Goran Skrobonja - „Kada kažeš da sam tvoj“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prikaz romana „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje; izdanje „Laguna“ Beograd, 2017.

STRASNA MLADOST NA KORAK OD BEZNAĐA


Roman „Kada kažeš da sam tvoj“ nemalo je iznenađenje za poznavaoce dosadašnjeg opusa Gorana Skrobonje (1962), jednog od najzapaženijih prozaista ovdašnje literarne scene prevashodno znanog po žanrovski intoniranim delima (u domenima naučne fantastike i horora). Ova knjiga je, pak, potvrda Skrobonjinog nesvakidašnje širokog talenta koji se ne uklapa u (za)date okvire. Reč je, dakle, o delu koje je esencijalno ukorenjeno u ovdašnju blisku prošlost: osnovna priča prati stasavanje Lazara Petronijevića Lakija i njegov ulazak u svet beogradske i jugoslovenske rok muzike s početka 1980-tih. Od strasnih mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, željenih i neželjenih ljubavi i razočarenja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki, sa svojom grupom „Kalkuta“, stiže na vrhove top lista, do velike medijske pažnje, koncerata i znatne zarade. Zamah događanja koje nameće muzička industrija, pomešan sa nedovoljnom/nezrelom/nepromišljenom odlučnošću i usmerenošću nosi tek stasalog rokera sasvim nepredvidivim smerovima sve dok ga ne odvede u inostranstvo, u potpuni muk iz koga će se oglasiti rukopisom koji, kao vremenska kapsula, našoj savremenosti razotkriva zaboravljeni svet, neka srećnija vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti i ideala, a život se odvijao po ustaljenim (lagodnim) obrascima koje su rokeri svojom muzikom i nekonvencijalnim/buntovnim ponašanjem pokušavali da izmene. No, usred tog blagostanja (ili upravo zbog njega?) na horizontu su počeli da se navlače crni oblaci krvavog raspada države koji će, svojom brutalnom fatalnošću, okončati čitavu epohu.

„Kada kažeš da sam tvoj“ je bildungs roman o odrastanju Lakija Petronijevića i njegovih „saboraca“ iz školske klupe odnosno benda „Kalkuta“ koje započinje smrću trojice očeva (rođenog, biološkog oca te duhovnog oca, Džona Lenona, i oca države i najvećeg sina naroda i narodnosti Jugoslavije, druga Tita) a okončava se smrću dragog prijatelja/rokera-saborca; između ovih repera rasprostrlo se bogatstvo (i beda) otkrivanja svetova odraslih, upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja ali i neminovnosti razočarenja istima. Mladi heroji romana odrastaju na beogradskom asfaltu, u socijalističko doba koje se, bez obzira na sadašnje vrednosne (dis)kvalifikacije, pokazuje kao period nespornog blagostanja srednjeg društvenog sloja, uz svakodnevni porast standarda i kvaliteta „običnog“ življenja. Lakijeva parola/ideja vodilja je znameniti slogan „Seks, droga, rokenrol“, kao sinonim „pravog života“ i subverzije (buržoaske) malograđanštine druge polovine XX veka; za ostvarenje ovog ideala Laki (i mnogi njemu slični) je spreman da se odrekne socijalističkih konvencija i da, barem načelno, „izgori“ u tom naporu. Takav entuzijazam utemeljen je, paradoksalno, upravo na uverenosti u stabilnost i funkcionisanje tog socijalističkog društvenog sistema što Lakija i njegovo vreme deli od današnjeg doba u kome sistem ili ne postoji ili nije efikasan. Neminovno, Laki će se, kao svaki romantik i zanesenjak (umetnički ili ideološki), suočiti sa ultimativnim činjenicama fizičkog življenja-opstanka. Iz lagodne uljuljkanosti uspehom trgnuće ga smrt najbližeg prijatelja koja će definitivno dokazati da svet nije pokoren niti ga sjajni, mladi momci mogu pobediti pošto su principi po kojima svet funkcioniše mnogo stariji i tvrđi od bilo kakvog oduševljenja zanosima sopstvene, uzavrele mašte. Sjajni (uz)let „Kalkute“ pretvara se strmoglavi (ras)pad iz koga će se svako spasavati sam, kako (ne)zna i (ne)ume. Tako se i u Lakijevom slučaju ponavlja fatalni usud umetnika svekolike ljudske istorije.

Konstrukcija romana - urednik poštom dobija „sirovi“ rukopis zaboravljenog prijatelja koji znatiželjno iščitava - dozvoljava autoru da, „zaštićen“ pogodbenom istinom koju sam uspostavlja, prati pripovedne linije bez operećenja, da menja rakurse, poigrava se dokumentarnošću i fikcijom, njihovim mešanjem uz neminovne ulaske u dobrodošlu, zavodljivu mistifikaciju. Usložnjavanjem metafikcijskih nivoa dostiže se veći stepen uverljivosti što kod čitaoca, nakon sklapanja korica, u suočenju sa „smutnim vremenima“ u kojima obitava, pojačava začudni utisak pročitanim. Dodatni „aduti i argumenti“ fascinacije su pojave brojnih stvarnih, poznatih likova, od Mićka iz „Indeksovog pozorišta“, Miroslava Cvetkovića Cveleta, basiste Bajaginih „Instruktora“, Igora Popovića pevača grupe „Džakarte“ do legendarnog strip crtača Igora Kordeja, koji upotpunjuju/produbljuju atmosferu, kao i „kvazi“ faktografija - reprodukcija omota albuma „Kalkute“, navođenje serijskih brojeva ploča, nosilaca autorskih prava na pesmama...

Rečju, „Kada kažeš da sam tvoj“ je višestruko zanimljiva knjiga - kao sociološko-dokumentaristička studija koja verno „hvata“ duh jednog vremena, kao stilistička vežba iz metatekstualnosti, kao delo u kome je ispisano još jedna priča o odrastanju i nemirenju sa okruženjem, o žarkoj želji za samopotvrđivanjem i otkrivanju prolaznosti htenja te večnom, fatalnom usudu umetnika - te otuda zaslužuje punu čitalačku pažnju.

Ilija Bakić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva