Edo Maajka - Put u plus
Helly Cherry
Edin Osmić je od početka karijere više bio storytelling tip repera, nego klasični ’’reprezent’’. Retko je pratio onu elementarnu rep bit gde sebe hvališ i veličaš, odnosno predstavljaš u najboljem svetlu (što često nije slučaj, ali ako može r’n’r zašto ne bi bila i velika rep prevara). Nije da nema i takvih pesama, ali daleko manje od onih ’’pričam ti priču’’. E pa na ovom albumu nema ni prvog, niti drugog, tj. nema u onolikoj meri koliko rep muzika zahteva. A i pitanje je koliko je ovaj album zapravo rep u onom bazičnom smislu, kako muzički, tako i suštinski. Forma jeste zadržana, dakle čovek ne peva već repuje, ali je sadržaj daleko od gorepomenutog esencijalnog majstorstva ceremonije.
Teme koje je Edo Maajka obradio na albumu ’’Put u plus’’ su uglavnom socijalno-političkog karaktera. Ili se obraćao narodu, ili je govorio iz naroda. Tek u par numera je opevao neke lične teskobe koje ga more, a u još manje je nešto pohvalno o sebi rekao. Što se samog muzičkog izraza tiče, nema matrica, tu je bend i tu su prave gitare i bubnjevi, a ne nakucavani kikovi, snerovi i sintovi. Žanrovski bi ovakvu podlogu mogli svrstati u neki jazz/funk koš, ali ima i po nekog žešćeg rifa. Retke su grupe koje ovakvom kombinacijom žive svirke i repovanja mogu zavrediti moju pažnju. Mišljenja sam da je ipak matrica majka rep zvuka. Posebno mi u doba trepa ovakva forma deluje anahrono. Nema sumnje da su u pitanju vrsni muzičari i da su oni to sve lepo složili, ali mislim da je nešto što smo već čuli, pa čak i kod Maajke - na kompilacijskom albumu ’’Spomen Ploča’’ iz 2010. Ako ništa drugo, trebalo je, po mom mišljenju, makar skrečeve neke ubaciti da malo zagolica slušatelje i slušateljke.
Vratiću se sa par rečenica na tematiku pesama, odnosno liričku ekspresiju. Kao što rekoh većinom su socijalno-političkog senzibiliteta. Neko će reći da se takvim izrazom udaljava od Maajke sa početka karijere, a ja ću reći da je jako značajno da postoje kako društveno, tako i politički osvešćeni reperi. Dakle, veoma je bitno da upravo takav jedan Edo sa velikim socijalnim i medijskim kapitalom peva o stvarima koje su i te kako relevantne u datom istorijskom trenutku. Bosanska rep scena je oduvek bila za korak ispred srpske što se tih stvari tiče. Za Marchela bi isto tako neko rekao da je srpski pandan Edi, ali to je daleko od tačnog, jer za početak Marchelo nije, a Edo Maajka jeste leve provenijencije, kome su jednako važni i antifašizam, ali i ekonomska, i socijalna pravda. No dobro, da ne idem sad dublje u (anti)analogiju, svakako mislim da je jedan Edo sa takvim tekstovima, kakvi krase i ovaj album, i te kako potreban muzičkoj sceni našeg govornog područja, da podseti ili predoči šta se oko nas zbiva i šta će se dešavati ako ne krenemo prst na čelo stavljati.
Sada bih krenuo sa analizom pesama i, apropo poslednje rečenice prethodnog pasusa, počeću sa trećom numerom na listi - ’’No Pasaran’’. Ova stvar je prvobitno urađena sa Koolade-om, ali su je Edo i bend dodatno razradili. Što se teksta i poruke tiče, ona je po meni najbolja. Čovek je bukvalno opisao današnji latentni fašizam i objasnio zašto ga se treba bojati i šta on znači za nekog ko nije beli čovek Evrope. Pominjanje panka mi je takođe bilo simpatično. A instumentalni segment? Tu zlatnu medalju na albumu odnosi traka ’’Od sutra’’. "Himna prokrastinacije" je meni muzički najdraža iz razloga što je najveselija, a to je pak zato što je za bazu uzeta melodija Kariba, konkretno ska.
Na albumu ima i par gostiju. Yaya iz grupe Jinx na ’’Bolje je bolje’’, u kojoj je Edo odao pijetet legendarnom Tusti (RIP) iz KUD Idijota, potom na pesmi ’’Otrov’’ Dino Šaran iz sastava Letu Štuke i na poslednjoj – ’’Novi dan’’, onoj koja zatvara album gostuje Aleksandar Antić AKA Alejuandro Beundija iz splitskog TBF-a. Traka ’’Otrov’’ mi je najmanje dojmljiva od svih sa albuma. Čista pop stvar, a to je ono što mi se ne dopada, iako ima lep tekst, lične tematike.
Lične, ali i političke jesu i ’’Ne mogu disat’’, ’’Izdajničko kolo’’ i naslovna ’’Put u plus’’. Pesma ’’Kreator’’ koja otvara album mi je isto super. Jedina je koja ima čist reperski, reprezent refren. Instumentalno je takođe interesantna jer poseduje jak i tvrd gruv koji na trenutak koketira sa nu metalom. Flert sa čvršćim zvukom je evidentan i kod ’’Ti meni ništa’’, dok je bosanski melos više nego prisutan u refrenu numere ’’Dolazim i odlazim’’, što mi je odlično jer je izletelo iz vokalno-instrumentalnog kalupa.
Pošto smo se približili kraju ove recenzije, valjalo bi reći da je ’’Put u plus’’, sa 11 pesama, izdao Dallas Records, a i to da je ovaj novi Edin album objavljen nakon šest godina diskografske pauze.
Da rezimiram. Rep i bend nisu u potpunosti moja šolja čaja, ali rep i socijalno angažovani tekstovi, obaška ili skupa, i te kako jesu. Ponoviću ono što sam već rekao – nužno je postojanje umetnika ovakvog tipa. Njihova uloga je mnogostruka, a značaj opipljiv. A što se muzike tiče, Edo i Tuzla su old school. Kapiram da bi bilo mnogo da od njega tražim trep album sa političkim tekstovima, ali povratak na matrice i kooperaciju sa Koolade-om, Dash-om, Billian-om ili nekim drugim bitmejkerom i producentom, jesu realna opcija. Novi album - muzički ne baš, tekstualno pun pogodak. Tako bi nekako zaključao temu, baš onako kako je minus put u plus.
Nemanja Mitrović Timočanin
Teme koje je Edo Maajka obradio na albumu ’’Put u plus’’ su uglavnom socijalno-političkog karaktera. Ili se obraćao narodu, ili je govorio iz naroda. Tek u par numera je opevao neke lične teskobe koje ga more, a u još manje je nešto pohvalno o sebi rekao. Što se samog muzičkog izraza tiče, nema matrica, tu je bend i tu su prave gitare i bubnjevi, a ne nakucavani kikovi, snerovi i sintovi. Žanrovski bi ovakvu podlogu mogli svrstati u neki jazz/funk koš, ali ima i po nekog žešćeg rifa. Retke su grupe koje ovakvom kombinacijom žive svirke i repovanja mogu zavrediti moju pažnju. Mišljenja sam da je ipak matrica majka rep zvuka. Posebno mi u doba trepa ovakva forma deluje anahrono. Nema sumnje da su u pitanju vrsni muzičari i da su oni to sve lepo složili, ali mislim da je nešto što smo već čuli, pa čak i kod Maajke - na kompilacijskom albumu ’’Spomen Ploča’’ iz 2010. Ako ništa drugo, trebalo je, po mom mišljenju, makar skrečeve neke ubaciti da malo zagolica slušatelje i slušateljke.
Vratiću se sa par rečenica na tematiku pesama, odnosno liričku ekspresiju. Kao što rekoh većinom su socijalno-političkog senzibiliteta. Neko će reći da se takvim izrazom udaljava od Maajke sa početka karijere, a ja ću reći da je jako značajno da postoje kako društveno, tako i politički osvešćeni reperi. Dakle, veoma je bitno da upravo takav jedan Edo sa velikim socijalnim i medijskim kapitalom peva o stvarima koje su i te kako relevantne u datom istorijskom trenutku. Bosanska rep scena je oduvek bila za korak ispred srpske što se tih stvari tiče. Za Marchela bi isto tako neko rekao da je srpski pandan Edi, ali to je daleko od tačnog, jer za početak Marchelo nije, a Edo Maajka jeste leve provenijencije, kome su jednako važni i antifašizam, ali i ekonomska, i socijalna pravda. No dobro, da ne idem sad dublje u (anti)analogiju, svakako mislim da je jedan Edo sa takvim tekstovima, kakvi krase i ovaj album, i te kako potreban muzičkoj sceni našeg govornog područja, da podseti ili predoči šta se oko nas zbiva i šta će se dešavati ako ne krenemo prst na čelo stavljati.
Sada bih krenuo sa analizom pesama i, apropo poslednje rečenice prethodnog pasusa, počeću sa trećom numerom na listi - ’’No Pasaran’’. Ova stvar je prvobitno urađena sa Koolade-om, ali su je Edo i bend dodatno razradili. Što se teksta i poruke tiče, ona je po meni najbolja. Čovek je bukvalno opisao današnji latentni fašizam i objasnio zašto ga se treba bojati i šta on znači za nekog ko nije beli čovek Evrope. Pominjanje panka mi je takođe bilo simpatično. A instumentalni segment? Tu zlatnu medalju na albumu odnosi traka ’’Od sutra’’. "Himna prokrastinacije" je meni muzički najdraža iz razloga što je najveselija, a to je pak zato što je za bazu uzeta melodija Kariba, konkretno ska.
Na albumu ima i par gostiju. Yaya iz grupe Jinx na ’’Bolje je bolje’’, u kojoj je Edo odao pijetet legendarnom Tusti (RIP) iz KUD Idijota, potom na pesmi ’’Otrov’’ Dino Šaran iz sastava Letu Štuke i na poslednjoj – ’’Novi dan’’, onoj koja zatvara album gostuje Aleksandar Antić AKA Alejuandro Beundija iz splitskog TBF-a. Traka ’’Otrov’’ mi je najmanje dojmljiva od svih sa albuma. Čista pop stvar, a to je ono što mi se ne dopada, iako ima lep tekst, lične tematike.
Lične, ali i političke jesu i ’’Ne mogu disat’’, ’’Izdajničko kolo’’ i naslovna ’’Put u plus’’. Pesma ’’Kreator’’ koja otvara album mi je isto super. Jedina je koja ima čist reperski, reprezent refren. Instumentalno je takođe interesantna jer poseduje jak i tvrd gruv koji na trenutak koketira sa nu metalom. Flert sa čvršćim zvukom je evidentan i kod ’’Ti meni ništa’’, dok je bosanski melos više nego prisutan u refrenu numere ’’Dolazim i odlazim’’, što mi je odlično jer je izletelo iz vokalno-instrumentalnog kalupa.
Pošto smo se približili kraju ove recenzije, valjalo bi reći da je ’’Put u plus’’, sa 11 pesama, izdao Dallas Records, a i to da je ovaj novi Edin album objavljen nakon šest godina diskografske pauze.
Da rezimiram. Rep i bend nisu u potpunosti moja šolja čaja, ali rep i socijalno angažovani tekstovi, obaška ili skupa, i te kako jesu. Ponoviću ono što sam već rekao – nužno je postojanje umetnika ovakvog tipa. Njihova uloga je mnogostruka, a značaj opipljiv. A što se muzike tiče, Edo i Tuzla su old school. Kapiram da bi bilo mnogo da od njega tražim trep album sa političkim tekstovima, ali povratak na matrice i kooperaciju sa Koolade-om, Dash-om, Billian-om ili nekim drugim bitmejkerom i producentom, jesu realna opcija. Novi album - muzički ne baš, tekstualno pun pogodak. Tako bi nekako zaključao temu, baš onako kako je minus put u plus.
Nemanja Mitrović Timočanin