KULA IZNAD PODZEMLJA – intervju sa Goranom Kukićem, Ivanom Kostićem i Stevanom Pivničkim o Tower Rock Fest-u, SAX-u i bendu Acidfather



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Šesti po redu Tower Rock Fest, održan krajem prošle godine u klubu Studio vršačkog Centra Millennium, uz podršku PGP RTS-a i emisije Bunt, povod je za razgovor sa Goranom Kukićem i Ivanom Kostićem, organizatorima iz udruženja SAX, i Stevanom Pivničkim iz srbobranskog benda Acidfather, koji je na ovom značajnom festivalu autorskih demo-grupa održao veoma zapažen koncert.


Autor: Milan Đorđević

Milan: Vi ste potpredsednik Udruženja muzičara Vršca, jedan od pokretača Tower Rock Festa, dugogodišnji rok novinar i muzički kritičar, kao i autor knjige “Rok pod kulom – rokenrol u Vršcu 1963 – 2013ˮ. Na čemu se zasniva vaša trajna fascinacija rokenrol muzikom i koliko je trebalo napora i vremena uložiti da se prikupi odgovarajuća građa i napiše poluvekovni istorijski pregled vršačke rokenrol scene?

Goran: Pre svega, moram reći da se za MUZIKU zanimam praktično od najranijeg detinjstva i to zahvaljujući pločama roditelja, to je moja prvobitna ali i najvažnija fascinacija u životu. U njihovoj kolekciji bilo je izdanja najrazličitijih muzičkih žanrova, od narodnih kola preko šlagera i zabavnjaka 60-tih i 70-tih do rokenrol hitova tih dekada koje sam ja naravno islušavao do besvesti. Tokom tinejdžerskih dana širio sam muzičke vidike u različitim smerovima zahvaljujući želji da saznam uvek nešto više o autorima, čitajući u to vreme dostupnu štampu i slušajući muzičke emisije na radiju. Tokom tog perioda intenzivno sam prikupljao ploče i kasete i tu su zaista nekako najviše bila zastupljena rokenrol izdanja. Uz to, sve više sam nabavljao muzičku štampu i literaturu. Ta posvećenost muzičkom kolekcionarstvu traje i danas, s tim da je danas sve ipak mnogo dostupnije.

Početak mog novinarskog angažmana vezan je za nekadašnji Radio VAP (kasnije Radio Vršac), početkom 90-tih godina, gde sam vremenom stekao i status muzičkog urednika i autora različitih muzičkih emisija. Pored posvećenosti rok kritici u radijskim autorskim emisijama, uređivao sam i muzičke strane u štampanim medijima, lokalnim i onim specijalizovanim za kulturu, a upravo to radijsko iskustvo me je u dobroj meri preporučilo i za razne druge vidove angažovanja u organizaciji i promociji raznih muzičkih događaja, izdanja pa i Udruženja muzičara Vršca SAX 1999. godine.

Višegodišnji istraživački rad vezan za lokalnu muzičku scenu proistekao je iz praćenja muzičkih dešavanja u našem gradu i brojnih intervjua koje sam, uz već etablirane muzičare srpske rok scene, radio sa lokalnim muzičarima. Rekao bih da je ideja o pisanju knjige o istoriji rokenrola u Vršcu zapravo nastala na nagovor prijatelja i ljudi koji su znali čime se bavim i koji su podržali moje bavljenje tom tematikom. Kada su mi pre dvadesetak godina prijatelji predložili da do tada prikupljene radijske i intervjue za lokalne novine saberem i pretočim u tekst o vršačkoj rok sceni, nisam ni izbliza pretpostavljao sa kakvim se izazovom suočavam. I kako je to, zapravo, „rudarski” posao koji zahteva fantastičnu posvećenost, spremnost na kompromise i odricanja, te suočavanje sa brojnim problemima: od nekooperativnosti „preosetljivih” muzičara čije se karijere prate i stavljaju pod „lupu”, preko objektivne nedostupnosti ljudi i materijala, do istrajnosti da se dođe do cilja, a to je publikacija čiji se naslov vremenom nametnuo – „Rok pod Kulom”.

Sama knjiga koncipirana je i u najvećoj meri fokusirana na priče o rok sastavima i karijerama muzičara koji su ih činili tokom pet decenija, od 1963. do 2013. godine. Upravo su akteri tih zbivanja glavni protagonisti ove knjige, a njihove priče koje su zabeležene dočaravaju vreme i uslove za bavljenje rokenrolom u Vršcu. U knjizi je obrađeno i pomenuto oko 150 bendova manjeg ili većeg značaja. Samo objavljivanje bilo je oročeno datumom promocije - ključnim datumom avnojevske Jugoslavije a to je 29. novembar, što je i datum prve rokenrol svirke u gradu. Samim tim, plan da se u knjizi obrade i posebno budu zastupljene kao teme mesta za svirke (klubovi i diskoteke), mediji, rok poezija i rok fotografija, morao je biti ostavljen za novo, dopunjeno izdanje ove knjige. Rad na tome je u toku i traje, kao što i rokenrol u našem gradu traje. Uprkos svemu...

Milan: Bili ste autor brojnih vršačkih radijskih emisija o rokenrolu i urednik muzičkih strana u lokalnim štampanim medijima, sarađivali ste i sa muzičkim redakcijama Studija B i Radio televizije Vojvodine, kao i sa privatnim muzičkim izdavačima. Da li u Vršcu danas ima televizijskih i radijskih emisija posvećenih rokenrolu i rubrika u lokalnoj štampi, ili sajtovima i koja je njihova važnost za opstanak rokenrol scene? S kojim pojedincima, udruženjima i medijima u oblasti rokenrola sada najviše sarađujete ?

Goran: Nažalost, današnja medijska slika u našem gradu je više nego sumorna i naprosto to je odraz vremena i države u kojoj živimo, ili bolje rečeno preživljavamo. Ako je tokom tih nesrećnih 90-tih i bilo entuzijazma kod ljudi koji su se na ovaj ili onaj način bavili medijima, novi milenijum je doneo potpunu propast svega što bi podrazumevao ozbiljan i profesionalan rad. I taj radio, na kome sam ja radio, i koji je početkom 90-tih bio prva radio stanica u ovom delu Južnog Banata sa raznovrsnim muzičkim programom i autorskim emisijama, koje su promovisale (ne samo) rokenrol već i generalno različitu a kvalitetnu muziku, upropašten je lošim kadrovskim rešenjima, odsustvom profesionalizma i brutalnim odnosom vlasnika prema sudbini tog medija sve do gašenja 2012. Tokom 90-tih u gradu su se pojavljivale privatne radio stanice koje su, neke manje a neke znatno više, imale uticaja svojim programskim idejama i muzičkim sadržajima. Nažalost, donošenjem zakona iz oblasti radiodifuzije svi su oni listom prestali da funkcionišu, osim možda jednog lokalnog radija koji više podseća na džuboks nego na radio sa živim programom. Što se tiče televizija, a danas postoje svega dve u gradu (nekolicina ih je prestala sa radom tokom prethodnih godina), koje malo pažnje poklanjaju muzičkim sadržajima uopšte, a ponajmanje rokenrolu. Ni sa pisanim medijima nije ništa bolja situacija. Rubrike koje su posvećene rokenrolu praktično ne postoje (sa izuzetkom perioda kada sam ja sa njima sarađivao) i tekstovi koji se u njima pojavljuju su sporadični i pretežno na informativnom nivou. Sve to se odnosi i na internet portale kojih ima nekoliko aktivnih.

Milan: Koliko Vršac trenutno ima aktivnih autorskih i cover/tribute bendova, koliko ima mlade rokenrol publike i mesta za koncerte i izlaske? Kakve uslove mladi rokenrol entuzijasti imaju, i da li je opstanak vršačke rokenrol scene i njene budućnosti ugrožen?

Goran: Početak i veći deo devedesetih bilo je vreme u kojem je izgledalo da je sve moguće. Rat i sve ono što se desilo kasnije, uključujući bombardovanje na samom kraju dekade, u mnogome su upropastili generaciju rokera, koja je u nekim stvarima verovatno bila i talentovanija od one “novotalasne” sa početka osamdesetih. Početak dvehiljaditih, uprkos entuzijazmu pojedinaca, više je ličio na početke rokenrola u Vršcu. Kao da su se energija i entuzijazam koji su bili svojstveni najvećem broju sastava tokom prethodne decenije nepovratno izgubili. U uslovima potpuno poljuljanih, degradiranih i relativizovanih merila vrednosti u Srbiji, rokenrol u Vršcu je proteran na margine kulturnih dešavanja, a nepostojanje autentičnih rok klubova u kome bi se negovala ova vrsta svirke, slika i prilika su naše (sive) svakodnevnice. I naravno, posle dvehiljadite i u današnjim „tranzicionimˮ danima, nakon svega što se izdešavalo i odigralo na ovim turbulentnim prostorima, nameće se zaključak da je vršačka rok scena u odsustvu bilo kakve pozitivne i kvalitetne alternative u većoj meri osuđena na geto u kome vlada samodovoljnost i apatija. Kao i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, u modi su svirke “cover” bendova, a autorski rad je zapostavljen i/ili minimiziran. Sa časnim izuzecima, razume se. U ovom trenutku, autorski su aktivna možda dva-tri benda a “cover” bendova je bar desetak, manje ili više aktivnih sa svirkama u gradskim kafićima ili eventualno klubu vršačkog Doma omladine. Kakva je trenutna situacija, moram reći da sam ozbiljno zabrinut za budućnost vršačkog rokenrola...

Milan: Tower Rock Fest je u dosadašnjem postojanju i razvoju menjao prostor i datum svog održavanja, kao i podršku lokalnih javnih i privatnih ustanova kulture (DO, KCV, Geramuseum). Zašto su pravljene pauze u održavanju festivala, odnosno šta su osnovni razlozi diskontinuiteta u njegovom funkcionisanju?

Goran: Prvi TOWER ROCK FEST održan je 2004. u velikoj galeriji Kulturnog centra uz učešće lokalnih bendova E.T., Vril, Padobranci i Constant Fear, te gostiju - sastava Popečitelji iz Beograda i Dečija radost iz Kraljeva. Festival je napravljen uz puno muke i jurnjave u jako kratkom vremenskom roku, za svega dva meseca, uz minornu finansijsku pomoć Opštine i kakvu-takvu podršku “malih” sponzora. Prostor svoje velike galerije je bez nadoknade ustupio Kulturni centar i to se ispostavilo spasonosnim rešenjem. I medijska podrška nije bila na očekivanom nivou, ali uprkos svemu poseta i nije bila tako loša. U januaru 2005 smo prionuli na posao i napravili projekat TOWER MUSIC FEST koji je imao malo širu muzičku priču od RNR-a. Hteli smo da obuhvatimo sve kreativne muzičare različitih muzičkih pravaca, ali i da Vršac dobije veliki festival koji bi ušao u turističku i kulturnu ponudu Opštine. Na pisanje projekta i smišljanje svih pratećih stvari koje bi se dešavale potrošili smo mesece, ali u opštinskim strukturama nije bilo sluha za tako nešto i podrška je izostala te, ali i sledeće dve godine. Promenom na čelu Udruženja SAX, odustalo se od ideje da se nastavi sa projektom TOWER ROCK FEST. Nakon reosnivanja Udruženja 2012. i uspešne organizacije obeležavanja 50 godina rokenrola u Vršcu naredne godine, ponovo se pojavila ideja o projektu TOWER ROCK FEST. Organizaciju tog “povratničkog” izdanja 2014. izneli su u najvećoj meri članovi mladog vršačkog sastava MicroWave na krilima uspešnih festivalskih nastupa te godine, uključujući Zaječarsku gitarijadu. Kako to uvek biva ovde, nedostatak novca određuje pravila igre tako su i za organizaciju ovog, ali i narednih izdanja festivala uspostavljani partnerski odnosi sa gradskim ustanovama kulture (Dom omladine, Geramuseum, Centar Millennium), koje su u organizaciju ulagale svoj prostor i resurse. Jasno je da je za organizaciju nekog većeg festivala potreban ogroman budžet koji je u našim okolnostima praktično neostvariv ukoliko ne postoji ozbiljnija podrška institucija i jakih sponzora. Zato je između prvog i drugog TRF bila tolika pauza a za kasnija izdanja pronašli smo model koji pretpostavlja relativno male troškove i koji ipak omogućava dolazak bendova iz drugih gradova Srbije. Akcenat je svakako na predstavljanju autorskih bendova koji se prijavljuju putem konkursa koji Udruženje SAX raspisuje dva meseca pre samog održavanja festivala.

Milan: Kako je uspostavljena saradnja sa Bunt rok festom i PGP RTS? Koliko znači podrška i razumevanje za vaš rad Srđana Prtljage, direktora centra Millennium i gitariste i pevača vršačkog benda Retrovizor?

Goran: Srđanov doprinos organizaciji ovogodišnjeg TOWER ROCK FESTA je izuzetno značajan najpre sa aspekta povezivanja sa institucijama kakve su RTS i PGP RTS. Mi smo sa njim već sarađivali pre dve godine kada je u klubu “Studio” Centra Millennium održan TRF koji je bio baziran isključivo na sastavima koji su se prijavili na konkurs i nekim lokalnim grupama. Ove godine smo, zahvaljujući Srđanu, taj izbor proširili i bendovima koji imaju status “kućnih” bendova RTS Bunt rok festivala i naše najveće diskografske kuće PGP RTS. To je značajno doprinelo programskoj raznovrsnosti, a praćenje čitavog toka festivala (ove godine po prvi put tri dana) od strane ekipe RTS i emisije Bunt nam je obezbedilo i preko potrebnu medijsku “vidljivost”. Naravno, njegovim angažovanjem došlo se i do dodatnog priliva sponzorskih aranžmana za ovu priliku što je sveukupno podiglo festival na jedan viši nivo.



Milan: Šta su osnovni ciljevi Tower Rock Festa i zašto nije takmičarskog karaktera? Koji su vaši dalji planovi i zadaci u smislu održavanja i stvaranja još većeg i značajnijeg festivala i da li ste prinuđeni da razmišljate tržišno da biste se profesionalizovali i postali samoodrživi, što u našim društvenim okolnostima otvara pitanje realnosti i ostvarivosti takvog pristupa kulturi?

Goran: Inicijalno, samim osnivanjem, TOWER ROCK FEST je imao za cilj da podstakne kreativnost i autorski rad lokalnih muzičara. Ideja je, naravno, bila i da TOWER ROCK FEST preraste u veći festival koji bi, kao deo turističke ponude, svake godine donosio neku vrstu reklame gradu i Vršac etablirao kao centar podrške mladim autorima u njihovoj kreativnosti kroz muziku. Ta ideja nas svakako nije napustila, iako je u većoj meri svedena na to da sami organizujemo festival na kome ćemo, bez neke značajnije podrške, promovisati autorske sastave iz Srbije u skladu sa trenutnim mogućnostima. Organizacija festivala koji bi imao takmičarski karakter je, u uslovima kakve smo imali prethodnih godina, prosto teško ostvariva ukoliko ne postoji dobra finansijsko-tehnička potpora sa kojom bi takmičenje imalo smisla. Naravno, i respektabilan žiri koji bi selektirao učesnike i time dao punu legitimnost takmičenju. Upravo je taj finansijski momenat bio presudan u dosadašnjoj organizaciji festivala u kome je preovlađivao stav da nema smisla organizovati takmičenje ako se ne može obezbediti dovoljno sredstava za osnovne resurse i uopšte normalno funkcionisanje jednog ovakvog događaja. To je, u značajnoj meri limitiralo sve aktivnosti. Međutim, održavanje ovog poslednjeg TRF i činjenice da su se neke stvari ipak značajno promenile, otvara mogućnost da redefinišemo koncept festivala i da ga postavimo kao manifestaciju u kojoj će se autorski bendovi takmičiti međusobno, za šta će najbolji osvojiti neke vredne nagrade. U to redefinisanje spadaju i potencijalno zanimljivi prateći sadržaji koje bi doprineli atraktivnosti samog festivala, u dobroj meri za posetioce koji nisu iz našeg grada. Takođe, mišljenja sam da je u ovako suženim okvirima u kojima sada živimo i radimo, teško očekivati da TRF odmah zauzeme neko značajnije mesto među etabliranim domaćim festivalima. Za to je ipak potrebno vreme i konstuisanje jačeg operativnog tima koji će biti u stanju da se nosi sa izazovima organizacije muzičkog festivala. Izvesno je da će nekih promena biti i da od svoje misije nećemo odustati.

Milan: Rokenrol se različito posmatra i shvata – kao zabava, estetski hedonistički doživljaj, posao, umetničko kreativno izražavanje, alternativna urbana kultura slobodoumnih, buntovnih i progresivnih mladih ljudi, ali i kao negativna, dekadentna pojava zbog poročnog životnog stila nekih od njih. Koja je po vašem mišljenju korist od rokenrola za jedno društvo, odnosno u čemu je sadržana njegova kulturna vrednost, značaj i uloga za omladinu?

Goran: U vreme sivila socijalizma i malograđanskog utapanja u prosečnost rokenrol je predstavljao podršku autentičnim životnim stremljenjima. Bio je nosilac spontanog kritičkog duha, koji je tadašnjem, a i sadašnjem, društvu više nego neophodan. Takođe, u svim periodima svog razvoja rokenrol je bio pokretač novih tendencija u razvoju drugih oblika umetnosti, gde se mogu nabrojati: strip, fotografija, poezija, dizajn, slikarstvo, scenska i video umetnost, a neretko je vodio mlade stvaraoce do angažovanja u domenu drugih muzičkih pravaca, kao što su džez, ambijentalna ili klasična muzika...

Imao je ulogu nosioca spontanog uspostavljanja komunikacije sa svetom, odnosno, sa civilizacijskim kulturnim trendovima, što je unosilo dinamiku u domaće društvene tokove. I dan danas efekti te razmene doprinose kulturnoj, ali i ekonomskoj saradnji sa svetom. Protivljenje izolacionističkoj politici njegovih protagonista uticalo je i utiče na pozitivan razvoj, kako lokalne, tako i šire društvene zajednice. Večna vrednost rokenrola, koja je oplemenila i našu sredinu, jeste izgradnja kreativnih ličnosti. Funkcionišući u spontano nastalim timovima muzičara, rokenrol pregaoci razvijaju, ne samo svoju sposobnost da se muzički izraze, već i umeće da učestvuju u svemu onome što rokenrol, kao svojevrsni integralni umetnički obrazac ostvaruje, a to je, pre svega, interaktivni odnos sa ostalim elementima kulturnog, a potom i sa različitim aspektima društvenog života. Od posebne je važnosti pozitivan socijalno-psihološki efekat rokenrola. Zdrava, nenametnuta kolektivnost rok sastava i neophodni timski rad u mnogome olakšavaju uspešan razvoj ličnosti njihovih članova i omogućuje da tokom svoje radne karijere oni snažno doprinose svojoj zajednici. Često su upravo oni u zrelim godinama bili vođe deltnih timova, organizacija i institucija, što se posebno očituje i u našoj lokalnoj zajednici.

Milan: Kad i zašto je osnovano Udruženje muzičara Vršca „Saxˮ?

Ivan: Na inicijativu nekoliko rok "veterana" iz Vršca Udruženje je osnovano 24.04.1999. godine s ciljem da pomogne mladim rokerima u realizovanju njihovih ideja i projekata. U početku je težište delovanja bilo na rok muzici, ali smo se vrlo brzo okrenuli ljubiteljima i poštovaocima muzike uopšte, odnosno diskofilima, i tako je ostalo do danas.

Milan: Zašto je udruženje Sax, nakon desetogodišnjeg postojanja i nekoliko promena u rukovodstvu, 2009. godine prestalo sa radom i šta je u tom period realizovalo od postavljenih ciljeva?

Ivan: Nažalost, došlo je do sukoba ličnih interesa, što se negativno odrazilo i na funkcionisanje Udruženja, pa je rezultat toga bio prestanak rada. Za vreme postojanja organizovali smo redovna obeležavanja godišnjice nastanka rokenrola u Vršcu, od 1998. godine do danas na svakih pet godina. Održavani su koncerti mladih bendova, humanitarne svirke, Rock pod kulom Party, a 2004. je pokrenut Tower Rock Fest.

Milan: Zašto je vaše udruženje reosnovano 2012. godine, kada ste vi ponovo postali njegov predsednik?

Ivan: Budući da je zbog proceduralne greške prethodnog predsednika Udruženje izbrisano iz registra APR-a, morali smo da ga reosnujemo i od tada funkcionišemo bez greške.

Milan: Koje ciljeve iz statuta je vaše udruženje uspelo da ostvari do danas, čime se sve bavilo i na koje probleme nailazi u svom funkcionisanju?

Ivan: Svaki put kada sam bio predsednik Udruženja ciljeve smo maksimalno ostvarivali, mada sam stalno u polušali ponavljao: ako hoćeš sebi da nabiješ pritisak, onda organizuj u Vršcu bilo kakvo rok dešavanje. Postalo mi je jasno kroz kakve je muke Tantal prolazio.

Milan: Koliko vaše udruženje ima članova, kako se finansira, da li ima prostorije i generalno kakve uslove za rad imate?

Ivan: Broj članova varira u odnosu na plaćanje članarine. Znači, svako ko ostvari pravo na licencu automatski postaje naš član. Finansiramo se, osim članarina, isključivo preko projekata. Imamo studio i kancelariju, a Udruženje se vodi na mene.

Milan: Sa kojim lokalnim ustanovama kulture i srodnim stručnim udruženjima sarađujete na promociji i razvoju muzičke umetnosti i da li imate podršku Opštine Vršac?

Ivan: Najbolju saradnju, već godinama unazad, imamo sa Domom Omladine, jer se u njemu nalaze ljudu spremni na saradnju, bez ikakvih uslovljavanja. Odličnu saradnju imamo i sa Udruženjem muzičara zabavne, džez i rok muzike iz Beograda. Sve ostale institucije kulture u gradu, pa i Opština Vršac, periodično nam pružaju svoje usluge.

Milan: Organizovali ste i učestvovali u nekoliko humanitarnih rok koncerata. Da li je u osnovi rokenrola i princip solidarnosti, drugarstva i čovekoljublja?

Ivan: Muzičari su generalno, pa stoga i rokeri, poznati kao izuzetno humani ljudi i uvek su spremni da pomognu. Muzika je planetarna umetnost sazdana od ljubavi, lepote i dobrote.

Milan: Kao osnovno opredeljenje svog udruženja ističete približavanje muzičkih vrednosti širokoj publici i popularizaciju rok kulture. Na koje vrednosti konkretno mislite, šta su bitne karakteristike rok kulture i zašto je ona važna za društvo?

Ivan: U prethodnom odgovoru sam pomenuo širinu muzike kao umetnosti i njen, ne samo društveni, već i kulturološki značaj. Taj uticaj počinje još u majčinoj utrobi i traje ceo život. Kao dugogodišnji muzički pedagog bio sam u prilici da i praktično sprovodim svoje muzičke ideje kroz nastavu i rad sa horom i orkestrom, kao i kroz rad Udruženja.

Milan: U sklopu udruženja muzičara Vršca od 2016. godine radi i Dečiji muzički festival Pevajmo srcem – takmičarskog tipa za decu uzrasta od 5 do 12 godina sa teritorije opštine Vršac, na kome se pevaju isključivo zabavne pesme. Koliko vi kao dugogodišnji muzički pedagog uspevate da svoju sredinu uverite u važnost za kulturu jedne zemlje estetskog vaspitanja muzičkog ukusa kod mladih, predškolskog i školskog uzrasta, na kvalitetnoj umetničkoj muzici i rokenrolu? Koje vrednosti neguje hor kod omladine? Kakav je odziv i kakve ste rezultate dosad postigli?

Ivan: Dečiji muzički festival „PEVAJMO SRCEMˮ sam osmislio i počeo da radim davne 1995. godine u Plandištu, u sredini u kojoj sam dugo delovao kao muzički pedagog. Odlaskom u penziju „poneo” sam festival sa sobom i „instalirao” ga u svom rodnom Vršcu. Naravno da je ovakav projekat vrlo brzo zaživeo i okupio veliki broj predškolske i školske dece. Moram da naglasim da imam bezrezervnu pomoć moje koleginice, profesorke solfeđa u lokalnoj Muzičkoj školi, gdje. Sonje Matanov Jerković. Dosad su veoma uspešno održana tri Festivala. Manifestacija je takmičarskog karaktera, a učesnici pevaju dečiju zabavnu muziku. Pored toga, Sonja i ja se bavimo i autorsklim radom. Naši učenici Katarina Nikolić i Matija Jerković prošle godine su osvojili drugo mesto na Međunarodnom festivalu „KREATIVNA ČAROLIJAˮ u Banji Vrujci sa Sonjinom pesmom „Za snove moje, granice ne postojeˮ, a u Novom Sadu na Međunarodnom festivalu „ŠKOLJKICEˮ Katarina Nikolić je osvojila treće mesto sa mojom pesmom „Vojvodina”.

Milan: Zastupljeni ste sa dve zrenjaninske rokenrol grupe u „Enciklopediji rokenrola u Vojvodiniˮ našeg uvaženog rok novinara Bogomira Bogice Mijatovića. Kako ste vi kao klasično obrazovan muzičar branili rokenrol od tvrdnji da je reč o estetski bezvrednoj, neumetničkoj muzici za široke mase i šta se od vremena vaše mladosti bitno promenilo sa rokenrolom i kako vidite njegovu budućnost u svojoj opštini?

Ivan: Muzičku karijeru sam počeo u sedmoj godini zahvaljujući mom ujaku Sabo Nikoli, saraču i muzičaru-amateru. Uveo me je u tajne evergrina i džeza, pa sam već u tim mladim godinama svirao na harmonici kompoziciju ”In The Mood” Glena Milera. Klasično obrazovanje mi je, učenjem čitanja nota i upoznavanjem sa stvaralaštvom velikana muzičke umetnosti, proširilo muzičke vidike. Tad me je oberučke „prihvatio” Johan Sebastijan Bah i „uputio” me u čaroban svet njegove muzike. Sa takvim „miksom” popularne i klasične muzike nije mi bilo teško da uplovim u rokenrol sviračke vode i zadržim se u njima 52 godine. Što se budućnosti rokenrola u mojoj opštini tiče – mrka kapa. Nedostaju ljubav prema muzici, energija, solidarnost i ideje, jer se sve svelo na jurenje za profitom do krajnje mere, pa je na delu ona stara narodna „da komšiji crkne kravaˮ!

Milan: Kakvi su vam dalji planovi sa udruženjem, da li imate strategiju razvoja i naslednike u misiji odbrane i očuvanja rokenrola i muzičke kulture uopšte u opštini Vršac?

Ivan: Planovi su nam da „sa štitom, ili na njemu” branimo vrednosti muzike u našem gradu i da s nadom čekamo pojavu neke nove generacije, kod koje će da preovladaju red, rad i disciplina, jer to čini onu istinsku suštinu koju muzika jedino i priznaje!


ACIDFATHER


Milan: Kada je bend osnovan i zašto je nazvan Acidfather?

Stevan: Bend je formiran 2015. godine u Srbobranu iz želje da sviramo muziku koju volimo da slušamo. Što se tiče imena, svakakve ideje su nam padale na pamet, a ime Acidfather je nekako došlo spontano, u polu-šali. Zbog naše prvobitne namere da sviramo spori dum-sladž metal hteli smo da dovedemo u vezu ritualno uzimanje acid-a i naše muzike, nešto kao pričest, koja će slušaocu predstaviti svet koji postoji na drugačijoj frekvenciji.

Milan: Ko su članovi benda i kakva muzička iskustva imate do sada?

Stevan: Postavu benda čine: Miroslav Jojkić (1980, bas gitara), Stevan Pivnički (1983, gitara i vokal) i Šandor Bezeg (1994, bubnjevi). Miroslav je svirao u kaver grupama, Šandor u srbobranskim metal bendovima, a ja sam svirao u bendovima Youth A. D., Drop Dead, Figurative Theatre i Loud Youth Engine.

Milan: Kom žanru pripada muzika koju svirate i koliko on ima publike u našoj zemlji?

Stevan: Počeli smo sa dum-sladž zvukom, ali su nam rifovi spontano postajali za nijansu brži i shvatili smo da se najbolje osećamo kad sviramo energičnije. Naš zvuk je između sladž i grandž zvuka, u šali smo ga nazvali slandž, tj. reč je o metal zvuku sa pank-rok stavom i bez metal ikonografije. Naši fanovi su prvenstveno ljubitelji muzike, kao i mi, jer u undergroundu nema prostora za status zvezda, pa smo svi ravnopravno okupljeni oko istog zvuka. Ljudi su dosad reagovali na nas uglavnom pozitivno, sviđa im se naša energija, kažu da su nam pesme manijakalne i da smo mi kao pojave upečatljivi.

Milan: Koji elementi su bitni za dobar rok bend? Šta znači biti član benda i živeti rokenrol? Vrednosti koje poštujete i za koje se borite na ličnom planu i kroz muziku?

Stevan: Uzajamno poštovanje i dobra komunikacija članova benda su presudni faktori za njegov opstanak. Ako svako vuče na svoju vodenicu, ili ako se neko ponaša kao da je iznad problema sa kojim se bend susreće, onda dolazi do netrpeljivosti. Takođe, važno je da se dobro slažemo i u aktivnostima van benda. Biti član benda zahteva ozbiljnost i posvećenost, a to znači i poštovati tuđe vreme i raspoloženje. Članovi benda često moraju sebi nešto da uskrate zarad koristi celog benda. Ono za šta se mi kao bend borimo kroz muziku ne tiče se samo umetničkog postizanja estetskog ugođaja kod publike, nego i u nastojanju da im otkrijemo suštinu stvaranja i pomognemo da shvate i prihvate jednostavnu istinu koja glasi - ako nešto želite da postignete, onda morate da „zasučete rukaveˮ i da sami to uradite, a ne da čekate na druge da to urade umesto vas.

Milan: Da li smatraš da su imidž (vizuelni identitet) i kvalitetni spotovi presudni za promociju benda u zemlji i inostranstvu? Kakav je vaš odnos prema marketinškom diktatu muzičkog biznisa, koji vam nalaže, ako hoćete da se profesionalizujete, da stvorite od sebe privlačnu i poželjnu robu na tržištu muzičkih konzumenata?

Stevan: Jedna od glavnih ideja našeg benda je da pravimo muziku koja nama odgovara i ako se ona sviđa još nekome to je super. Mi kao bend ne pratimo trendove i ne vidimo sebe na naslovnim stranicama magazina. Naš imidž je ono što smo mi kao ljudi, a naša muzika priča umesto nas. Mi sebe ne vidimo kao profesionalce, nego kao ljubitelje muzike, koji žele da doprinesu muzičkoj ponudi. Mnogi bendovi sami sebe sapliću jer odmah prave majice, nalepnice, logoe, a muzika im je na drugom, ili desetom mestu. Mi želimo da uživamo radeći ovu muziku, a ne da se opterećujemo marketingom, muzičkim biznisom i da pravimo lako prijemčive i svraljive zalogaje za svakodnevne konzumente.

Milan: Koliko ulažete vremena i truda u bend?

Stevan: U početku smo intenzivno vežbali, uglavnom tuđe pesme, koje su nam pomogle u traganju za našim zvukom. Otkada smo postigli taj cilj, gledamo da imamo probe bar jednom nedeljno, jer izbegavamo da se zasitimo. Uvek gledamo da učinimo stvari zanimljivijim. Ukoliko primetimo da se previše držimo jednog načina, onda nastojimo da pravimo varijacije, a to zahteva usavršavanje, što znači da se ti elementi u procesu stvaranja međusobno uslovljavaju i čine osnov progresa.

Milan: Nakon zapaženih koncertnih nastupa na nekoliko značajnih festivala i gitarijada u našoj zemlji, predstavili ste svoje autorske i izvođačke potencijale na šestom Tower Rock Festu, koji medijski podržava PGP RTS i emisija Bunt. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, kakve zaključke si izveo o objektivnim uslovima i mogućnostima za ravnopravan rad, razvoj i afirmaciju novih bendova na našoj rokenrol sceni, ako ona uopšte i postoji?

Stevan: To je zanimljivo pitanje na koje nije lako odgovoriti. Ako pričamo o sceni, ona definitivno postoji, ali vremena su se drastično promenila od devedesetih. Rokenrol se vratio teškom undergroundu i medijsko pokriće na TV-u gotovo da i ne postoji, sem emisije Bunt, kojoj smo mi zahvalni što je posvetila segment o nama. Na moje veliko i prijatno iznenađenje, tokom ove godine sam otkrio veliki broj gitarijada, festivala i organizacija za svirke koji su posvećeni bendovima sličnim nama. Tako da ponavljam, interesovanje za ovakvu muziku definitivno postoji. Da je situacija drugačija niko se ne bi trudio da pokrene bilo šta.

Što se tiče ravnopravnog rada i razvoja to isključivo zavisi od posvećenosti bendova. Ovako nešto se mora voleti da bi se radilo, niko ovde nije ušao zbog para i slave. Nama kao bendu nije stalo da sviramo pred petoro ili pred petsto ljudi, mi ćemo svirati svaki put istom žestinom, a i volimo da sviramo žestoko. Ako bend želi da napreduje, onda mora praviti i vežbati svoje pesme da se uvek u svakoj situaciji može snaći, jer na svirkama je uvek drugačije nego na probama, drugačiji tonci, drugačije ozvučenje, pritisak da se sve namesti brzo kako bi se počelo sa svirkom, još i ako je bend popio malo a žice se raštimale, tu isto može doći do nervoze. Dakle, bend mora uvek da se dočeka na noge ako dođe do takvih problema. Isto tako bend mora biti koncertno aktivan ako želi da napreduje, uz to je potrebno snimiti svoje pesme kako bi se plasirale raznim online muzičkim portalima, kojih hvala Bogu ima mnogo i koji rade ogroman posao na internetu, kad već nema muzičkih emisija na TV-u. Internet isto tako može da posluži za afirmaciju u inostranstvu, samo je potrebno naći odgovarajuće portale i radio stanice koje će puštati vašu muziku, nađite klubove i svirajte tamo. Ništa to nije lako, ali da je lako ne bi ni vredelo. Imati cilj je važno, bez cilja probe postaju samo druženja i gubljenje vremena, bend ne napreduje, zaboravlja se zašto su se i oformili.

Milan: Predstoji vam snimanje prvog albuma u renomiranom muzičkom studiju Šamarčina iz Vrbasa, koji je vlasništvo Roberta Telčera (gitariste Velikog prezira i Partibrejkersa). Koliko je teško mladim autorskim bendovima, koji se izdržavaju od svog rada i sve finasiraju iz svog džepa, da profesionalno snime svoje pesme, budu zadovoljni produkcijom, nađu odgovarajućeg izdavača, medijski i koncertno se promovišu i još nešto i zarade, ili barem ostanu na „pozitivnoj nuliˮ?

Stevan: To je ono pitanje koje nam dođe svima kao šut u glavu. Kad euforična muzika ostavi tinitus u ušima, kad se veselo pijanstvo pretvori u teški mamurluk, kad se ciljevi u noći pretvore u izazove koje nose dani, tad se mnogi bendovi pitaju čemu sve ovo. Sudaraju se strast prema muzici i plaćanje novca zarad muzike koja se nepravedno na ovim prostorima ne ceni od strane onih koji bi trebalo da je cene.

Teško je sve to što si naveo ali mora se ići korak po korak, ako je sve uvežbano, snimljeno kvalitetno a potom to i promovisano, onda i ima nekog smisla kao i mogućnosti za zaradu. Ukoliko se snima čisto da se kaže da bend ima neko izdanje bez da to isto izdanje promoviše svirkama, onda su to bačene pare. Zasad postoje mogućnosti da bend sam postavi svoju muziku na neke od servisa online i tako naplaćuje download svojih albuma. To se opet sve mora propratiti svirkama i pojavljivanjem u medijima u određenoj meri. Formula za uspeh ne postoji. Svaki bend ima svoj cilj, i ako se tog cilja drži onda će nešto i postići.

Ono što zasigurno mogu reći je da, nažalost, ne postoji podrška među bendovima. Na mnogim grupnim svirkama svi se nešto drže zasebno, zagledaju se i ne prave se kontakti. Ako već postoji pravilo koje kaže “Da bi išao brzo idi sam, da bi išao daleko idi u grupi”, onda je pametno da ga i sledimo. Bend je poput individue i ako se svaki drži po strani bez da pruži podršku drugome, neće daleko stići. Ako svi gledaju da ne pomognu drugima, ako nema solidarnosti, onda svi zajedno propadaju. Zato kažem da ako bendovi sviraju neka se sprijatelje na svim mogućim stranama i neka se nađu jedni drugima. Mi smo mnogo puta bili grubo odbijani ali smo isto tako imali i sreću da nam podršku pruže neki prijateljski bendovi. Kada je naš basista imao problem u Kisaču, tada mu je svoju bas gitaru pozajmio momak iz benda Centipedes (Loznica), a ja sam imao problem sa kabelom na svirci u bečejskom Zombi Klubu i pomogao mi je gitarista iz benda Kolac (Beograd), koji su svirali tu noć kao hedlajneri. Zvali smo bend Kobb na svirku, a oni su nam uzvratili istom ljubaznošću kad su svirali u, sad već, nažalost, srušenoj Suburbiji. Nema dovoljno kolegijalnosti među bendovima, to je jedna od onih boljki koja je na ovim prostorima prisutna. Ne gledajte na druge bendove kao na neprijatelje, nego stvarajte drugarstva i konekcije. Zovite jedni druge na zajedničke svirke, radite split izdanja, promovišite jedni druge i zajedničkim snagama dođite do uspeha.

Zajedno ćemo stići daleko!



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva