U Repetitor je stalo 50 godina rokenrola
Helly Cherry
Na lepo se čovek brzo i lako navikne. Posle dužeg vremena u Ćupriji imamo redovne svike i onda pauza od dva meseca (iz objektivnih razloga) kod nas koncertnih zavisnika izaziva “apstinencijalni sindrom”. Zato od Repetitora nije bilo boljeg benda da se koncertna pauza prekine.
Iako sam fejsbuk događaj nije previše otkrivao, među nama koji se okupljamo u Paradoksu, još od nastupa Štutgarta se šuškalo o ovom koncertu, najpre nezvanično a potom i zvanično kada je Repetitor na svojoj stranici najavio da će u sklopu svoje regionalne i evropske turneje posetiti i naš grad. Sretali smo se po gradu, pričali i prepričavali ranija iskustva i očekivanja (poslednji put su u ovim krajevima, ako me sećanje i arhiva ne varaju, bili 2014.), tako da se čitav taj “buzz” odvijao daleko od društvenih mreža. Kao nekada u analogno vreme. Valjda je to dodatno podgrejalo želju kod svih jer nije sve bilo servirano na klik već smo dozvolili sebi da uključimo mozak, “puštamo filmove” šta i kako će sve proteći. Želja je rasla pa i ne čudi sasvim solidno popunjen klub od nekih 70-tak ljudi. Taman dovoljno da ne budemo sabijeni kao sardine i da svako ugrabi svoje parče prostora i vazduha.
Moje iskustvo sa Repetitorom datira još pre desetak godina, kada su bili još jedan od mladih bendova koji je tek stupao na scenu. Prvi susret se odigrao u Niškoj Banji na nekom grupnom koncertu. Sećam se benda čije pesme nisam znao ali koji je od bukvalno prvog tona pokrenuo sve nas. Sećam se Borisa koji je ulazio u publiku, davao gitaru drugima, koga bi publika nosila od i do bine. Zvuči poznato? Naravno, jer je ta energija i ponašanje na bini od početka bio i ostao njihov zaštitni znak.
Koliko smo samo puta čuli “muzika je univerzalni jezik” a ta fraza, koliko god bila izlizana, kod Repetitora dobija svoje pravo značenje. Jer, jutjub je pun snimaka njihovih nastupa u inostranstvu gde podjednake reakcije izazivaju kao kod nas koji razumemo jezik na kome pevaju. Setimo se samo koncerta u Kini o kome se toliko pričalo.
Uvek je bend taj od koga sa bine polazi taj “icebreaker”, a jedan Borisov povik “Dobro veče (ovde ubaci ime grada)” na početku je dovoljan da pokrene lavinu. Odavno su njihovi koncerti “zicer” jer znaš da ćeš dobiti od benda litre znoja i uragan energije. U tom smislu ponekad je i teško pisati o njihovim nastupima jer realno, još nisam pročitao ili čuo loše iskustvo sa njima. Jednostavno, Repetitor je dobar bend i sve dalje priče su izlišne.
Sinoć je bend još jednom potrvrdio svoju reputaciju jer već nakon onog pomenutog “Dobro veče Ćuprija”, Boris se u narednim pesmama u nekoliko navrata našao u publici, i probijao se po klubu koliko mu je to kabl dozvoljavao, u jednom trenutku čak izašavši ispred kluba da opali koji trzaj i ljudima ispred. To mu nije bilo dovoljno te se takođe u par navrata penjao na šank-sto. I siguran sam da bi vratolomija bilo više što od publike što od benda (stejdždajv, kraudsurfing) da je klub nešto širi (za one koji ne znaju Paradoks je uzan i dug). Iako je Boris zbog svoje visine i dinamičnosti na bini najvidljiviji ne zaboravimo Milenu i Anu-Mariju za koje su ljudi komentarisali da “onako sitne jedu one instrumente”. Lepo je videti bend koji sve vreme deluje kao kompaknta celina, gde ravnopravnost u svakom smislu zaista postoji. Sama činjenica da bend od svojih početaka deluje u nepromenjenom sastavu potvrđuje ovo.
Kraj je došao neočekivano brzo. Ali kada sam bacio pogled na sat ispostavilo se da su svirali nekih sat i 20 minuta a set lista kaže da je u to vreme stalo 18 numera što je nešto više od polovine zvanične diskografije koja broji 30 pesama. U tih “sat i trećina” stalo je 50 godina rokenrola, onog bučnijeg pre svega. The Stoogies, MC5, Gang of Four, Sonic Youth, Fugazi, Šarlo Akrobata, Nirvana, Shellac i Steve Albini u svim svojim muzičkim inkarnacijama.
Ovoga puta nema profi fotki, samo ove naše, mutne. Ali kao pikanterija tu su set lista i jedan kraći video zapis kluba (Zli sin i Gde ćeš) i Repetitora.
PS. Večeras nas čeka “drugo poluvreme” ovog vikenda sa Buč Kesidijem. Pa da ovu sezonu zatvorimo kako valja.
Iako sam fejsbuk događaj nije previše otkrivao, među nama koji se okupljamo u Paradoksu, još od nastupa Štutgarta se šuškalo o ovom koncertu, najpre nezvanično a potom i zvanično kada je Repetitor na svojoj stranici najavio da će u sklopu svoje regionalne i evropske turneje posetiti i naš grad. Sretali smo se po gradu, pričali i prepričavali ranija iskustva i očekivanja (poslednji put su u ovim krajevima, ako me sećanje i arhiva ne varaju, bili 2014.), tako da se čitav taj “buzz” odvijao daleko od društvenih mreža. Kao nekada u analogno vreme. Valjda je to dodatno podgrejalo želju kod svih jer nije sve bilo servirano na klik već smo dozvolili sebi da uključimo mozak, “puštamo filmove” šta i kako će sve proteći. Želja je rasla pa i ne čudi sasvim solidno popunjen klub od nekih 70-tak ljudi. Taman dovoljno da ne budemo sabijeni kao sardine i da svako ugrabi svoje parče prostora i vazduha.
Moje iskustvo sa Repetitorom datira još pre desetak godina, kada su bili još jedan od mladih bendova koji je tek stupao na scenu. Prvi susret se odigrao u Niškoj Banji na nekom grupnom koncertu. Sećam se benda čije pesme nisam znao ali koji je od bukvalno prvog tona pokrenuo sve nas. Sećam se Borisa koji je ulazio u publiku, davao gitaru drugima, koga bi publika nosila od i do bine. Zvuči poznato? Naravno, jer je ta energija i ponašanje na bini od početka bio i ostao njihov zaštitni znak.
Koliko smo samo puta čuli “muzika je univerzalni jezik” a ta fraza, koliko god bila izlizana, kod Repetitora dobija svoje pravo značenje. Jer, jutjub je pun snimaka njihovih nastupa u inostranstvu gde podjednake reakcije izazivaju kao kod nas koji razumemo jezik na kome pevaju. Setimo se samo koncerta u Kini o kome se toliko pričalo.
Uvek je bend taj od koga sa bine polazi taj “icebreaker”, a jedan Borisov povik “Dobro veče (ovde ubaci ime grada)” na početku je dovoljan da pokrene lavinu. Odavno su njihovi koncerti “zicer” jer znaš da ćeš dobiti od benda litre znoja i uragan energije. U tom smislu ponekad je i teško pisati o njihovim nastupima jer realno, još nisam pročitao ili čuo loše iskustvo sa njima. Jednostavno, Repetitor je dobar bend i sve dalje priče su izlišne.
Kraj je došao neočekivano brzo. Ali kada sam bacio pogled na sat ispostavilo se da su svirali nekih sat i 20 minuta a set lista kaže da je u to vreme stalo 18 numera što je nešto više od polovine zvanične diskografije koja broji 30 pesama. U tih “sat i trećina” stalo je 50 godina rokenrola, onog bučnijeg pre svega. The Stoogies, MC5, Gang of Four, Sonic Youth, Fugazi, Šarlo Akrobata, Nirvana, Shellac i Steve Albini u svim svojim muzičkim inkarnacijama.
Ovoga puta nema profi fotki, samo ove naše, mutne. Ali kao pikanterija tu su set lista i jedan kraći video zapis kluba (Zli sin i Gde ćeš) i Repetitora.
 |
| Repetitor set lista, Ćuprija, 24.5.2019. |
PS. Večeras nas čeka “drugo poluvreme” ovog vikenda sa Buč Kesidijem. Pa da ovu sezonu zatvorimo kako valja.