Zona sumraka, ili You gotta be kidding! I’m living in Serbia! (Prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #3)
Helly Cherry
Neko će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu, Everybody loves a good villain.
Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.
„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.
Sa druge strane – zombiji.
Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste.
Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.
Ocena: 4/5
„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.
Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.
Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,
Ocena: 4/5
Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.
Ocena 5/5
Ivan Jovanović Nightflier
Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.
„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.
Sa druge strane – zombiji.
Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste.
Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.
Ocena: 4/5
„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.
Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.
Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,
Ocena: 4/5
Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.
Ocena 5/5
Ivan Jovanović Nightflier