Prakopa "Fortress" tour - Dnevnik sa turneje (16-19.2.2018)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prošlog leta, negde u sred spremanja ispita dobio sam poziv od drugara iz benda Prakopa da im se priključim na bas gitari. Moj primarni instrument jeste gitara, ali s obzirom na činjenicu da su mi u Prakopi svi dugogodišnji prijatelji rešio sam da im pomognem u crust/punk/metal misiji difuzije ovakvog zvuka. Sa mnom na basu su imali tek jedan koncert pre ove turneje o kojoj ćete čitati u nastavku i to sa sa makedonskim rawpunk/crust sastavom Disease. Međutim, vežba i puno rada doveli su do toga da smo bili spremni za produženi vikend u Hrvatskoj.

DAN I – 16.2.2018, ŽUPANJA (MKC)

sa Hellback i No Name

Dan pre tog petka šesnaestog, u četvrtak, jelte, petnaestog, puče meni žica na bas gitari – bas gitari koju pozajmih za potrebe tamburanja u Prakopi od prijatelja Vasea (ex-Cut Off). Da li su se sile nebeske ili ovozemaljske tada igrale sa nama? Ne se znae. Ironija ne staje već grize dalje - državni praznik u čast Sretenjskog ustava (1835), odnosno Prvog srpskog ustanka (1804) bejaše tih dana i naravno da su sve radnje bile zatvorene ili barem one koje su meni bile potrebne – muzičke. Ipak, ovde uleće muzičarsko-zaječarska solidarnost, pa mi Ivča Bass, koji trenutno roka sa Magic Bush bendom - komšijama iz BIM Slavije, a nekada rokao sa mnom u Velikom Prasku, udeljuje žicu. Ovo se direktno ticalo mene, a da ne pominjem još par (ne)zgoda koje su snašle ostatak benda. Nije tema. Ajmo dalje i ajmo na put. Sve je spremno.

Našli smo se u studiju, popakovali instrumente, seli u kola i krenuli lagano. Mitar, Bora – frontline, moja malenkost (Nemča) i Stefan – čuvaju đale. Usput smo opet nahvatali Ivču da mi da još neke tehnikalije za koje takođe nije bilo vremena, ni mogućnosti kupiti ih u sred praznika. Kako to obično biva, negde kod Doma omladine polukružno i nazad u studio da Mitar pokupi ono što zaboravljeno ostade. Sati je 15 i konačno, ali ovog puta stvarno, krenusmo!

Put je protekao lagano i bez nekih većih komplikacija. Na granici nas nisu maltretirali, a do Županje smo stigli za manje od dva sata. U kolima smo preslušavali disk koji je Mitar u poslednjem trenutku izmiksovao i sredio, upakovao u odličan kartonski omot i na taj način obezbedio prvo Prakopino fizičko izdanje. Ja na tim snimcima ne sviram, već je na bas gitari prvi član Andrej, dok bekove peva basista koga ja zamenih – Damjan. Odličan zvuk i miks, a album se zove ’’Fortress’’.


Županja nas je dočekala po svetlosti dana, u 17h otprilike. Tipična panonska varošica, ali za razliku od mnogih srpski sestara iz identičnog morfotektonskog okoliša, ima MKC. Ovaj Multikulturni centar Županje je spojen sa kafićem ’’Okac’’ koji nam je u suštini bio i odrednica. Prvi skeč se desio na raskrsnici. Mitar upita dve neke devojke gde je ’’OKCE’’. One ga ispraviše pravim nazivom i rekoše da nemaju pojma. Carski. Intuitivno zapičismo pravo od glavne gradske raskrsnice i naletesmo na ogromni grafit ’’Sick As We Are’’, inače ceo naziv hc/punk festivala SAWA koji radi ekipa okupljena oko MKC-a, na čijim se zidinama ovo umetničko delo nalazi. Pored grafita, odbor za doček behu i naši domaćini Dretva i Dare koji su u najveće pripremali kotlić gde će se kasnije krčkati slavonska pasuljčina. Tu smo malo zablejali, setili se dana Monteparadisa, popričali o Županji i o privatnim (ne)daćama i mic po mic približismo se početku certa, koji je, by the way, nosio ime - ’’Prokletstvo praznog piva’’. Hehe. Tonska je odrađena i sve je bilo spremno.

Ipak, vredelo bi par redova posvetiti samom prostoru. Što se pravne strukture tiče, MKC je u vlasništvu grada, ali se grad ne meša u rad omladinaca i omladinki koje su prostor priveli nameni. Totalnu autonomiju imaju svi ljudski elementi kolektiva, te je u tom smislu MKC bio domaćin i Hladnom Pivu, i Municipal Waste-u, i ansamblu Let 3, i nama... Prostor koriste i lokalni bendovi za probe, pa smo u bekstejdžu i sobi za spavanje videli brdo opreme. Recimo da bi bilo kul pomenuti da smo spavali u prostoriji gde Opća Opasnost pika probe. ’’Hej živote, hej sudbino’’ fazon. Sam prostor gde se održavaju svirke je ogroman. Prisutan je i šank, ali i galerija (balkon) koja se oslanja na zidine. Ekstremno carski izgleda. Kapiram da Beograd, a kamoli neki manji grad, nikad ovako nešto nije imao, a da je bilo dostupno DIY hc/punk sceni. Prostor su podelili na pola velikim drvenim kutijama, na njih okačili ’’ŽUPANJA HARDCORE’’ zastavu i pustili muziku sa razglasa da veseli prisutne dok koncert ne krene.

Prvi bend koji je veče otpočeo u 22.30 je bio No Name iz Požege. Čuo sam za njih ranije, dok sam u većoj meri pratio požešku hc scenu (pre desetak godina), ali nekako nikada nisam baš seo da preslušam. U pitanju je bazični punk rock sa repertoarom koji se uglavnom oslanja na obrade. Čini mi se da su pioniri ovog zvuka na lokalu, ali neću da tvrdim. Pevač je jedini iz original postave dok mu u izvedbi pomaže ostatak PŽ scene. Od autorskih sam zapamtio samo jednu numeru koja se ticala ekologije, dok su obrade išle od Psihomodo Popa, preko Riblje Čorbe (jeste, dobro ste pročitali i to usma ’’Ja ratujem sam’’), do Pekinške Patke.

Drugi bi, takođe iz Požege - Hellback. Gitara/muški vokal, ženski vokal i bubanj. Gitarista se nije pomerao sa startne pozicije jer svira u oba sastava. U pitanju je (krasterski) hardcore punk. Pre 10+ godina sam nabavaljao brdo muzike koja dolazi iz ovog slavonskog grada i ukoliko me sećanje ne vara Hellback je bio jedan od njih. Pesma koja je Boru oduševila i gde je viknuo da je bolja od originala bejaše ’’Nikad se ne predajem’’ od Kraljevskog Aparatmana. Taj bend mislim da su i metalci iz Srbije zaboravili, ali eto, slavonska pankerka i pankeri nisu.

I onda na red dođosmo mi – Prakopa. Interesantno je što su nam ime po Hrvatskoj svi pogrešno akcentovali, pa umesto na prvom samoglasniku, akcenat je išao na "o". No, to u suštini nije ni bitno, već ono što jeste – počeli smo tačno u ponoć i svirali skoro sat vremena. Nekih 30, 40 ljudi je bilo u publici, ali se ta brojka skoro pa prepolovila negde na pola nastupa kada su požeški panksi zapalili. Osam, devet pesama su bile deo našeg tour repertoara, ali smo već u Županji stigli na 10+ jer je ekipa bila u fazonu da svirimo još. Nismo se libili da roknemo još neku preko zacrtane set liste. Zvuk je bio dobar, ali je rasveta bila ubij bože – po moju malenkost. Ispred ’’bine’’ je sve to izgledalo efektno, ali je meni pored bas  pojačala i za instrumentom bilo ko na rejvu. Zeleno neonsko svetlo mi je blještalo u facu koju god pozu zauzeo, a uzimajući u obzir da mi bas nije primarni instrument, vozio sam se ko u luna parku. Međutim, kad se sve sabere, svirka je bila super. Mi smo se dobro zabavili, vernoj novoj publici i organizatorima je bilo kul, tako da suma sumarum – bomba. U jedan sat iza ponoći, ende. Kraj svirke, ali početak aftera koji je za neke trajao i do 8, 9 ujutru, a tu su se mogle čuti razne dogodovštine lokalne ekipe od problema oko organizacije Six Pack koncerta, do karijernih početaka Opće Opasnosti. Na kraju se i zasviralo, a malo i odspavalo.

Drugi dan je lagano krenuo, a Stefan i ja, negde oko 11 sati, skoknusmo do kafića pored na čaj i kafu. Kada smo se malo okrepili pođosmo putevima županjskim, bez ikakvih smernica i potpuno... Ne, ipak nije bilo baš tako. Dobili smo okvirnu adresu dobrog bureka Županje, ali ga ne nađosmo. Ono što smo pak našli jeste katolička crkva gde ti na izlazu kažu ’’IDI, BUDI KRISTOV SVJEDOK’’, spomenik prvoj fudbalskoj lopti Hrvatske iz 1880. godine, par grafita BBB-a i Torcide, po neki ustaški, te antifa i na posletku spomenik borcima poslednjeg rata. E, da, bio je tu još jedan interesantan grafit na kome je pisalo ’’Kako vam je uspelo zlato pretvorit u kamen’’. Kako?

Pošto je burek tog subotnjeg jutra rekao ne komšijama, vratili smo se nazad u MKC. Međutim, dobri domaćini naši nisu nas hteli ostaviti gladnima. Tim povodom nas je Dare odvezao do pekare na drugom kraju grada. Pri povratku nazad napravili smo jedan kratak đir kolima po Županji ne bi li nam pokazao ono što mi preskočismo. Uglavnom su to bile lekcije iz istorije i to iz Drugog svetskog rata. Prvo smo posetili taj čuveni stadion gde se počelo sa ’’fucom’’ u Hrvata, pa teniski teren (sa identičnom pričom). Dalje smo išli do Save ne bismo li videli partizanski spomenik palim borcima, uz naznaku da je nešto nizvodnije još jedna spomen ploča ali ovog puta, pogađajte nijednom – ustašama. Zatim smo skoknuli do kuće žene koja je prva u Županji nosila gaće i vozila bajs i na kraju do kuće gde je na fasadi izmerena najveća dubina Save u trenutku kada je poplavila ovo područije. Na putu ka MKC-u još malo lekcija o znamenitim građanima Županje, uglavnom ustašama koji su u slobodno vreme bili i pesnici, pa malo i o etničkom čišćenju Roma-tamburaša, Jevreja i Srba po subrbiji ovoga grada i to je to. Hvala Dare na ovakvom itinereru i istorijskim činjenicama (plaky).

Popakovali smo se i pozdravili sa poslednjim mohikancima od sinoć i lagano, ali siurno put pod noge ka Zagreb belog gradu. Veliko hvala ide Dretvi (na organizovanju celokupne fešte i velikog uloženog truda!), Mesketu (za suorganizaciju i upoznavanje sa lokalnom scenom putem razglasa), Daretu (za pripremu hrane i turistički obilazak Županje), kao i svima onima koji su posetili koncert ’’Proklestvo praznog piva’’, koji su na njemu svirali i koji su na bilo koji način te večeri sa istim (i sa nama) bili povezani. Do sledećeg viđenja, još jednom, veliko hvala!

DAN II – 17.2.2018, ZAGREB (Reci:Klaonica)

VII rođendan Reci:Klaonice sa UxBxTx, Nailed In i Mališa Bahat

Pošto je neko iz Požege zaboravio ranac u Županji, zamoljen sam da isti ponesem i da ga ostavim na najbližoj naplatnoj rampi Požegi. To smo i učini i nastavili da jezdimo dalje ka Zagrebu. Naravno da smo se malo izgubili na ulazu u prestonicu Hrvatske, ali smo se brzinom svetlosti vratili u kolosek i zapucali pravim putem. Oko 18.30 smo bili na parkingu Konzuma, nadomak Reciklaone. Poslednji put sam je posetio kada smo išli na Poison Idea-u i moram da primetim neke novine po kraju. Malo su rušili, malo pregrađivali, pa smo jedva iskobeljali iz žičane ograde i blatišta, te na koncu napipali betončinu nekadašnjeg klaničnog kompleksa grada Zagreba. Stigli smo prvi. Ekipa je tak sređivala prostor i nameštala stejdž, ali taman smo imali vremena da popijemo po jedno JELEN pivo. Hehe, idući put se nadam Zaječarskom. Šalim se naravno, popili smo Krušovice, ali je svakako drugi izbor bio Jelen, za koji kažu da je najjeftinije pivo koje se trenutno može naći u ZG-u.

S obzirom na činjenicu da smo itekako poranili, zamenili smo mesto bleje. Iz prostora za svirke na sprat, odnosno u dnevni boravak. Inače ovaj događaj je bio u čast sedmog rođendana Reci:klaonice. Sećam se Monte Paradisa 2010. gde sam upoznao neke od pionirki ovog skvota i sećam se kada su mi iste rekle da je u najavi zaposedanje novog prostora u Zagrebu. I eto, već iduće godine tzv. Klaonica je udarila svoje temelje. Prostor je ogroman i ekipa se odlično organizovala. Ono što sam primetio jeste da je puno novih, mladih lica prisutno. Jedan dugogodišnji poznanik sa hc punk scene iz Rijeke nam je rekao da je ta mlađarija mahom iz njegovog grada. Tako da Reka roka!

Oko 22 časa je krenula tonska proba. Za to vreme smo Mitar i ja imali rap battle, koji je bio samo uvod u višečasovnu razmenu rima koja je usledila dan posle u Puli. Vremena je bilo na pretek i moglo se lagano čavrljati sa ljudima koji nisu deo beogradske svakodnevnice i koje dugo nismo videli.

Prvi bend koji je presekao vrpcu ovog velelepnog događaja bejahu UxBxTx iz Zagreba. U pitanju je trojac – gitara, bubanj, vokal. Pevač je nešto stariji od ostatka sastava, ali se energijom utrkuje i prestiže čak i neke ljude iz publike. Dok su oni svirali dogodio se prvi i poslednji incident večeri. Naime, neki pijani lik, koga sam zamjetio kao problematičnog još pre početka certa, je pao na pojačalo i izvrnuo naglavačke sebe, ali što je još bitnije, i gitarsku glavu momka iz Mališe Bahatog. Srećom pukla je samo zaštitna plastika, ali koliko sam skapirao gitarista je uzeo podatke liku pa su se valjda raskusurali u danima nakon giga. Vratimo se na UxBxTx. U pitanju je haotični hc punk. Vokalista se u nekim delovima nastupa služio ’’puškicama’’ na kojima su se nalazili tekstovi. Ko Kebra čoveče. U publici je bilo ludilo, a istoj se pridružio i gitarista koga u suštini nije ni bilo na stejdžu tokon nastupa.

Drugi bend koji je upriličio ovo slavlje beše Mališa Bahat. Dolaze iz Koprivnice, odnosno Varaždina, odnosno Siska. Kapiram da je pevač Geč iz Varaždina jer se sećam njegovog dijalekta – bum, buš, pam, dš (ko nadimci iz Majdanpeka), koji me neodoljivo podsetio na ultimativni hit Mustač Benda ’’Šudra vozim, šudra bode’’, hehe. Sve u svemu, momci su prikazali jedan dobar i interesantan set na tragu francuske škole screamo pravca. Nešto su doduše kratko svirali, koliko se sećam. Svega dvadeset minuta. Geč je sve vreme bio u publici i imao centralnu poziciju, dok se publika grupisala oko njega. Atmosfera je malo olabavila dok su oni svirali, ali je to nekako bio manir koji je pratio dalji razvoj koncerta.

Na đendanu je trebalo da zasviraju i italijani Storm(o), ali su otkazali. Umesto njih su upali Nailed In, na moju veliku radost. Nakon što se raspao po mom izrazito subjektivnom mišljenju najbolji ex-yu hardcore bend u poslednjih deset, petnaest godina – Declaration, neki od bivših članova udružiše snage sa kolegama takođe rahmetlog Black Gust-a i napraviše ovu grupu. Meni su oni potpuni (muzički) carevi. Hardcore zvuk, nešto brži, ne toliko komplikovan, sa agresivnijim vokalom. Podsećaju na Negative Approach. U svojih pola sata svirke prošarali su po repertoaru, pa je bilo novih, ali i onih sa prvog S/T EP-ja iz 2016. godine. Definitivno nešto što mi je najviše leglo te večeri. Nastup su završili oko 1.10.


Pošto su generalno velike pauze pravljene između bendova i mi se u skladu sa tim opustili, pa tek oko pola 2 izašli da se nameštamo. Da ne može sve da ide kao po loju pobrinule su se ine sile (možda one iste sa početka dnevnika). Bas glava ne šljaka. Tu smo izgubili nekih 15, 20 minuta u pokušaju da je osposobimo, a kad je stvar bila jasna - da je krepao (ili da je u kliničkoj smrti), uleteo je Crni, basista Mališe Bahatog, sa svojom glavom. Sranje je realno, a nije ni slatko, te u to ime potrošismo još oko pola sata jer je Mitra zezalo njegovo sredstvo soničnog informisanja. Čivije na novoj gitari su se nešto ujebale, pa se žica nije dala naštimovati nikako. Ubili smo ljude u pojam što je rezultiralo time da se dosta njih razbežalo gajbama ne gajeći preteranu nadu da će se muziciranje nastaviti. IPAK! Prakopa se nije dala obeshrabriti niti tehnikom ubiti, te smo koncert započeli u 2 i 10. Napokon. Nije kao da su svi zapalili gajbama i u tom smislu publike jeste bilo u zadovoljavajućoj brojci. Pojavilo se dosta naših prijatelja iz Beograda koji žive u Zagrebu, a i oni koji su ostali bili su izuzetno agilni. Podrška nije izostala, pa smo od prve do poslednje pesme imali pogo i raznorazne tipove gibanja ispred bine. Onaj pijani lik sa početka priče se povampirio baš za naš nastup, a prespavao je i Mališu i Nailed In. Stefan mu je odmah dao do znanja da nas batali bahatosti, a bogami ni ja, koji sam stejdž zamenio podijumom za ples, mu nisam dozvolio  da se previše približi instrumentu. Empirijski je već dokazano da je lik u koliziji sa predmetima koji emituju ili proizvode zvuk. Dosta o njemu. Svirali smo ceo onaj naš repertoar sa turneje uz još par nekih dodataka i tako set razvukli na sat vremena svirke. Sub-site je celo veče ispratio kamerom, pa možete konsultovati youtube ne bi li ste videli kako je zapravo bilo. Meni najjači koncert na turneji i sigurno jedan od top 5 na kojima sam svirio. Mega smo bili zadovoljni i srećni nakon istog. Nismo toliko čak ni ispadali. Sve smo lepo uklopili i reakcija je bila super.


Rođendan je, tako da nema kraja. Gitaru i ostale instrumente zamenili su laptopovi i miksete. Za after su bili zaduženi Alex sa Sirom, Goldo i Sead. Izbor je bio šaren. Prvo world music. Od Kariba, preko Afrike, do Rusije. Onda klizeći start sa Wu Tang Clan-om, te jedan mavašigeri sa Oliverom Dragojevićem, pa bekend Muharema Serbezovskog (Džingo, Džingo, Mango Džingo) i šah mat sa nekim srpskim narodnjacima i trubama. Ludilo. Neke numere sa početka su bile čista egzotika i nisam stigao da ih priupitam koje su po sredi, te ako čitaju ove redove i imaju neki tracklist od tada, nek mi proslede. Najveći fan igre, omanji panker sa čirokanom po sred srede, nije posustajao, pa je solo plesao do iznemoglosti. Odnosno do trenutka kada su izneli neku lutku punjenu bombonama koju su bejzbol palicom raspizdili i tako pobombonili ceo prostor. Organizovana je bila i tombola. Pre svirke su svi posetioci i posetiteljke dobili papiriće sa svojim brojevima. Moj beše 31 i, kakve li sreće, prvi sam dobio nagradu. ’’Posle kiše dođe duga’’, što bi rekao jedan estradni SNS umetnik i tako nakon svih nedaća na bini, eto sreće – dobio sam neke treš/kič tregere. Sad mogu u skinheade zvanično! Na kraju su svi izvukli po nešto. Mitar kostursku glavu za radni sto, Bora isto neki gedžet simpatični. Žur se preneo do svitanja, a mi smo oko sedmice o’šli na kuntakis. Spavali smo u fino zagrejanoj gostinskoj sobi skvota u kome je bilo brdo nekih stranaca.

Oko 11, pola 12 smo ustali i razvlačili smo se do 15 časova. Usput stigli da pojedemo nešto, posvađamo se sa strancima koji su zahtevali mir u spavaoni u tri sata popodne, pozdravili sa domaćinima i krenuli lagano. Svratili smo pre toga do Novog Zagreba ne bi li se ja našao sa ortakom iz NK Zagreb 041 i njihove White Angels navijačke ekipe da pokupim novi bar šal i time makar malo podržim rad ove škvadre. Palo je i snabdevanje za dalje putešestvije, a ono se nastavilo ka Istri.

Veliko hvala celokupnoj ekipi iz Reci:Klaonice, a posebno Mitji i Batarelu, kao i ljudima koji su bili angažovani oko pripreme hrane – preveliki i preobilni izbor. Takođe zahvalnice idu UxBxTx-u, Mališi Bahatom i Nailed In-u sa kojima smo delili binu i dobro se zezali pre i posle koncerta, zatim našim drugarima i drugaricama iz Beograda (Srbije) koji su nas podržali i svima ostalima koji su svojim prisustvom upriličili sedmi rođendan skvota. Do sledeće prilike, još jedno veliko hvala!

DAN III – 18.2.2018, PULA (Haklab – Karl Rojc društveni centar)

sa Scorn

Oko 16h beše kada su kola beogradskih registracija sa članovima Prakope unutra ugledala auto-put. Govnjikavo vreme nas je ispratilo iz prestonog grada Hrvatske, a sneg, kijamet i bele staze Kroacije dočekali u Gorskom kotaru. Uđeš u tunel, izađeš u snežnu oluju, potom izađeš iz nje, uđeš u tunel (mahne ti mehanizovani redar sa puta) i na posletku izađeš na Riječki zaliv gde nema ni traga ni glasa snežnim padavinama. Ludilo.

Negde oko 19h smo napipali glavni grad Istre – Pulu. Svirali smo u nekadašnjoj kasarni jugoslovenske vojske ’’Karl Rojc’’. Veterani pulske hardcore punk scene (danas udruga Monteparadiso) su još 90-ih upali u zgradu i skvotirali dobar deo iste. Vremenom su u ovu građevinu počele da upadaju raznorazne nevladine organizacije pa je ista postala socijalni centar, a ne skvot. Monteparadiso ima oko 400 m2 prostora na raspolaganju i za to plaća neku simobličnu cenu. Koliko sam ja razumeo, samo troškove komunalija. Imaju najviše kvadrata jer su se prvi drznuli da okupiraju zgradu. Mi smo nastupali u nekadašnjem Haklabu, koji je sada preuređen za svirke. Pamtim ovu sobu još iz vremena mog prvog odlaska na Monteparadiso festival 2008. godine. Tada je ona bila infošop. Odlično su ga sredili. Na zidovima su plakati koncerata koje su organizovali, ali su tu i oni koje su posetili širom Hrvatske, bivše YU domovine i inostranstva. Pre nego što je večera bila spremna imali smo tačno toliko vremena da odigramo dve partije bilijara – koji se nalazi jednoj od prostorija kojima raspolažu i u kojoj komotno može hokej da se igra. Uz zvuke Gorilla Biscuits-a, pali su i Mitar, a kasnije i Bora. Što bi rekli Jedino Rešenje - ’’Ja sam pobednik, ne mogu mi ništa’’. Hehe. Bilijarske kugle, zamenismo onima od leblebije. Na meniju je bio falafel u tortilji sa hiljadu i jednom salatom i namazima. Pokidali smo se kao bilmezi, a has je do te mere bio dobar da je Bora zapakovao i lanč pakete.


U Haklabu se ekipa već skupila. Mlade nade pulske scene ispunile su prostor i verno čekale da njihovi vršnjaci Scorn dohvate instrumente i prikažu kakav je to njihov crust izraz. Četvorica ih je u grupi i uglavnom su svi rođeni krajem prošlog ili početkom ovog veka. Da se politička tradicija krajnje levice u Puli neguje i kroz mlađe generacije pokazala je jedna pesma ove mlađarije koja govori o Karlu Đulijaniju - momku koji je svoj život dao borbi za slobodu na Anti-G8 protestima u Đenovi. A sa druge strane, da se neguje muzička tradicija krajnje levice pokazali su obradom crust sastava Hellkrusher. Bosonogi pevač je par puta opleo po policiji i državi i nakon dvadesetak minuta svirke se sa ostatkom benda povukao sa bine.

Ono što nas je pratilo kroz celu turneju i ovde se pokazalo izvesnim – kašnjenje. Opet smo počeli pola sata nakon zavšetka prethodnog benda. Malo se i publika smorila (opet), pa smo dobili i povike kao izražajno sredstvo nestrpljenja. Konačno u 22.30, kreće rokavela! Repertoar klasičan, šetnja kroz pesme koje su se našle na prvom izdanju ’’Fortress’’, uz dosta noviteta. Na kraju smo malo izmiksovali set, te smo poslednju svirali ’’After The Fall’’, dok je ’’Fortress’’ uglavnom imala tu čast. Publika je bila statična, daleko više nego na prethodnim svirkama. Nedelja je pa je i sam nastup morao biti gotov oko 23.30. Završili smo 10 minuta pre toga.

Ekipa se razišla već oko ponoći, pa smo imali sve vreme ovog sveta i sav prostor Monteparadiso univerzuma da se zezamo i blejimo. Piva je ostalo, rakije takođe, što je bio pozitivan znak da se Prakopa žurka protegla do duboko u noć. U delu dnevnika koji se tiče svirke iz Zagreba pisao sam o tome kako je tamošnji rap battle bio uvertira u ovaj koji će se desiti u Puli. Jeste, u jednom trenutku smo Mitar i ja zabetlali i tako preko sat vremena bacali najužasnije i najbrutalnije rime na svetu. Ima negde i snimaka nekakvih, ali će to zauvek ostati u arhivi Prakope, buhaha.

Spavali smo u, ako ga tako mogu nazvati, bekstejdžu Haklaba, mada mislim da se ta prostorija koristi i kao biskop s obzirom na to da je na zidu bilo platno, a okolo veliki broj stolica. Da smo se probudili u avgustu na istom mestu, verovatno bismo čuli graju pijanih pankera iz unutrašnjeg dvorišta Rojca jer prozori upravo ka tamo gledaju, ali s obzirom da je februar bio u pitanju probudismo se jedino smrznuti ko sante leda, što se isto ne bi desilo da je vreme festivala. Klima je radila celu noć, ali nam nije nešto posebno pomogla. Da nas budi pristigao je Mića iz benda Nulla Osta negde oko 11 sati. Kafić u hood-u nam je poslužio za jutarnju kaficu i čaj, a nakon toga se otisnumo put Dalmacije oko 13h.

Hvala puno celoj Monteparadiso ekipi koja se iscimala za ovaj koncert. Posebno hvala ide Mići iz Nulla Osta koji je bio kontakt-osoba, devojkama koje su pokidale spremanje falafela i klinčadiji iz benda Scorn. Adio Pola!

DAN IV – 19.2.2018., ZADAR (Nigdjezemska)


Rešili smo tokom jutra da za Zadar zapucamo Jadranskom magistralom ne bi li malo zaobišli naplatne rampe i ostala saobraćajna čudesa koja ti skrate vreme putovanja, ali ti i novačanik opustoše. E sad ide muka na liniji tradicija – moderno, stara nauka – tehnologija, papir (um) – uređaj (GPS). Sav naučni i tehnološki napredak ljudska vrsta treba da koristi, naravno ako im je svrha plemenita i ako se plemeniti ciljevi time ostvaruju. To je moj stav. Međutim, činjenica je da su za neke stvari i dalje tradicionalna sredstva i alati tate-mate u odnosu na savremena dostignuća. U to ime ja KARTA, A NE GPS (food not bombs fazon, hehe). Naravno, ovaj drugi je daleko lakši za rukovanje i, u većini slučajeva, sluša šta mu kažeš i koju putanju mu zacrtaš, ali to ovog puta nije bio slučaj. GPS nas je uporno navodio na auto-put, koji je nešto udaljeniji od mora, umesto na Jadransku magistralu koja, logično, ide tik uz more. U tom smislu sam ja bio u fazonu da pratimo znake i da se držimo blizine mora, a ne da se uzdamo u GPS. Nešto nakon Rijeke uređaj nas je ispalio, pa nas je na sledećoj raskrsnici, gde je jasno pisalo da je Split desno, terao da se vratimo nazad u grad. Tu se umalo nismo posvađali, ali je ipak saobraćajna geografija pobedila - krenuli smo put znaka. GPS je i dalje nešto lupetao i pokazivao da nije trebalo tuda, pa je svađa skoro kulminirala, ali se na kraju ispostavilo da sam ipak bio u pravu, jer je to taj put bio (u glavi Vajta – Dojdi mi, dojdi mi, diri, diri, dojdi mi). I tako mic po mic, Senj po Karlobag, pustismo se da nas magistrala i ingresiona nabrana obala dalmatinske strane Jadrana nosi.

Pogled sa puta ka moru je prelep. Nižu se tektonska nabrana ostrva Krk, Prvić, Goli Otok (jeste, onaj Goli Otok i zaista je takav - go), Rab, Pag i taman kad si pomislio da ćeš još gledati lepote, pade mrak. Istini za volju mrak je i pre mraka pao, s obzirom na to da nas je uhvatila neka poluoluja (mislim na elementarnu nepogodu) i da se smrklo kao da se nebo spušta na Zemlju. Ceo taj spektakl nam je ostavio prostora da se uživimo u ulogu koja nam je slučajno data – četiri jahača apokalipse. Pa da, crust as fuck. Osim armagedona, kao najave našeg dolaska, usput smo mogli da vidimo i fine (navijačke) grafite dobrodošlice poput ’’Tito, partija, hajdukova armija’’ ili ’’Dalmatinci četnici’’. Autokamp Ujča nas je takođe pozdravio, te sam se ja skoro kao kod kuće osetio jer Torlaci ujku katkad zovu ujĆa. I dobro, da ne davim više, eto nas u Zadru u osam sati uveče. Čini mi se da Bora i ja jedini nismo bili u prostoru gde ćemo svirati, pa i nismo bili od neke pomoći, a tražili smo ga dugo. Vreme musavo, kiša cepa, a Tornado merka... sa zida prekoputa kafića gde je Mitar iscimao wi-fi ne bi li nam internet kako pomogao. Na kraju opet tehnologija zakazala, ali meštani nisu, pa su nam pokazali nekadašnji vojni kompleks ’’Stejpan Radić’’ gd(j)e se Nigdjezemska ušuškala.


Ovaj autonomni društveni centar, kako sebe nazivaju, odnosno skvot – Nigdjezemska, postoji već nekoliko godina. Svoj kutak su pronašli u nekadašnjem vojnom kompleksu ’’Stjepan Radić’’, tačnije u zgradama bivše kotlarnice. Zauzete su dve zgrade. U jednoj se održavaju koncerti, dok je u drugoj infošop, kuhinja, kupatilo, dnevni boravak i mesto za razonodu gde možete pikati stoni fudbal, na primer. E i ovo, u produžetku ove druge zgrade nalazi se ogromni skejt park, izgrađen na zgarištu nečega što je nekada tu pronalazilo svoju namenu. Meni liči na vojničku menzu. Baš u vreme kada smo mi dolazili, gradonačelnik Zadra – Branko Dukić, najavio je izgradnju kulturnog centra na mestu skvota. Međutim, ispostavilo se da ih ipak neće dirati, već da će druge delove bivšeg vojnog kompleksa adaptirati. Kasnije smo saznali da je gradonačelnik naznačio da se neće mešati u ’’apolitičnost’’ Nigdjezemske. Umalo ne groknuh kad sam to čuo.

Nego, vratimo se temi. Taman kad smo stigli večerica je bila spremljena. Sočivo sa testeninom i to čorbasto, za na kašiku što bi se reklo. Nemoj da je neko pomislio na kašikanje Gorana Barea ili Milana Mladenovića. Malo smo čavrljali, upoznali se sa ekipom koju do tada nismo znali i ubijali vreme do koncerta. Inače smo jedini svirali te večeri pa je početak bio zakazan za 22.30, 23h. U jednom trenutku se pojavio Dario, predstavnik najmlađe generacije zadarskih pankera. Posle par rečenica upitao je: ’’Ko je od vas radio Pinhead’s Victim?’’ Ja se javih, a on će: ’’Baš mi je drago. Tvoj bend je direktno uticao na mene da postanem vegan.’’ Jebote, kad se nisam sobalio s onog troseda na kome smo se fino usidrili. Da objasnim. U srednjoj školi sam imao one man bend kroz čije sam tekstove obuhvatio razne teme od socijalnih, preko ekoloških, do onih koje su se ticale prava životinja (bio sam vegetarijanac u to vreme). PMK Records je izbacio moj jedan jedini album, sniman u kućnoj krš produkciji, imena ’’Maske su pale... ...sruši zidove’’. Upravo je ovaj album nekim tokovima stigao do malog Darija. Baš me je obradovala ova činjenica i jako mi je drago da se posle 10 godina od izlaska albuma poruka i dalje čuje i širi.

Kucno je čas (da narod dobije vlast – što bi rekli VIS Mamuti) i lagano se prešaltasmo u okupanu muralima i bojama veselja zgradu pored, gde smo imali koncert. Lagano smo se namestili, tj. laganije nego što smo veče pre dogovorili da više nećemo i sve pripremili za start. Publika je uglavnom bila mlada. Uglavnom srednjoškolski uzrast uz još nekolicinu nešto starijih Zadrana i Zadranki. Jako mi je bilo milo da vidim da je jezgro scene lokalne zapravo mlađarija. Stanovništvo Zadra kao i ostalih gradova u Hrvatskoj, kao i unutrašnjost Srbije, gravitira ka većim mestima. Kapiram da će se ova ekipa u nekom trenutku raspršiti diljem Hrvatske (i inostranstva), ali s obzirom da su tek prvi, drugi razred srednje, potrajaće lepota i mladost zadarske hc punk scene još neki period.

Set nismo menjali. Pesme su ovim redosledom išle: ’’Pray’’, ’’Undying Appeal’’, ’’Nieblas’’, ’’Control Narrative’’, ’’Shadow of Swords, ’’Debt’’, ’’Enclosure’’, ’’Prakopa’’ i ’’After The Fall’’. Ovo je bio definitivno najluđi naš nastup na turneji. Omladina ispred bine je napravila totalni haos. Stefan je sa njima igrao pogo sve vreme, a znoj, ruke, noge i tela su se viorila prostorom. Zbog toga smo dodali još dve pesme za kraj ’’Fortress’’ i ’’Remember the Names’’. Još malo lomljavine i kraj, nakon skoro sat vremena aktivne svirke. Naravno, na početku seta smo opet najstrašnije ispali, ali nas to nije pokolebalo, niti publiku umrtvilo, te slobodno mogu reći, iz mog ugla, da je ovo najbolji koncert na mini turneji.

Sa distra je skoro sve otišlo u ruke mladih zadarskih pankera i pankerki, metalaca i metalki. Ono što je meni dodatno ulepšalo ovo veče jeste pojavljivanje mog kolege sa zagrebačkog fakuleteta i velikog prijatelja Lućana. Čovek je uspeo da ugrabi poslednjih 10 minuta koncerta jer pre isto toliko minuta pristigao iz Zagreba u Zadar. Brdo nekih pozitivnih stvari se kretalo unaokolo te večeri. Bora nam je kasnije saopštio da je punk/metal omladina pitala da li bismo mogli i sutradan da ostanemo, pa da opet zasviramo pred većim brojem srednjoškolaca koji te večeri nisu mogli, upravo zbog škole da budu prisutni. Havarija.

Nakon certa smo otišli da dokusurimo onu čorbicu od sočiva i testenine u susednu zgradu. Neki simpatični mališa iz Crne Gore se tu našao i pokrenuo priču o tome kako Srbe baš ne vole u Zadru i kako se baš raduje što je bend iz Beograda gledao u gradu gde studira. Još nekih pola sata, sat smo izblejali svi zajedno, potom se pozdravili i razišli, svak na svoju stranu. Mi smo otišli nazad u prostor za koncerte gde smo na spratu i spavali. Ako je u Puli bilo hladno, ovde je jebeni pleistocen na snazi bio i to glacijali, redom – (Dunav, Biber) Ginc, Mindel, Ris i Virm . Mitar i ja smo doslovno približili grejalicu do kreveta, ali se toplina nije osetila ni malo. Ujutru smo brže bolje, ne bi li se zagrejali, izleteli na ulice Zadra i otisnuli se u stari deo grada, koji je na 5 minuta od skvota. Mitra smo ostavili da kunta, da se odmori dovoljno da ne zakucamo u neku banderu na putu ka kući.

Bora, Stefan, ja i lagani đir zadarskom rivom. Vratili smo se nakon turističkog obilaska negde oko 14h. Mitar se probudio i orno čekao da krenemo, a to smo i učinili nekih sat vremena kasnije.

Hvala puno Nikoli iz Bosonogog Djetinjstva koji nam je organizovao koncert uz pomoć saboraca iz skvota, hvala Dariju i njegovoj ekipi na podršci i hvala ljudima iz Nigdjezemske na gostoprimstvu. Nadam se da se vidimo opet nekad uskoro.

Na putu ka kući, napravili smo par pauzica, od kojih je ona prva bila najzanimljivija, ali se ne može preneti rečima u potpunosti. Rećiću samo da je Bora dosta dobar karatista u momentima nervoze, haha. Granica 22h, Beograd ponoć, gajba jedan sat iza ponoći.

Jako dobro zezanje, fenomenalnih pet dana puta i četiri koncerta u nizu. Svuda su nas lepo ugostili i zaista još jednom hvala Županji, Zagrebu, Puli i Zadru na svemu. Ja sam u međuvremenu napustio Prakopu zbog životnih obaveza, ali momci i dalje rokaju. Čekidičekirajte ih. A mi se pišemo i čitamo nekon drugom prilikom i opet, nadam se, uskoro. Stay tuned.

Nemča



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva