The Black angel’s death songs

         New York city... najevropskiji američki megapolis, stecište nekolicine miliona ljudi  - mrava. Centar finansijske i političke moći, epicentar kulturnih i umetničkih dešavanja. Grad najvećih moćnika i gubitnika, svetski poznat po ,,cvjećarnici grupe TNT”. Milje mnogih povijesnih dešavanja. Jedno od takvih, sredinom šezdesetih godina 20. veka, avangardno umetničkih stremljenja iznedriće jedan od najuticajnijih alternativnih rock bendova - znameniti THE VELVET UNDERGROUND. A kako je i gde sve zapravo počelo?


Andy Warhol’s factory

         Početak priče o Velvetima neizbežno je vezan za dva značajna njujorška kluba - Café bizarre & Max’s Kansas City i, jednog od bitnih umetnika 20. stoleća – legendu pop arta, Warhola. Njegov čuveni studio The Factory u zapadnom delu 47. ulice New Yorka, u periodu od 1963.-1968. godine bio je epicentar umetničkih dešavanja, otvoren najšarolikijem spektru ljudi 24 časa dnevno. Bilo je to mesto u kojem su se najdirektnije susretali i prožimali svet umetnosti, filma, muzike, poezije, biznisa i podzemlja - off scene megapolisa.
Sredinom šezdesetih, kako legenda kaže, u pomenutom klubu Cafe bizzare odigrao se jedan od istorijskih susreta, sudbinski važan za potonji progres rock muzike - naime, po prvi put su se susreli Warhol i članovi autentičnog benda u nastajanju - The Velvet Underground.
         Osnivači benda bili su studenti Syracuse univerziteta - Sterling Morrison i Lou Reed. Reed, koji će vremenom postati ključni član benda u jednom od njegovih brojnih transformacija, bavio se, između ostalog, novinarstvom, glumom, komponovanjem i poezijom, objavljujući pesme u magazinu Fusion.
         Poznanstvo sa velšaninom Johnom Caleom dovešće u bend mladog studenta Eastman Conservatoryja, koji je studije klasične muzike zamenio bavljenjem avangardnom muzikom u eksperimentalnoj grupi La Monte Younga. Poslednji član benda postala je bubnjarka Maereen Tucker. Ime benda preuzeto je iz naslova sado-mazohističkog romana Mike Leighta The Velvet Underground. O šokantnim nastupima u ,,Cafe bizzareu” tokom 1966. Reed priča: Rekli bi nam, još jednu ovakvu pesmu i otpušteni ste. I mi bismo izveli još jednu takvu pesmu i, naravno, bili smo otpušteni.
         Nakon prvog susreta s bendom, oduševljeni Warhol ih uključuje u svoj multi-media performans Neibežna plastična eksplozija, pridodavši bendu pevačicu Nico, iz Berlina, i postavši njihov menadžer i producent. Večeri su provodili u Max’s Kansas city klubu.

I'm waiting for the man, sweet Jane

         Dvogodišnji period koji je usledio doneo je bendu svakodnevne probe u   Vorholovoj Fabrici, mestu gde su nastale kompozicije za legendarni debi album - The Velvet underground and Nico - produced by Andy Warhol, 1967... U tom periodu grupa je održala turneju po SAD i Kanadi, izazivajući brojna oprečna mišljenja i šokantne reakcije.
         Prvi album predstavlja impresivno remek-delo, jedan od presudnih debi albuma u celokupnoj istoriji moderne muzike. Na njemu se nalaze neki od najinventivnijih i najprovokativnijih snimaka koji su se mogli čuti unutar rock muzike, a po svom značaju i ingenioznosti bio je godinama ispred svog vremena. Međutim, reakcija štampe, zabeležene na omotu albuma, izgledala je sasvim drugačije:

    Kreštavi rock and roll mogao je publiku podsetiti samo na dekadentni Berlin tridesetih godina. Los Angeles magazine

   Grupa psihopata koji napadaju čula... nesložna muzika,treštave kadence, pulsirajući tempo. Variety

   Grupa koja doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti. Doživeti njihov koncert znači biti bespomoćno izložen nasilju. Chicago daily news

         Avangardna eksperimentisanja Johna Calea s bukom i monotonijom na basu i violi, uz Reedov ogoljeni minimalistički pristup, čiji su tekstovi direktno progovorili o tamnoj strani urbane svakodnevnice formom dokumentarnog realizma, bili su neprihvatljivi i neshvaćeni u vreme izlaska albuma. Bile su to godine uzleta flower power pokreta, psihodelije, vibracija mira i ljubavi hipi pokreta sa Zapadne obale, čiji su stavovi predstavljali suštu suprotnost mračnom scenariju Velveta. Odgovor na hipi snove o miru, bratstvu i ljubavi bile su sarkastične pesme podzemlja - Heroin, I’m waiting for the man, Venus in furs & The Black angel’s death songs, koje su na najdirektniji mogući način progovorile o nasilju, beznađu, drogama ili sado-mazohizmu - dekadenciji savremenog sveta uopšte.
         Od uvodnih lepršavih tonova Sunday morning, preko lucidno opakih i intrigantnih Femme fatale, Run run run , All tomorrow’s parties i već pomenutih I’m waiting for the man, Heroin & Venus in furs, do moćnog završnog eksperimenta – Caleove European son pratimo mizanscen gradskih neuroza i frustracija koje naglašava neuglađeni, pulsirajući ritam užurbane i stresne svakodnevnice, platna koje Velveti boje nimalo vedrim tonovima. Bila je to moderna vivisekcija onog o čemu se uglavnom ne govori -dotadašnjim tabu temama, vokalno obojena čudesnim vokalima Nico - Reed.
    Od čuvene Warholove banane na omotu ploče, njene produkcije, zapanjujuće inventivnih snimaka i suprotstavljanja tada dominantnim vibracijama mira i ljubavi, ovaj kultni album je doneo moćnu, razarajuću sliku velvetovskog nasilnog scenarija, neku sasvim drugačiju, demonsku subkulturu i autentičnost izraza. Mediji su izbegavali njihove mračne, tabu teme, poput onih u pesmama Heroin i Waiting for the man ili slike sado-mazohizma u Venus in furs. Uz Warholo ime i harizmu, te smrtno bledo anđeosko lice pevačice Nico, šokantnu sliku benda činila je progresivna muzika, uglavnom Reeda i Calea. Reedovoj muzičkoj mešavini primitivizma i poetičnosti, John Cale je dodavao autentičnu notu avangarde, eksperimentišući s bukom i monotonijom.
    Čarobni, hipnotički glas fatalne i zagonetne Nico, devojke smrtno bledog anđeoskog lica baršunastog podzemlja, uvodi nas ,,nedeljnim jutrom“- sunčanim, lepršavim, vedrim i optimističnim u mračni, neurotični svet velvetovskog podzemlja... Sunday morning lepršava je, optimistična uvertira u I’m waiting for the man - psihotični, iskidani, treperavi, zvečeći zvučni udar Lou Reeda i ekipe. Svet droga, nasilja i uličnog pakla New Yorka podrhtava vibracijama nemira i zla u ušima slušaocima. Cveće, kaftani, mir i ljubav ostaju slike sa razglednica - pozadina, ona surovo realna i brutalna mnogo je mračnija i beznadežnija. Nakon nemira ulice stiže novo, graciozno smirenje u vidu fatalne Nico i njenog čarobnog glasa koji treperi u prelepoj i zvonkoj Femme fatale. Crno - bele slike velegrada izviru iz tame ,, somotnog podzemlja“ - tragika sadomazohizma, venere u krznu, odjekuje u pozadini Reedovog vokala- Venus in furs odzvanja u zlokobnom ritmu neverice. Ples tame odigrava se u hipnotički ponavljajućem ritmu... Sledi ga još neurotičnije bekstvo - Run run run, gde gitara pršti, zveči, kida se u ritmu koj diže dinamiku nervoze do usijanja. Psihotično i uvrnuto, dosledno velvetovski! Oseća se prizvuk gitare Syda Barretta, koji u gotovo isto vreme ali sa druge strane Atlantika secira vlastito, ali mnogo više kosmičko i bajkovito nego sasvim obično, ovozemaljsko ,, ludilo“- čuje se njen zvečeći neprestani pokret i unutrašnji nemir koji ostavlja bez daha...

... Heroin, be the death of me
     Heroin, it's my wife and it's my life
     Because a mainer to my vein
     Leads to a center in my head...

    Gracioznost All tomorrow’s parties kombinuje prigušenu buku Velveta, ponavljajući ritam i pevačicu Nico sa velikom dozom samopouzdanja...Čitav album odiše jedinstvenom atmosferom nelagode, iščekivanja, traženja izlaza i strepnje, smenjivanjem i borbom svetlosti i tame - od čudesne, fatalistički pomirujuće smirenosti do zlokobne, psihotične razdražljivosti i pometnje... U pomenutu priču u celosti se uklapa i turobni Heroin - heroin stvarnosti koji isisava duše ljudi uz prećutnu saglasnost gospodara sveta, proizvođača i distributera, sopstvenog bogaćenja radi, tog istog zavisničkog zla. Kratak predah optimizma čuje se u There she goes again i blistavoj I’ll be your mirror, ali zvuci moderne apokalipse šibaju čula, nervni sistem i izgubljene duše u The black angel’s death son, pesmi veoma ,, liričnog“ i ,, optimističnog“ naziva. Viola John Calea ubija svaku nadu i šiba poput đavoljeg jezika zavodljivosti. Na kraju modernog, urbanog haosa pakla izranja apokaliptični, eksperimentalni horror-show – European son. Ako ste do tog trenutka gajili i najmanju nadu u spas i smirenje, ostavite je za sobom, ugasite svetla i zaključajte vrata modernog pakla - buka, haos, neurotičnost, kakofonija, monotonija i čulno rasulo na milion obrtaja u sekundi ruši sve pred sobom...
    Umetničko delo dostojno pažnje, ostaje kao ogledalo jednog vremena – da se pamti i opominje. Svet je takav kakav jeste, a umetnost... lek za dušu i dezodorans za smrad koji nesnosno zaudara. Iznutra, nažalost, iz oblandi licemerne pobožnosti i deklarativnog milosrđa...
     I dok su se publika i kritika oporavili od prvobitnog šoka, bend je nanovo nestao u katakombama podzemlja. Da priča bude što uvrnutija, pobrinuli su se zaštitni znaci prvobitne Velvet faze - Nico i Warhol, koji u međuvremenu odlaze iz benda tj.gube interesovanje za dalji zajednički rad.


No fun...to be alone


         Decembra 1967. godine pojavljuje se drugi LP White light-white heat. Bio je to još beskompromisniji projekat benda . Muzička eksperimentisanja s prvog albuma još su radikalnije produbljena - pesma Sister ray najočitiji je primer. Što se tekstova tiče, još su otvorenije progovorili o sivilu modernog bitisanja. Album prožimaju snažni i ogoljeni tonovi urbanog rock and rolla, emotivni naboj koji pulsira u ritmu pločnika New Yorka i neviđena inventivnost autora koji autentičnošću izraza grade kristalno jasne slike sveta. Bio je to čistokrvni rock and roll, njegova pročišćena esencija prvobitne nevinosti i snage, dignute na viši intelektualni nivo. Kruna svega je nekolicina novih rock klasika: White light-white heat, The Gift, Sister ray & Stephanie says. Naravno, album je pre svega bio neponovljiva celina, rock muzika u svom pročišćenom izdanju - suha esencija. Ipak, uprkos svim navedenim epitetima i nesumnjivom kvalitetu zla sudba je nastavila da prati bend. Ignorisani i zabranjivani od strane medija, loše prihvaćeni od publike i kritike,Velveti ostaju bez ikakvog komercijalnog uspeha,uticaja i nade.Tome je još više doprineo odlazak Calea, a docnije i Maureen Tucker.

         Treći album The Velvet underground, mart 1969., donosi smirenje i odsustvo nekadašnje energičnosti.Odlaskom Johna Calea muzika benda gubi prepoznatljivu avangardnu notu, ekstrovertno intoniranu napadnost i želju za istraživanjem formi - karakterističan ,,Caleovski touch”, koji istovremeno podstiče i iritira. Međutim... nivo sasvim običnog ludila ni malo se ne smanjuje  - uprkos svim nedaćama muzika benda ostaje jednako samosvojna i intrigantna. Sa mnogo manje buke, graničnih vrednosti i unutarnje tenzije Velveti  teraju dalje... ubitačno velvetovski. Nekadašnji nemir i ekstrovertnost zamenjuju čudesna smirenost, liričnost na dokovima tame i introvertna lepršavost - snaga rock and rolla namenjena samo izabranima. Pale blue eyes bio je definitivan odgovor svim izazovima i lošoj karmi koja je potirala sve dotadašnje Velvet napore. What goes on, Some kind love, Beginning to see the light… ili bilo koji drugi momenat albuma odaberete, dotaći će vas neponovljiva magija velvetovskog dodira.
         Iritantnom činjenicom može se smatrati podatak da je interesovanje publike i kritike vremenom sve više opadalo - što je bend više napredovao okolnosti su bivale sve beznadežnije. Uprkos poletnosti i kreativnosti koji su uloženi u sve Velvet albume, uključujući i poslednji album Loaded,1970. koji donosi makar još jedan rock klasik - Sweet Jane, stvari se nisu promenile nabolje. Igrom sudbine, bend za koji će deceniju kasnije u naletu punka doznati ceo svet i koji će postati jednim od najuticajnijih na potonju alternativnu scenu, raspao se zaboravljen i neshvaćen od svih.

         Godine koje su dolazile ipak su rehabilitovale Velvete kao pionire off scene i podzemlja. The Stooges, David Bowie, New York Dolls, Patti Smith, Television, Joy Division, The Birthday Party, The Smiths, REM, The Pixies, Sonic Youth i EKV - samo su neka od imena kojima su Velveti otvorili put i vizirali kartu za uspeh.
         Njihove pesme: I’m waiting for the man, Venus in furs, Femme fatale, Heroin, All tomorrow parties, European son, White light white heat, The Gift, Pale blue eyes, Lisa says, Stephanie says, Sister ray & Sweet Jane postale su vremenom ikonama undergrounda.
         Istinske vrednosti nikad ne tamne. Onima koji umeju da ih prepoznaju uglavnom su i namenjene. Zar ne?                                                                         
                                                                               
P.S. The Velvet underground su imali samo hiljadu fanova, ali su svi oni formirali svoje grupe.
                                                                                                                    Lou Reed


Dragan Uzelac