Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

TRAS! #3 beogradski festival stripa – Hronika još jednog strip vikenda



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Oštar miris hlora osećao se još na prilazu Savamali. Za razliku od prethodna dva TRAS! festivala, ovaj smo odlučili da održimo u KC Grad, nedaleko od Brankovog mosta. Razrovane ulice okupirale su svaki slobodan kutak ovog dela grada, ali ozbiljnijih radova kao da nema. Valjda su samo hteli da zapljunu parcele. A hlor je poluuspešno maskirao smrad fekalija i ustajale vode koju neprekidno ispumpavaju iz plavnih temelja budućeg elitnog kraja. Brže, bolje, kakoveć...

No, ovaj ambijent, sa svim tim specifičnostima, bolje odgovara supkulturi stripa. A i KC Grad ima određenu andergraund avangardno delom hipstersku scenu. Nešto novo za stare furune (pun intended) poput nas.


Neverovatno ali istinito – i pre deset ujutru, kada sam otprilike pristizao u nadrealni kontrast Savamale, one „na vodi“ i ove u Gradu – fanovi su već uredno čekali ispred vrata. Da slučajno ne propuste red za posvete i crteže. (Baj d vej, program počinje sat vremena kasnije.) Ko se dosad nije suočio sa zelotizmom strip fanova, ne zna šta je propustio. Dobri su to ljudi, stvarno jesu! Ali, kada dođe do situacije da ganjaju crteže to je kao iskrcavanje u Normandiji, opsada Akre, jurišna Tenohtitlan, i bitka kod Getisburga, sve u jednom.

Okej, TRAS! je prošle godine uveo brojeve. Sačekaš red, uzmeš broj (jedan po čoveku, pa nazad na kraj reda), i imaš zagarantovan crtež. Da dodamo – besplatan. TRAS! ne naplaćuje crteže i posvete. Gde ćeš bolje. A ove godine doveli smo Igora Kordeja, koji je, realno, svetska zvezda. Zatim Đovanija Fregijerija, najpoznatijem po Dilanu Dogu; starog znanca, Valtera Venturija, za okorele zagorovce (izračunali smo da mu je ovo sedmi ili osmi put u Beograd); Darka Perovića (Brek, Magični Vetar, Adam Vajld...); i Štefa Bartolića (Dik Long). Dakle, da ima šta da se nahvata od crteža – ima.

Elem, ti dobri i vaspitani fanovi lako mogu da se pretvore u zveri ako ne stignu da uzmu brojeve za svakog crtača čiji crtež žele. A žele svakog. I zato sa sobom vode devojke, žene, decu, bližu i dalju familiju, i svaki od njih će tražiti broj. Kunem se svim svetim, u trenu sam pomislio da ako čujem da neko pevuši Kiše nad Kastamirom bacam papiriće u masu da ih odvratim i begam odatle pre nego što dođemo do dela kada Lanisteri vraćaju dugove. (Razumite me, još su sveži utisci od GoT-a.)

Srećom, nismo stigli dotle.

Brojevi su podeljeni ekspeditivno u planirano vreme. Da, nekolicina je uzela ceo set na ime familije, ali šta da se radi. Izdavači su ujedno završavali pripreme duž stolova sa stripovima. Vuk iz Komika je ponosno otpakovao pakete sa friško odštampanim primercima „DolaskaŠona Tana. Za štandom „Alana Forda“ je bio leteći start trećeg „AsteriksaČarobne knjige, a zalihe nisu pretekle do kraja dana.

Ekipa iz System comicsa je imala relativno novo izdanje „KanuaPetra Meseldžije. Makondovci su redom odgovarali da će poslednje dve knjige „Malog Nema“ uskoro biti puštene u prodaju, dok su se ljudi tiskali da kupe njihove ostale probrane hitove.

Darkwood je uz standardnu akcijsku ponudu imao i najnoviji jubilarni broj „Stripoteke“ povodom pola veka postojanja. Da, toliko je godina prošlo, a magazin i dalje gazi. U rođendanskom broju – Điro Taniguči.

Phoenix press je takođe predstavio celokupan izdavački program po akcijskim cenama. Od relativnih noviteta tu su bili „Spajdermen: Plavo“, „Tropski bluz“ i „Ajronmen: Ekstremis“.

Ivica Stevanović je za posebnim stolom delio posvete i držao izvanredne printove, poput dodatnog gosta festivala.

A zvanični gosti su kao sjajni profesionalci seli na mesta i u planirano vreme krenuli sa crtanjem. Znači, boj u Getisburgu je krenuo. Džaba apeli da se drži odstojanje od stola zbog oskudnog svetla, te smo brzo odlučili da to nije bitka koju ćemo dobiti. Venturi je štancovao Zagore kao na traci, uz pokojeg Belconija ili Teksa. Fregijeri je skoro po pravilu crtao Dilana Doga, a tek poneko bi tražio Martija Misteriju. Kristijan iz Makonda je imao poseban zahtev – Mister Džinksa – što je izazvalo od Fregijerija poseban samozadovoljan izraz lica.

Kad smo već kod njega, da kažemo i par reči. Fregijeri je zaista uz Kordeja bio zvezda. Skoro svako je želeo baš njegov crtež. Bilo je tu moljakanja, pritisaka, čak i poneka ljutnja. Ali kako čovek ima skoro 70 godina, stvarno je postojao ograničeni broj crteža koji on može da nacrta u toku dana. Na kraju, većina ljudi je otišla zadovoljna. Koliko sam izbrojao, nacrtao je tačno 20 ilustracija. I kad kažem ilustracija, stvarno tako mislim. Jer, i kažem to kao neko ko se mota po sličnim festivalima, retko je da neko posveti toliko vremena i truda svakom fanu. Fregijeri se uredno rukovao sa svakim, crtao svakome po dvadesetak minuta, uredno izvlačeći linije, zagledajući crtež iz raznih uglova, briskajući olovku, dodajući pokoju liniju... Nije bilo brzih skica za njega. Čak i kad smo ga Venturi i ja zamolili da u nekoliko navrata malo požuri kao da bi se ljutnuo, a već sekund ranije bi mi se najljubaznije osmehnuo i prošaputao: „I love doing this, drawing for them.“ Jednom prilikom je čak jedan momak došao sa praznim papirom, priznao da nema broj, i zamolio samo za potpis. Fregijeri mi se okrenuo i pitao me da li sme da mu makar nacrta malog Dilana, da ne ode čovek praznih ruku. Crtaj čoveče, kad si već voljan! Kao što rekoh, u dve ture Fregijeri je nacrtao 20 ilustracija. Imao je pauzu za ručak, jednom je ustao da protegne noge i dao intervju. Prvi sedao za sto i poslednji ustajao. A nedavno je i završio petu epizodu mini-serijala „Zagor: Le Origini“, pa je na moje iznenađenje izvukao nekoliko tabli i poklonio mi jednu, da se zahvali što je gost.

Ne bih bio nepravedan prema ostalim gostima, ali oni su stari znanci posetilaca ovdašnjih festivala, dok Fregijerija nismo ranije upoznali. Istina, svi su neumorno crtali, popričali sa svakim fanom pokoju, i uglavnom pristajali da crtaju šta im srce ište. Nije ipak baš svako prihvatio da crta Zagora, što je večita bitka ovde. No, nema ljutnje, nema svako obavezu da bude naklonjen ovdašnjoj zagorovskoj euforiji.


Za kraj dana, nakon dve ture crtanja i brojnih susreta sa prijateljima, intervjua, razgovora, pregovora i dogovora, dan je protekao relativno brzo. Izlagači su, kako sami tvrde, odlično prošli i bili su zadovoljni atmosferom. Gostujući crtači su, vidno umorni, bili prezadovoljni učinkom. A i dok je pakovanje trajalo masa naroda je ostala u bašti da pijucka piće i sabire utiske. Festivali poput TRASA! imaju tendencju da okupe ljude sa raznih strana, ali oni su svi deo jedne veoma objedinjene zajednice koja redovno komunicira na Fejsbuku i Tviteru. Na festivalima se okupe i uživo održavaju prijateljstva. A to je i poenta, jer organizatori – a verujte, stvarno je tako – nemaju mnogo ličnog interesa u organizovanju ovakvog nečeg, osim druženja. Kako našeg, tako i svih oko nas.

Na kraju je održana tradicionalna aukcija velikih potpisanih printova plakata i tabli gostujućih autora. Ove godine su za aukciju bili zaduženi Dušan Mladenović iz veselog četvrtka i dolepotpisani autor ovih redova. Međutim, već nakon prvih nekoliko prodaja, glas mi je pukao. Konačno je celodnevno nadvikivanje u gužvi uzelo danka. Srećom Dušan je preuzeo Zagorovu sekiru kojom smo označavali prodaje, i odradio posao do kraja.

A pravi kraj dana? Ranac je otežao od stripova. Fregijerijeva tabla pod mišku, i pravac na Brankov most. Kad sam se popeo uz stepenice ka stanici, shvatio sam da više ne osećam miris hlora. TRAS! #3 je definitivno završen. Vidimo se sledeće godine!

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva