Angažovani (ne)mir među gradovima i ljudima - recenzija albuma "Dodirom slobode" Ivana Škrabea
Helly Cherry
Kantautorstvo je čudna rabota, i dalje. U mislima imam jedino Nikolu Neškovića, a ostali se nekako kriju iza tzv. 'amerikane' i tekstova na engleskom jeziku, koji mi se nikako ne uklapaju u naše podneblje i nebrušeni mentalitet, pa da su otvorenog uma koliko god mogu. Verovatno je to samo moj utisak.
Ali, pošto ja uvek imam nekog keca u rukavu, a naročito ako mi neko kulturno i nenametljivo preporuči umetnika, Ivan Škrabe se pojavio u sandučetu i odmah izašao na zvučnik.
Iz kurtoazije sam počeo da slušam njegovu skromnu diskografiju od prvog DIY radijskog uratka i znao sam da sam na pravom koloseku i na pravom mestu. Mestu gde kantautorstvo ima smisla, ubedljivu razradu, prizemnost i razumljivost domaćeg jezika, gde se sve lakše upamti. Za primenu ćemo videti.
Gospodin Škrabe možda nije doneo ništa posebno novo u akustičarskoj muzici, ali njegova iskrenost i skladno ogoljen zvuk ima šarm, dušu, glavu i rep - u vremenu kad mnogi žele da im muzika lebdi negde glavom u oblacima, bez nekog valjanog, zemaljskog razloga. Ono što me je privuklo jeste sloboda u izrazu, svečana jednostavnost, šmek nekih starijih kantautora koji najčešće bivaju nepravedno potisnuti u drugi plan (Ibrica Jusić, Tomaž Pengov, Toma Bebić), a koloritno me glas veoma podseća na Kolju Pejakovića. Barem meni je to već nekoliko razloga više da mu posvetim vreme i sluh.
U samo četiri pesme, Škrabe je dao na kašičicu gorko-slatki sirup koji ne želimo, ali popijemo, makar na silu - a ne da ga damo mački kao Tom Sojer. Da se razumemo, društvena kritika nam je preko potrebna u ovom trenutku, jer malo ko želi i ima volje da kaže "ovo i ovo nije u redu", odlučnim i razboritim glasom, bez upliva korporativnih ideologija i praznoglavih Instant-svetaca današnjice.
Ali, pošto ja uvek imam nekog keca u rukavu, a naročito ako mi neko kulturno i nenametljivo preporuči umetnika, Ivan Škrabe se pojavio u sandučetu i odmah izašao na zvučnik.
Iz kurtoazije sam počeo da slušam njegovu skromnu diskografiju od prvog DIY radijskog uratka i znao sam da sam na pravom koloseku i na pravom mestu. Mestu gde kantautorstvo ima smisla, ubedljivu razradu, prizemnost i razumljivost domaćeg jezika, gde se sve lakše upamti. Za primenu ćemo videti.
Gospodin Škrabe možda nije doneo ništa posebno novo u akustičarskoj muzici, ali njegova iskrenost i skladno ogoljen zvuk ima šarm, dušu, glavu i rep - u vremenu kad mnogi žele da im muzika lebdi negde glavom u oblacima, bez nekog valjanog, zemaljskog razloga. Ono što me je privuklo jeste sloboda u izrazu, svečana jednostavnost, šmek nekih starijih kantautora koji najčešće bivaju nepravedno potisnuti u drugi plan (Ibrica Jusić, Tomaž Pengov, Toma Bebić), a koloritno me glas veoma podseća na Kolju Pejakovića. Barem meni je to već nekoliko razloga više da mu posvetim vreme i sluh.
U samo četiri pesme, Škrabe je dao na kašičicu gorko-slatki sirup koji ne želimo, ali popijemo, makar na silu - a ne da ga damo mački kao Tom Sojer. Da se razumemo, društvena kritika nam je preko potrebna u ovom trenutku, jer malo ko želi i ima volje da kaže "ovo i ovo nije u redu", odlučnim i razboritim glasom, bez upliva korporativnih ideologija i praznoglavih Instant-svetaca današnjice.
Lirikom koja se bavi gradskom stranom života, ali duboko uronjena u nesvesno, gotovo lično je jedna od najjačih strana albuma "Dodirom slobode". To se najbolje čuje u pesmi "Napustite gradove" (koja je i moja omiljena pesma), pesničko otuđenje, gotovo tribalni zvuk i začuđujuće toplo i prirodno odzvanjanje gitare. Delom je za to zaslužan i producent albuma, koji je uhvatio ove kratke epopeje u pravom momentu. Ukoliko ste voljni da opustite telo, ali i da razum bude u balansiranoj pripravnosti, priuštite sebi zadovoljstvo i poslušajte divni, ali opet angažovani uradak "Dodirom slobode" - nećete se pokajati. Može i uz šolju kuvanog vina, zima kuca na vrata polako.
Desya Lovorov