Duhovi i ruska mafija, Osvrt na epizodu Dilana Doga „Duhovi čuvari“ (Veseli četvrtak #136)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Većini ljubitelja Dilana s kojima sam razgovarao, ova epizoda je daleko od omiljene. Najčešće zamerke svode se na u suštini banalnost i trivijalnost radnje, na svođenje Dilana na obično privatno njuškalo i tabanalo, unatoč vrlo jakom i sveprisutnom elementu natprirodnog u ovoj epizodi.

Istini za volju, ne može se poreći da se scenarista, Luiđi Minjako, nije pretrgao od originalnosti, pa je moguće da odijum spram ove epizode potiče upravo od toga što se čitaoci na neki način osećaju prevarenim. Naime, obećana im je promena famoznog statusa kvo i pomaci u serijalu pod Rekionevom uredničkom palicom, a dobili su priču koja se na prvi pogled ne razlikuje preterano od epizoda pre tog mekog ributa serijala.

Slutim da je problem tek polovično u tom ributovanom Dilanu, a najmanje polovično u Dilanovim čitaocima. Tačnije, omatoreli su. To samo po sebi nije loše, ali nosi breme životnog a i žanrovskog iskustva, pa sve jednostavno ostavlja slabiji utisak. Naravno, ove nove epizode jesu slabije od najboljih starih, ali nisu slabije od najlošijih starih. To je već samo po sebi dovoljno za ovakav strip, koji traje 32 godine. S treće strane, nekadašnji Dilan je izmešten iz stvarnosti i mimo horora. Jeste da večito nema pare, ali to zapravo nema neke posledice na radnju. Ja sam spoznao šta je istinski horor tek u tridesetima, kada su pritisli računi, kirije, troškovi, krediti... U neku ruku, ovaj novi Dilan je stvarniji nego što je bio osamdesetih - i utoliko bliži meni kao čitaocu.

Novi urednički pravac svakako je promenio Dilana u žanrovskom smislu; sve je manje horora, a sve više urbane fantastike. Utoliko je ova epizoda savršeno u skladu s tim novim svetonazorom, jer je natprirodno svedeno na obično – i to ne samo za Dilana, već i za glavne učesnike u priči mimo njega. Na kraju krajeva, zar nije očekivano da se nakon trista i kusur epizoda redovnog serijala i ko zna koliko specijalaca, almanaha i trista drugih čuda naš junak svikne i srodi s natprirodnim toliko da je to njemu sada new normal, što se kaže u selima po Srbiji.

Ako su epizode s kraja osamdesetih i početka devedesetih uporedive s kultnim horor filmovima, originalnim i hrabrim, epizode s Rekionovim uredničkim potpisom pre bi se mogle porediti s nekom solidno koncipiranom visokobudžetnom serijom (krećemo se od Dosijea X preko Charmed pa do Fringe) koja prema radnji i protagonisti gaji slice of life pristup u kome su čudovišta i horor tek začin za svakodnevicu. Dve epizode smeštene u Vikedford su mi recimo odlične jer se u njima odnos Dilana s Blokom razrađuje više i bolje nego u prethodnih 300 i kusur. U skladu s tim, imam utisak da smo imali prilike da pogledamo nekoliko uvodnih epizoda, nakon kojih su usledili fileri, pa se epizodoma VČ #135 i VČ #136 vraćamo u glavni pripovedni tok.

Govoreći bez ikakvih pretenzija na objektivnost, meni je ova epizoda prilično bolja od prethodne dve (obe Simeonijeve). Potka je istkana gusto, nema logičkih šupljina kao u prethodnoj epizodi, sve teče ustrojeno kao švajcarski sat i – doduše – jednako toliko uzbudljivo.

Međutim, ima izvesnog uživanja i u konzumaciji sadržaja koji prati određene šablone na koje je konzument navikao, ne opterećujući mu stvarnošću istrošene vijuge. Ima drugih stripova od kojih očekujem da se obraćaju mom aktuelnom ja i da mi pomeraju mozak kada ih čitam. Od Dilana zapravo samo tražim delimično uljuljkivanje u nostalgiju, a delimično neku potvrdu da je moj heroj iz detinjstva odrastao u osobu s problemima makar donekle sličnim mojima, pošto sam i ja u neku ruku rastao u Dilana.

Stari Dilan je bio dodatno oneobičajen našom društvenom stvarnošću. Sve nam je bilo trostruko strano: italijanski strip, horor, čija se radnja odigrava u UK. A mi smo još bili deca. Danas smo svi mi u kulturološkom smislu najmanje polovično a možda i više Ameri. Hoću da kažem, te dve paralelne životne linije - naša i Dilanova - vremenom su odmakle dovoljno daleko da su počele da se ukrštaju. A čini mi se da je i Rekione negde na tragu tog stava.

Minjako se, čini mi se, scenaristički ponaša kao vojnik partije u ovoj epizodi, odnosno sledi zadatak i vezuje konja gde mu gazda kaže, premda u skladu s granicama svoje pripovedačke nadarenosti.

Istini za volju, kompletan utisak o epizodi u priličnoj meri popravlja prevod, za koji tvrdim da je naročito u epizodama nakon „Dubokog svemira“ najpitkiji prevod stripa objavljen na Ex-Yu tržištu; ne znam u kojoj je meri za to zaslužna koleginica koja potpisuje prevedene oblačiće, a u kojoj redakcijska adaptacija prevoda, ali pored ovako dobrog prevoda besmisleno je čitati bilo koje drugo izdanje, sve i da je dostupno.

Utoliko je zabavna greška koja se potkrala i prevodiocu i redakciji. Naime, u ovoj epizodi veliku ulogu ima ruska mafija, koja se ovde pominje pod svojim originalnim nazivom. Međutim, Italijani očito nisu bili svesni da se i slovenske reči menjaju po padežima, pa se o toj organizaciji svuda govori kao o „vor v zakone“. Ovo je inače nominativ jednine i znači doslovce „lopov po zakonu“, dok bi množina – naročito kada se govori o organizaciji u celini – bila „vori v zakone“. Za ovo zaista sleduje packa redakciji, ali mimo toga prevod je savršen.

Dakle, ovo je sasvim solidna i – štono kažu fakultetski obrazovani kritičari – korektna epizoda, ali epizoda koja serijalu u celini a ni Rekioneovom uredničkom delu ne donosi nikakvu dotatnu vrednost, iako njeno čitanje sasvim prija.

Ivan Jovanović Nightflier



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva