Zanimljivo je u kolikoj meri je o Konanu iscrtano i snimljeno više priča nego što je to njegov tvorac izvorno osmislio. Hauard je, bog da mu dušu prosti, nesrećno napustio ovaj svet pre više od 80 godina, digavši ruku na sebe. Neoprostivo, rekli bi neki, i potpuno u suprotnosti sa modernim i verskim normama, pa čak i karakterom junaka koga je stvorio. Takvi, rekli bi drugi, ne poznaju kako je to kada se neko nosi sa demonima u svojoj glavi. Ali, o tome nije reč sada i ovde.

Darkwood je u tekućim mesecima izvršio Konan-ofanzivu. Zasad tek u začetku, ali tu je. Jasno je da su neke druge edicije mrkog Simerijanca opakog pogleda od ove izdavačke kuće trenutno na tihom režimu rada. Čelnici kažu: nastaviće se, nije se odustalo. Prvo se nedavno pojavila izvanredna prva knjige „Kralja Konana“ iz izdavačkog opusa Dark Horse-a a objavljena u Darkwoodu tokom Sajma knjiga minule godine. Obavezno štivo, impozantno osvežavajuće u pristupu Konanu, i slatka minijatura jer će edicija obuhvatati samo dve knjige, a prva je već dostupna.

Dalje, u majskoj i junskoj „Stripoteci“ Darkwood je objavio „Konana: Crni kolos“, francuski obračun sa Konanovim mitosom. Reč je o adaptaciji Hauardove priče, i to veoma dobroj (adaptaciji, jelte), koja je nedavno objavljena u izdavačkoj kući Glenat. Otkud sad Konan u Francuskom izdavaštvu? Kako je pokojni Hauard napoustio ovu dolinu suza pre više od 80 godina, u Evropi su njegova dela prešla u javni domen. Tako da su se Francuzi odvažili da daju svoj autorski pečat opusu Konana, i to će po svoj prilici uraditi još nebrojeno puta. Taj Konan svakako nije Bjusemin, niti Frazetin, to je činjenica. Vizuelno neke razdražuje, drugi ga hvale. Da se razumemo, ja pripadam ovom drugom taboru, al' svako po svom svecu i troparu. Mišljenja sam da se makar mora dati šansa, pa makar bio i razočarenje. Nigde nije zlatnim slovima zapisano kako Simerijanac mora da izgleda, a ostalo je stvar navike.Uostalom, svaki sledeći album Glenata biće delo drugih autora i vizuelno drugačije osmišljen, pa će sigurno biti i oduševljenja i razočarenja.

No, nedavno je usledio nastavak izdavačkog poduhvata posvećenog Konanu, a posebno ediciji Dark Horse-a. „Konan: Rođen na bojnom polju“ se pojavio nepretenciozno. Bez bombastičnih najava, tek pokojim Fejsbuk ili forumaškim tizerom. Pušten je u prodaju tokom „TRAS!“ festivala u maju, tačnije u subotu 12. maja, negde oko podne ako neko baš voli iscrpne detalje. Kada je reč o tehnikalijama, knjiga je dostupna u tvrdim i mekim povezima, ima oko 170 strana i dizajnom je identična američkom izdanju. Dakle, tu nema nekih zanimljivih preokreta.

Reč-dve o više puta pominjanoj sintagmi „edicija Dark Horse-a“. Kao što je verovatno opštepoznato, prava na strip izdanja Konana u svetu držao je Marvel još od sedamdesetih godina. Čuveni filmovi sa Švarcenegerom u glavnoj ulozi samo su uvećali popularnost lika, a Marvelove edicije bile su dragocen izvor zarade. Dakle, to je taj Konan koga svi vizuelno znaju, kreacija mrkog pogleda najprepoznatljiviji u Bjuseminom uratku. Izdavaštvo i broj Marvelovih serijala su kompleksno pitanje, a ja se neću ni pretvarati da sam stručnjak po tom pitanju. Kao čisti konzument zanimaju me samo konkretni stripovi, dostupni pohlepi ruke moje, kao što, verujem, ni čitaoce ovih redova ne zanima ko je sve crtao i pisao Konana i pod kojim imenom serijala. Da l' je nešto Konan Simerijanac, Divlji mač, Glavoseča, Uništitelj... štagod, sad već izmišljam, u ovom trenutku nije ni važno. Ono što nam jeste bitno je činjenica da od 2004. godine prava na Konana prelaze u izdavačku kuću Dark Horse, koja upošljava izvanredne i talentovane autore, značajno modernizuje ideju i koncepciju Konana, i objavljuju ga tokom sledećih 15 godina, sve do 2018. kada Marvel ponovo uzima licencu. Kako sad to, zar nije Hauard javni domen? Pa ne, u Americi je taj rok nešto duži. Dakle, kad već Evropljani mogu da se igraju sa Konanom, u Americi je to još pitanje licenci i prava.

Ono što je nama važno jeste da sedam serijala i, valjda, pregršt one-shot naslova, čine jednu lepu zaokruženu celinu, nadasve hvaljenu kod fanova. Kako će u budućnosti Marvel ponovo da se nosi sa likom i delom Konana – videćemo. 

Opet, potpuno iskreno, moje znanje o Dark Horse Konanu zasniva se samo na objavljene dve knjige u izdanju Darkwooda. „Kralja Konana“ sam hvalio u proteklim mesecima, i nastaviću to da činim, a „Rođen na bojnom polju“ sam u moru obaveza tek nedavno pročitao. Nije sasvim sigurno da li je tajna u tome što sam dosledno odbijao da čitam skenove ovog Konana, ili nabavljam američka izdanja, ali žargonski rečeno – ovo me radi.

I na ovlaš listanje, stranice obiluju krvlju. Nisam krvolok, niti pokušavam da „Rođen na bojnom polju“ predstavim kao tiradu prosutih iznutrica. Tu se krije mnogo više, govorim samo o ovlaš listanju i prvom utisku. Na poleđini je zanimljiv citat: „A te šume tamne što obronke sumornih brda kriju, i oblaci sivi, teški, koji se nad njima večito viju, to beše Simerija, o prinče, zemlja njegovog rođenja. Simerija, zemlja večne noći i tame...“ Poetski, zar ne? I lepo sročen prevod (kao i u celoj knjizi, zaista). Opet, to je poetika svojstvena Konanu, deluje blisko i obećava više nego što se oku na prvi pogled čini. I sam naslov, pored citata, obećava da je „Rođen na bojnom polju“ priča o Konanovom rođenju i mladosti. Dakle, fragmenti otrgnuti od Hauardovih oskudnih zapisa o Konanovoj mladosti, dodatno romantizovani i prerađeni. Ali, ovo je pripovest o Simeriji koju smo tako bolno retko viđali u stripovima i filmovima o Konanu. Pa i u izvornim pričami, kako tvrde, nisam lično posvedočio u celosti.

Pripovest o Konanu i Simeriji mora onda biti i krvava. Naslov i to tvrdi, jer čin rađanja na bojnom polju, ako se doslovno shvati (a u ovom slučaju nema drugog načina – ipak je to Konan), ne pruža drugačiju sliku. I poslednji deo slagalice, već na prvim stranama postaje jasno da radnja počinje dugo nakon Konanovog života. Karavan dostojanstvenika nabasava na Konanovo nasleđe u istraživačko-trgovačko-hegemonijskoj misiji, i prisutni princ nalaže da mu se iz oskudnih fragmenata ispripoveda origin tog divljaka kojim je fasciniran. Nadalje, čitalac je u ulozi princa kome čarobnjak, koji o Konanu čini se više zna nego što dozvoljava da se nasluti (a znalci će prepoznati plamen mržnje starog neprijatelja u njegovim očima), čita delove Simerijančevog života.

Koncepcijski zanimljivo delce, „Rođen na bojnom polju“ vozi od samog početka. Nakon uvodne minijature, kada se čitalac udobno smesti u ulogu princa, prva stvar je ispunjavanje obećanja iz naslova. Konan se, dakle, rađa na bojnom polju. Onda se krvavost prvog čitanja demistifikuje u valjanu, napetu i često emotivnu pripovest o formativnim godinama i događajima iz Konanovog života. Od rođenja, pa do trenutka kada napušta Simeriju ne osvrnuvši se, saznajemo šta je od Konana stvorilo grubog divljaka zlatnog srca kakvog znamo iz Hauardovih pripovesti. Kako je scenarista (Kurt Bjusik) koristio samo slabo dostupne Hauardove fragmente o Konanovoj mladosti, veći deo priče i scenografije divlje Simerije izgrađen je od ništice.


Potrebno je iscrpno poznavanje tog sveta da bi se postigla upečatljivost i, naravno, uverljivost, da se Simerija i Konan podignu od malih nogu. Simerija je gruba zemlja, tu nikada nije bilo sumnje. Ali kakva? Ako već niste čitali ovo delo, zatvorite oči i zamislite je. Da li je kamenita pustara, ili vrlet kanjona obraslih šumom? Da li je mnogoljudna ili polupusta? Da li ima obilje vode? Kakve su kuće? Sve to je moralo biti osmišljeno, i konačni proizvod je sasvim zadovoljavajući. Na neki jedva poznati način, sve se uklapa na svoje mesto. Gruba mesta rađaju grube ljude, da parafraziramo dobro znanu izreku. Uostalom, setimo se kako je Herbert u „Dini“ postavio povezanost okoliša sa snagom čoveka koji u njemu odrasta i živi. Dečak koji odrasta u „Rođen na bojnom polju“ je svakako kadar da učini sve podvige koji će uslediti. Pitanje je samo da li bi Hauardov svet drugačije izgledao da je više simerijanskih junaka odlučilo da trbuhom za kruhom ode u Akviloniju. Pa ne, i to postaje jasno. Konan je singularitet i u svom rodnom okruženju, predodređen za velika dela i još veće delovanje. I u to nas uveravaju autori „Rođen na bojnom polju“. Sila kojom odiše Konanov lik od najranije mladosti opipljiva je na ovim stranicama. A sila boga ne moli, pa bio to i Krom. Zaista, Konan ne moli Kroma, već deluje uzvikujući ime svoga boga kao apel da bude viđen i priznat, ili bolje obavest da se nešto silovito i herojski odvija na stranicama.

Postoji jasan otklon da je sve romantizovana pripovest sveštenika princu. Kako se pred nama odvija istorija koja može i ne mora biti istinita, tako je i priča koju sluša princ samo ulepšana verzija stvarnog života. Gde je onda istina? Jednostavno, nema je. Ali, ovo postaje istorija u koju želimo da verujemo, jer je tako neodoljivim varvarskim šarmom ispričana na 170 strana. Konan dečak i kasnije adolescent iz „Rođen na bojnom polju“ lako i jednostavno leže u nadaleko i iz davnina poznat kalup koji nosimo u mislima. To je, jednostavno, on. Zato je i lako odbaciti sumnje i prihvatiti „Rođen na bojnom polju“ kao origin story, isto koliko je lako prihvatiti nulu na rikni, iza koje će, nadamo se, uslediti svi ostali tomovi Dark Horse Konana u izdanju Darkwooda. Ja sam makar kupljen i navučen.

Nikola Dragomirović