Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Arnold Layne & Alhemija: Muzički incident i sociološki eksperiment [INTERVJU]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Arnold Layne & Alhemija je indie/alternative rock bend iz Srbije koji je bio aktivan tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i nakon duge pauze ponovo je krenuo da deluje 2017. godine. Oformljen je početkom 1983. godine u Nišu, tadašnjoj Jugoslaviji. Prvi singl objavljuju 1990. godine pod nazivom „Kiša dolazi"/„Izvan Nas" (SKC Niš / Jugoton 1990.), a zatim i 12-to inčni EP „Ona zna"/„Sazvučje sveta" (Dom/Jugoton,1991.), sa kojima su javnosti jasno predstavili svoj artistički performans i sveže ideje, inicirane post-novotalasnom psihologijom i privukli i kritičare i publiku u zemlji. 

Njihov prvi album iz 1994. „Land Ho!" (ITV Melomarket), posvećen je raspadu SFRJ i predstavio ih je kao bend koji na originalan način prenosi savremeni i moderni zvuk zastupljen u Engleskoj i Americi. Bend je prestao sa radom 1998. godine, da bi ponovo krenuo sa delovanjem 2017. godine.

Članovi benda su Nenad Cvetičanin – vokal, gitara, Dejan Krasić – gitara, Miomir Ranđelović – bas gitara, Zoran Cvetković – klavijature i Antonije Pejčić – bubnjevi, a mi razgovaramo danas sa Nenadom povodom objavljivanja njihovog novog albuma: „Jednom nogom u grobu“ koji je izdala beogradska izdavačka kuća R’n’R Records početkom decembra 2018. godine.


HC: Kao prvo pitanje, hajde da se pozabavimo samim nazivom benda Arnold Layne & Alhemija. Zar sam naziv vašeg benda nije svojevrstan omaž grupi Pink Floyd i njihovom istoimenom debi singlu?
NC: Zapravo je omaž Sydu Barretu, tvorcu Pink Floyda, „ludom dijamantu“ koji je za sobom ostavio neizbrisiv trag umetnosti druge polovine XX veka iako je njegov kreativni život trajao svega nekoliko godina. Samo, taj omaž nikako ne treba shvatati bukvalno. Nikada nije postojala ideja da budemo kopija nečega, naprotiv. Ideja koja stoji iza takvog imena je višeslojna. S jedne strane, reč je o jednom od najvećih inovatora u r’n’r muzici i to je nešto što od samih početaka karakteriše naš rad. Sa svakom novom pesmom, novim albumom, pokušavali smo da pomerimo granice. Ne samo naše, već i ukupne granice doživljaja onoga što rokenrol jeste i može da bude. S druge strane, sama priča o Arnoldu Layneu u tekstu te pesme, priča je o transvestitu, odnosno o osobi koja je u potrazi za samim sobom. Tako i mi neprekidno eksperimentišemo u pokušaju da razotkrijemo sve moguće aspekte onoga što jesmo. Današnji bendovi, naročito u regionu, neretko su radiji da se nazovu imenom koje će olakšati pretragu na internetu, nego nečim što će imati dublji značaj i karakterisati ono što je njihov umetnički izraz. Samim tim, već se u startu ograničavaju na tržišnu, a ne na umetničku vrednost onoga što rade.

HC: Kakav je osećaj vratiti se muzici i sceni posle dve decenije i to sa novim albumom? Da li je to bio težak korak i da li su postojala kolebanja i sumnje?
NC: Kolebanja i sumnje uvek postoje. Umetnik koji ne sumnja u svoj rad osuđen je na samozadovoljno recikliranje onoga što je već uradio. Kad god zakoračite u neku novu i neistraženu oblast i otvorite neka nova vrata u svojoj kreativnosti, pojavi se urođena, gotovo životinjska bojazan od nepoznatog. Samo, upravo to suočavanje s nepoznatim, to rizikovanje u umetničkom smislu, čini umetnika živim i aktuelnim. U suprotnom, postaje kopija samog sebe, često do granice u kojoj više ne možete da shvatite da li je reč o strahu od gubitka publike i/ili identiteta nastalog na osnovu nečeg što je već stvoreno, ili je reč običnom ponavljanju nečeg već urađenog jer ne postoji dovoljno talenta da se uradi nešto više i drugačije ili već prelazite u jadnu parodiju samog sebe. Takav položaj umetnika zapravo postaje tužan ili, bolje rečeno, otužan i ostavlja veoma gorak ukus.

HC: Neminovno moramo da pomenemo Nišku underground scenu i bend Dobri Isak čiji si član bio jedno vreme. Dobri Isak je bend koji je ostavio veliki trag i bio uzor i mnogim budućim bendovima underground zvuka u najvećoj meri niških. Kakav je osećaj kada znaš da si bio deo ekipe koja ima kultni status?
NC: Meni je fascinantno saznanje koliko je dubok i jak trag i uticaj ostavio Dobri Isak. U ono vreme, Dobri Isak jeste svirao u gotovo svim relevantnim muzičkim centrima Jugoslavije, ali na tim koncertima nije bilo više od stotinjak ljudi, niti je bend ikada uspeo da dospe do mainstream medija i tokova ondašnje muzike. Čak je i album „Mi plačemo iza tamnih naočara“ objavljen u izdanju niškog SKC-a, dakle, nezvanične izdavačke kuće, a onda, dvadeset i kusur godina kasnije, na YouTube-u vidite devojku iz Zagreba koja nije ni bila rođena u vreme kada je Dobri Isak postojao, kako u svom kupatilu, samo iz akustičnu gitaru izvodi fantastičan cover vaše pesme i trnci prođu duž čitave kičme. Sam taj osećaj da je ono što ste radili prevazišlo i prostorne i vremenske barijere dovoljan je da spoznate da ništa nije uzalud. Slično se, recimo, danas dešava sa našom pesmom „Tuga za jug“. Gotovo svako ko ju je čuo i video spot na YouTube-u šerovao je pesmu s nekim citatom teksta koji je na njega ili nju ostavio najjači utisak. To što ste, kao umetnik, uspeli da svojom intimom i vibracijama koje šaljete dodirnete nečiju dušu, možda je najvažniji razlog stvaranja.

HC: Trenutna niška muzička scena je prilično stilski šarenolika ali ipak ima šta pokaže i ponudi. Pored vas, tu su Novembar, Language.Sex.Violence, Plastic Sunday, Figurative Theatre, G., Eyot, Margita je mrtva, Paydo Komma i mnogi drugi. Da li to znači da sve ide u dobrom pravcu i da ipak ima nade za tu neku drugačiju muziku?
NC: Ta šarenolikost u muzičkom izrazu u Nišu nije od nedavno. Takva je situacija bila i 1980-ih i 1990-ih. Kao da je niška scena dovoljna sama sebi, te je jedino važno biti drugačiji od najbližeg benda, a ne tražiti svoje mesto na nekom širem prostoru. U tome je često poređenje Niša sa Mančesterom (naročito krajem 1980-ih i početkom 1990-ih) možda i najsmislenije – u Mančesteru su, recimo, u isto vreme egzistirali i New Order i The Fall, ali i Stone Roses i Simply Red... Može li biti šarenolikije scene od toga? Međutim, čini mi se da je Morrissey oslikavajući Mančester, rekao nešto što je, nažalost, potpuno primenljivo i za Niš, a to je da „Mančester ne prašta uspeh“. Kako drugačije objasniti to da je grad iznedrio toliko mnogo fantastičnih bendova, od Fleka i već pomenutog Dobro Isaka, preko Romantičnih boja, Trivalije, Ružnih Religioznih Lutki, Agnus Dei..., pa do nekih koje čak nisu došle ni do toga da ostave za sobom bilo kakav kvalitetan audio zapis, a zasluživale su mnogo više, kao, na primer, Okoreli mačka ili Isecite bolivijskim patuljanima uši.

Na sreću, imam utisak da se tokom poslednjih nekoliko godina promenio međusobni odnos bendova, što je izuzetno važno. Ne moraš voleti muziku koju neko svira, ali moraš poštovati njegov talenat i trud. Mislim da je to značajan deo temelja uspeha koji niški bendovi sasvim zasluženo danas ostvaruju, od Eyota i Igraloma i drugih bendova koje si već pomenuo, kao i nekih novih, koji se upravo probijaju, poput Majdana i Bohemije.

HC: Šta možeš reći o tvojoj saradnji sa bendom Psihokratija?
NC: Ja volim da sarađujem na projektima drugih muzičara i umetnika uopšte. Recimo, uključen sam u projekat Pasivni Posmatrači Prirode, Zorana Cvetkovića, gotovo od samog starta i deo sam živih nastupa, kao što sam nekada sarađivao i sa grupama Spikeri i Dead Karringon, Tam-Tam i naravno i Dobri Isak ili radio muziku za pozorišne predstave, što je tek poseban oblik saradnje, jer imate oko sebe ljude koji se ne bave muzikom iznutra. Rad sa drugima je uvek iskakanje iz „komforne zone“. To je prilika da se isprobaš u nečem drugačijem, da sarađuješ s ljudima koji imaju različite koncepte i proces rada u odnosu na ono što sam radiš. Kao stvaraoca, svako takvo iskustvo samo te obogaćuje i daje ti novi uvid u umetnost.

Sa Gorjanom (Psihokratija) ostvario sam prvi kontakt kada sam čuo njegovu verziju moje pesme „Feniks“ koja se nalazi na albumu Dobrog Isaka i koju je on obradio za album Tribute to Dobri Isak. Oduševio me je njegov potpuno originalan pristup pesmi kojoj je dao potpuno novu dimenziju. U tom trenutku, Gorjan je krenuo u obnavljanje Psihokratije i bio mu je potreban pevač. Nakon prvih nekoliko pesama, ta saradnja je postala mnogo dublja i sadržajnija. Sada već učestvujem i u aranžiranju pesama i često donosim i svoje ideje. Naravno, na Gorjanu je da uvek prelomi i ima poslednju reč kad je Psihokratija u pitanju.


HC: Tekstovi na albumu „Jednom nogom u grobu” su jaki i puni poruka, što samo govori da dobro barataš pisanom rečju. Tu tvrdnju potvrđuje i tvoj roman Omega koji je objavila prestižna izdavačka kuća Laguna. U kojoj meri bavljenje spisateljstvom pomaže u pisanju pesama za muziku koju stvaraš?
NC: Bojim se da veliki broj ljudi koji se u Srbiji bavi rokenrolom nije uspeo da shvati svu težinu činjenice da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost. Kao prvo i, naravno, najznačajnije, rokenrol je time konačno priznat za umetnost. I to kao autonomna i autohtona umetnost XX veka. Kao drugo, gotovo su mi smešne ideje kako eto, kad su već dali nagradu nekom iz sveta rokenrola, mogli su da je daju nekom drugom, mnogo boljem r’n’r pesniku, poput Leonarda Koena ili Džima Morisona. Ljudi koji su spremni tako nešto da izjave, očigledno nisu svesni činjenice da nije bilo Bob Dilana, voleli ga vi ili ne, ne bi bilo, ne samo drugih pesnika u rokenrolu, nego ni rokenrola samog. On je taj koji je uneo umetničku težinu u tu muziku i, pošto su to kao zakonitost prihvatili i The Beatles, kao najznačajniji i najuticajniji bend tog vremena (a i rokenrola uopšte), revolucija je mogla da počne. Bez Dilana, jednostavno, rokenrol bi veoma brzo prestao da postoji. Kao treće, dodeljivanjem nagrade za književnost, rokenrol je, konačno, definisan kao oblik poezije, a ne muzike. I to jeste njegova suština. Oni koji su u rokenrolu zbog muzike, definitivno su zalutali i bolje je da potraže svoje mesto u džezu ili drugim muzičkim oblicima gde će iskazati svoj talenat. Rokenrol je prvo i osnovno poezija i to poezija u svom izvornom, arhaičnom obliku kada je i izvođena isključivo iz pratnju muzike. Naravno, daleko od toga da je muzika koja prati tekst nevažna, ali ona je tu da svojom atmosferom, ritmikom i emotivnim dejstvom istakne poetski sadržaj teksta.

HC: Prvi singl (spot) koji je najavio album je „Incident” koji je, iskren da budem, tekstualno gledano, stvarno bio jedan eksces. Tekst koji udara direkt u glavu i u kojem ima vulgarizma koji nas moralno šamaraju i sasipaju istinu u lice, istinu da smo postali narod licemera, poltrona i dupleuvlaka, da je malo onih sa svojim stavom, koji nisu spremni na kompromise i koji će pre da crknu od gladi nego da jedu govna. Da li je to i naš najveći problem? Nacija bez stava, muda i svojeg ja. Da li nam se sve ovo dešava baš zbog toga?
NC: Ne mislim da smo narod licemera, poltrona i uvlakača, niti volim da na bilo koji način išta generalizujem, ali verujem da smo dozvolili da se stvori sistem u kojem su to poželjne „vrednosti“. To je naš greh. Greh građana ove zemlje. Greh ljudi. Svaka vlast na ovom svetu neprekidno će pokušavati da zloupotrebi moć koju ima. Na građanima, ljudima je da spreče da se to dogodi... Izborima, bojkotom, revolucijom. To je ono o čemu i govori moj roman Omega. Problem nastaje onda kada svako za sebe, bilo iz straha ili, još strašnije, iz ličnog konformizma, prihvati da ono što je najgore u ljudima počne da se predstavlja kao „vrlina“. To su pravila igre koju neću da igram.

HC: Znao sam da postoje guske u magli ali u jednoj tvojoj pesmi pored njih postoje i ovce u magli, ali i pastiri koji su gori od vukova. To me neminovno ponovo upućuje na već pomenuti „Pink Floyd“ i njihov album „Animals” ali i Orvelovu „Životinjsku farmu”. Samo nedostaju svinje, mada tu su pastiri da ih dostojno zamene. Album jednim delom i jeste svojevrsna kritika društva baš poput pomenutog albuma „Pink Floyda” i Orvelove „Životinjske farme”, zar ne?
NC: Da, u pravu si i drago mi je što si to istakao. Ovo su bolesna vremena. Ne samo u Srbiji ili regionu, već u čitavom svetu. Sa jedne strane imamo liberalnu levicu koja je dostigla ekstremnu krajnost svojom suviše perfidnom „političkom korektnošću“ da bismo smeli da je nazovemo budalastom, a s druge strane imate narastajući „populizam“ što je samo moderni eufemizam za fašizam koji se pojavljuje kao „spasilačka“ protivteža. Nalazimo se, dakle, između dva ekstrema od kojih nijedan nije zapravo na korist građana i ljudi. Pastiri u pesmi Bukolika jesu vladajuća elita, bila ona finansijska ili politička i jesu gori od vukova. Tu se vraćamo na isti problem. Potrebna nam je nova revolucija i to što pre. Revolucija na globalnom nivou.

HC: Slušajući album stekao sam utisak da je u pitanju jedan fussion. Tu su pesme u kojima preovladava težak sint (Licemerje i ludilo, Incident, Slagalica) u kojima su tekstovi prilično direktni i provokativni. Tu su psihodelične i melodične gitare koje pesmama daju neki poseban vajb independent rocka (Bukolika, Tebi mi ništa neće pokvariti ovaj dan) a tu si i one malo „mekše” pesme koje čak vuku ka džez izrazu (Tišina u kojoj je klavirske deonice odsvirao je Nikola Cvetković) ili pak čine fuziju elektro pop roka sa downtempom (Vrt, Tuga za jug, Sreća). Ipak, ova klasifikacija pesama je prilično gruba jer je svaka od pesma svojevrsni fussion i eksperimentisanje sa više muzičkih stilova. Da li se slažeš sa mnom?
NC: Ja sam nikad ne bih upotrebio termin „fussion“ iako ne mogu da kažem da on, na neki način, ne opisuje naš zvuk. Kako sam već delimično objasnio, muzika koju stvaramo prvenstveno je u svrhu... Nazovimo to muzičke ilustracije poezije. Kao takva, muzika jednostavno mora da istražuje nove harmonije, nove zvukove da bi na najbolji način dočarala atmosferu i poruku koju tekst pesme nosi sa sobom. Možda je to, kad smo mi u pitanju, najbolje dočarao Aleksandar Žikić, jedan od najvećih rokenrol kritičara s ovih prostora kada je, za jedan od naših ranijih albuma, napisao: „...(Arnold Layne &) Alhemija ne izbegava nijedno rešenje, nijedan instrument, nijednu produkcijsku intervenciju, nijednu „sićušnu svetlost slave“ koja bi mogla doprineti ukupnoj snazi njihove muzike... To je, jednostavno, stanje svesti, autorski i izvođački koncept u kojem ima jednako mesta i za vrisak i za melodiju...“. Tome nemam šta da dodam.

HC: Album je tako koncipiran da počinje sa agresivnijom muzikom i tekstovima bez dlake na jeziku, iz kojih zrači bes i nezadovoljstvo, a koji su odraz bunta i odnosa prema životu svojstvenim onima koji su mladi duhom. Kako album polagano odmiče muzika se smiruje a tekstovi postaju kompleksniji i staloženiji što samo može biti potvrda jednom ozbiljnijem i zrelijem pristupu i muzici i lirici. Pesme kao takve su zapravo kontradiktorne same sebi ali ipak kao celina nude jedan dobar eksperimentalni muzički album sa jakom lirikom. Da li sam sve dobro skontao ili grešim?
NC: Ne grešiš, tako je. Čitav album jeste intimna ispovest. S tim što se kroz tu intimu provlači sve ono što utiče na mene, moj život i živote ljudi kojima sa okružen, dakle kako unutrašnja promišljanja, tako i ono što pritiska u svakodnevnom životu. Jedna prijateljica je to nazvala „krikom generacije“. Ako sam svojom poezijom uspeo da postanem glas još nekog ko prolazi kroz ono kroz šta ja prolazim i ako smo našom muzikom uspeli da dotaknemo emocije drugih, onda smo uspeli. Drugi uspeh me ne zanima.

HC: Koji su planovi za ubuduće, po pitanju nastupa?
NC: Odnos između izdanja i koncerata, potpuno se promenio u poslednjoj deceniji i mogu da kažem da mi je drago zbog toga. Nekada su koncerti, zapravo, predstavljali marketinško predstavljanje albuma i služili su samo tome da se prodaja albuma poveća. Danas je situacija upravo obrnuta. Album je samo novi povod za sviranje i prilika ponovnog susreta s publikom s mogućnošću da joj ponudiš nešto novo. Kada se album snimi i objavi, on se odvaja od autora i počinje da živi samostalan život. Poput knjige ili slike. Umetnik više nema nikakvu mogućnost uticaja na to šta će se s njegovim delom dalje dešavati. Živi nastup je nešto sasvim drugo. Tu dolazi do direktnog kontakta umetnika sa njegovom publikom i komunikacije koja živi i postoji samo u tom trenutku. Mi ćemo u narednom periodu svirati u Nišu (04.01.2019) u klubu Feedback, u Beogradu (18.01.2019) u klubu Atom Akademija i u Novom Sadu (01.02.2019). Nakon toga ćemo se truditi da sviramo u što više gradova i što više prostora. To je razlog što postojimo.

HC: Za kraj, muzika za preporuku. Knjiga za preporuku. Film za preporuku.
NC: Kada je o filmovima reč, bojim se da je oseka kvaliteta previše velika da bi mi išta istinski privuklo pažnju. O holivudskom trashu ne želim ni da govorim, a s druge strane, u evropskim i bliskoistočnim zemljama, država se izvukla iz dotiranja filmova tako da za istinske umetnike, trenutno, tu više nema mesta. Tokom poslednje godine uglavnom sam gledao filmove koji su ekranizovane biografije rokenrol umetnika, poput filma o Džimiju Hendriksu, Džejmsu Braunu ili CBGB-u ili filma „24 Hour Party People“. Ne zato što ti filmovi imaju nekakav umetnički kvalitet (jer ga nemaju), već zato što me je zanimalo da saznam mnogo toga što drugačije nisam mogao. Iz ovoga isključujem „Boemsku rapsodiju“ koji niti sam odgledao, niti ću, budući da me grupa „The Queen“ apsolutno nikad nije zanimala. Što se knjiga tiče, pošto sam manijak po tom pitanju i čitam po nekoliko knjiga istovremeno, iz modernije produkcije izdvojio bih „Nikad me ne ostavljaj“, Kazua Išugurua, „Drum“, Kormaka Makartija i „Greh“, Zahara Prilepina. Topla preporuka za sve koje zanima istinska umetnička književnost.

A muziku slušajte. Što različitiju to bolje. Nikada nije bilo lakše doći u kontakt sa novom muzikom. Dovoljno je da uključite YouTube i nađete toliko toga da su vam potrebna dva života da to čujete samo po jednom.

Intervju pripremio Miljan Ristić aka eXXXperiment



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva