InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Pijanstvo, kiltovi i znoj – The Real McKenzies u Božidarcu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Te srede, 29. avgusta 2018. u Trebinju je održana zajednička sednica vlade Republike Srbije i Republike Srpske, Crvena Zvezda se posle 26 godina našla u Ligi šampiona, a The Real McKenzies su po treći put zasvirali u Beogradu (slowly ’’Grlom u jagode’’ music playing)... Ne valja ovo.

Kanadski Škoti, bend The Real McKenzies su po treći put sinoć, 29. avgusta, zasvirali pred beogradskom publikom. Prvobitno je događaj trebalo da se održi u dvorištu kluba ’’Gavez’’ na Adi, potom u Barutani, da bi se on na  posletku odigrao u kulturnom centru ’’Božidarac’’ na Vračaru. Organizacionog posla latila se mladež sa portala Pris.

Prva dva benda koja su svirala na ovom, u najavi, velelepnom događaju bejahu Skadrilla i Scordisci iz Beograda. Radno vreme moje malenkosti i vreme koje su ova dva sastava posvetila publici svirajući se poklopiše, pa s tim u vezi nemam puno toga za ispisati. Stigao sam tačno pred nastup poslednje, treće predgrupe, notornih beogradskih Iraca – Irish Stew of Sindidun.

Ovaj bend pamtim još iz perioda živog karavana beogradskog radija ’’202’’, odnosno njihove emisije ’’Hit nedelje’’, kada su u par navrata posetili i moj rodni grad. To je bilo pre više od deset godina. Ono što mi se tada, kao i danas, dopalo kod ovog sastava, iako irski zvuk nije moja šolja čaja u potpunosti, jeste autorski rad. Dakle, ne guše onim silnim obradama keltskih narodnih pesama, već od starta rokaju autorske.


Svoj set su započeli mini performansom koji su bendžista i violinista izveli ispred ulaza u ’’Božidarac’’. Kratka i slatka uvertira u svirku koja će trajati koliko i jedan školski čas. Pesme koje su obeležile izvedbu bile su ’’Ditch’’, ’’Why’’ i pre nje velikana ovog zvuka, benda The Pogues, numera ’’If I Should Fall From The Grace of God’’. Frontmen sastava Bojan Petrović je drugog frontmena Shane MacGowan-a nazvao duhovnim ocem, odnosno dedom, što dovoljno govori odakle su, između ostalog, Irish Stew crpeli inspiraciju. Za sam kraj su odabrali verovatno i najveći hit grupe, traku ’’Take Me High’’, koja je naišla na najbolju reakciju publike. U nekim trenucima je podrška te iste publike se ispoljila putem čuvenog irskog ’’river dance-a’’. Ipak, većina ljudi je izvana slušala nastup jer je prevelika vrućina zračila koncertnim prostorom.

Posle 25 minuta pauze, koliko je trebalo orkestru The Real McKenzies da se namesti, koncert se nastavio. Ono što je se dalo očekivati, na osnovu stanja u kome su ljudi zatekli pevača Paul-a već na početku večeri, jeste jedan alkoholizirani audio-vizuelni prikaz. Čovek je šank, zamenio mikrofonom, i čovek je definitivno opravdao reputaciju koja prati keltske narode. Mortus pijan je izašao na binu i tokom nastupa je samo održavao dozu pijanstva na već ionako visokom nivou.


Koliko me je jedan od beogradskih Iraca uputio u situaciju, a što se nije u velikoj meri dalo doznati putem socijalnih mreža, bend se zapravo raspao u sred turneje i pored pevača i gajdaša, ostali članovi su ad hoc sakupljeni negde po Nemačkoj. To se zaista nije ni malo odrazilo na instrumentalni deo predstave, iako je samo jedna gitara bila prisutna, i oni su takoreći vadili stvar i koliko toliko ublažili gorčinu koja se i najvećim fanovima u ušnim školjkama taložila. Na repertoaru su se našle nove, ali i nešto starije pesme. Neke koje su izazvale najbolju reakciju publike bile su ’’Fool’s Road’’, ’’Chip’’, ’’Droppin’ Like Flies’’, kao i ’’Nessie’’ koju je Paul najavio šalom da ju je jednom prilikom i upoznao. Mada, ako je bio pijan koliko sinoć ne bi me čudilo da je iskustvo bilo ne samo metaforičko.

Koliko je sve bilo dobrim delom mučno gledati i slušati, pokazala je i scena gde su se ljudi nakon pola sata nastupa polako osuli. U ’’Božidarcu’’ su ostali samo oni najverniji i oni koji su još uvek davali šansu scenariju gde će se Paul nekako povratiti u život i svoje nerazgovetne pevačke sekvence dovesti u red. To se na žalost nije desilo. Ono što ga je u pojedinim situacijama vadilo iz vizuelnih neprilika po auditorijum jeste nenamerni humor koji je onako ekstremno pijan prikazivao. Da prikazivao, jer kada je pošao nešto da izusti ili da animira masu to je više bilo žalosno no smešno. Srećom po one koji su ostali do kraja, nije još dugo trajalo sve. Negde oko 23.30 se nastup završio, ali je publika htela još. Paul se vratio i otpevao još dve akapela numere, dok je ostatak benda iza njega skupljao opremu.

Dve situacije su mi obeležile ovaj, po svoj prilici najgori koncert velikih, većih ili ’’velikih-većih’’ bendova koje sam gledao. Prva, solidarna, kada je Paul dolio pivo iz svoje čaše momku u prvom redu, a koji ga je inače počastio istim negde na početku seta. Druga - solo od nekih minut, minut i po na gajdama momka koji nekim čudom i dalje beleži svoj staž u The Real McKenzies sastavu, imena Aspy Luison. Sve ostalo, sem tih mini komičnih momenata i ovog iz prethodne dve rečenice, bih najradije zaboravio.

Za kraj ću samo još jedno primetiti. Paul je sve vreme, namerno ili slučajno, u retkim prilikama kada se obraćao fanovima izostavljao poslednje slovo u imenu benda – S. U suštini to i jeste tako. On je jedini pravi McKenzie i kao takav nosi veliku odgovornost. Ne znam kako je bilo prva dva puta, ali se toplo nadam da, ukoliko dođe do četvrtog, ovaku predstavu nećemo gledati.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva