenja, Only Foolds Get Caught. Tu je upaljena i druga baklja koja je poput štafete šetala po prvom redu. Zaista slika za pamćenja i koncert za dugo sećanje

Exit Tribe je uspešno startovao, a drugo festivalsko veče je pred nama i uglavnom će ga obeležiti metal zvuci, a kako će biti, videćemo uskoro.

Uživajte u galeriji...

Exit 2019. 1. dan @ Novi Sad, 4.7.2019.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva