Romski pank nije mrtav - Gogol Bordello i sjaj beogradskog punog meseca



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sinoć, 28. maja, prepuna bašta beogradskog SKC-a dočekala je svetsku gypsy punk senzaciju Gogol Bordello, gde im je u akciji zvučnog razlaganja tonova sličnih boja pomogao beogradski sastav Maika. Događaj je organizovan od strane koncertne agencije Long Play.

Velika pomama je nastala onog trenutka kada se doznalo da će Gogol Bordello po prvi put u dvadeset godina dugoj karijeri posetiti prestoni grad Srbije. Ovdašnja publika ih je mogla gledati pre tačno 10 godina na novosadskom Exit festivalu, međutim, dugačak je to vremenski period koji je izrodio par jako dobrih izdanja, među kojima je i ono potonje ’’Seekers and Fingers’’ iz 2017. Upravo je taj album bio povod da se ova šašava ekipa otisne put Evrope ne bi li sadržaj istog ispromovisala po starom kontinentu. Jedan od datuma je bio rezervisan za Beograd, a Beograd je to znao da ceni i da uzvrati duplom merom.

Bend koji je otvorio ovaj događaj, neki minut pre 21h, bio je beogradski, imena – Maika. Jezički jedinstven, narodno heterogen, a muzički još raznovrsniji. Melos Balkana, obavijen velom popa i panka, te prošaran elektronikom, a moglo bi se primetiti da su i Gogol-i bili jedni od onih odakle se crpila inspiracija. Sastav čine muzičari i muzičarke iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore - Ida Prester i Bojana Simeon na vokalima, harmonikaš Luka Lopičić, trubač Dušan Murišić, bubnjar Nikola Vukotić i na bas gitari Petar Stojanović. Dakle gitare nema, ali je evidentno bilo da nema ni saksofona, ali nisam siguran kojim povodom ga nije bilo.
 
foto: Nemanja Đorđević
Svoj polučasovni set su otpočeli numerom ’’Zli refreni’’. Ono što je posebno bilo interesantno, pored karnevalskih odora Ide i Bojane, jeste neviđena pokretnost na stejdžu od strane ove dve žene. Doslovno su sve vreme skakutale, igrale, bacakale se, razvile zastavu sa babuškom i imenom svoje grupe i na kraju pokušavale da podignu atmosferu među prisutnima. To im nije im baš pošlo za rukom. Nekolicina ljudi u prvim redovima se zainteresovala za svirku Maiki, ali je uglavnom razređena publika bila u iščekivanju onoga što će uslediti nakon. No, ni to nije omelo žurku na bini. Ono što bih ja pronašao kao zamerku jeste rasveta. Verujem da je deo koncepta i da je cilj napraviti light show koji bi odgovarao onom iz diskoteke ili sa vašara, ali je ipak bila prenaglašna do te mere da se bend nije video dobrim delom repertoara. Kad smo već kod njega, on se oslanjao na friški prvenac ’’Balkannibalism’’, sa kojeg su se posebno izdvojile ’’River Sava’’, ’’People of the South’’ i ’’Share of Your Life’’. Tokom ove poslednje je harmonikaš Luka dobio i 100 dinara bakšiša, za koji je rekao da je dovoljan za parking, a Ida uz šalu dodala da bi valjalo isti podeliti sa kolegama. Ovom trakom su završili nastup. Htele su vokalistkinje da započnu i novu, odnosno onu koja će se naći na idućem izdanju, ali je usledio prekid na pola prve strofe jer je trebalo binu osloboditi ne bi li se zvezde večeri namestile. Čudan potez, ali Ida reče da je makar tu preview koji će nas uvesti u ono što će stvaralaštvo ovog perspektivnog i jako uvežbanog sastava doneti.

Bend će pratiti Gogol Bordello na nekoliko mesta po regionu u nastavku tuneje, te u ime toga odoše da odmaraju, a mi ostadosmo da čekamo hedlajnere. Ovaj koncerte je pored muzičkog dela imao i onaj umetnički, odnosno cirkuski (kasnije će se ispostaviti da je celokupno veče stavljeno u službu umetnosti). Naime, ekipa iz ’’Inex  Cirkus Teatra’’ je na štulama zabavljala narod ispred SKC-a, ali i u bašti, pa su se neretko viđali momci i devojke sa metar, metar i po visine iznad ostalih kako defiluju kroz masu. Apropo nje, već negde oko 21.50, gotovo da igla nije imala kuda pasti, bar u onom delu odakle je moja malenkost posmatrala nastup. Publika je uglavnom bila starije dobi, a daleko manje prisutna mlađarija je delimično iskupnila prostor tik ispred bine ili na neznatnoj udaljenosti od nje, na prostoru gde će se odigrati par šutki.
 
Tačno je 22h i na stejdž, ognut krošnjama lipe koje preko dana debeli ’lad formiraju, izlaze oni – Gogol Bordello. Na gitari Boris Pelekh, za bubnjevima Alfredo Oritz, basista Thomas Gobena, violinista Sergey Ryabtsev, multi instrumentalista Pedro Erazo i on, glavom i brkovima - Eugene Hütz. Internacionalna brigada dobrih muzičara u ulozi apologeta romskog panka. Harmonike nije bilo, ali se ni njen nedostatak nije dao oslušnuti tokom večeri. Krenulo se beskompromisno sa ’’Break into Your Higher Self’’, jednom od pesama koje su se izdvojile kao hitovi sa novog albuma ’’Seekers and Finders’’. a odmah potom se jurnulo u ’’Not A Crime’’ i ’’Wonderlast King’’, koju je auditorijum horski zapevao i dao do znanja da će zavrediti enormno poštovanje na posletku, ali o tom - potom. Ta numera je dovela i do prvog stagediving-a, koji je kasnije postao učestala pojava.
 
foto: Nemanja Đorđević
’’I Would Never Wanna Be Young Again’’ je na binu dovela Ashley Tobias, devojku koja peva bekove i određenje solo deonice svojstvene isključivo ženskom glasu. Upravo ovde se prelomio njen vrisak koji je nakostrešio dlake naroda ispred njih, a i razgolitio Eugene-ovo teleso – ostade čovek bez jakne. Usledile su ’’Saboteur Blues’’ – gde se otvorila prva flaša vina, ’’My Companjera’’ – tokom koje se prvi put razlomilo simultano ’’hej, hej’’ publike i benda, ’’Alcohol’’ – sa fenomenalnom improvizacijom i bravurom Eugene-a na akustičnoj gitari, ’’Ultimate’’ – kao jedna od meni dražih i ’’Rebellious Love’’ koja je frontmena odvala sa scene među prve redove plesnog podijuma. Ono što se moralo primetiti jesu izmenjeni aranžmani. Ovakve izmene su dovele do nešto sporijih verzija u odnosu na original, pa su nas posle žustrog početka spustili neznatnim tempom do poda. Takav manir je bio prisutan dobrim delom koncerta, a neki fanovi su se malo smorili zbog toga. Meni su pak spore pesme Gogol Bordello-a izuzetno interesantne, te mi je sve to nekako bilo zanimljivo. Zanimljiva mi je bila i činjenica da su u grupi svi vrsni muzičari i da je koncert zapravo bio jedna velika predstava (onakva kakvu gledamo u pozorištima). Zašto? Prvo su svi izašli odeveni u piratsko-karavansku kombinaciju, drugo svako je imao svoj zadatak po pitanju animiranja auditorijuma i uloge na stejdžu, a potom i komunikacija koja je bila veoma dobra, manje verbalna, više ona neverbalnog karaktera. I da, umalo da zaboravim zvuk, koji je bio fenomenalan. Ne znam da li sam ikada bio na koncertu koji je toliko dobar zvuk imao. Do te mere je bio dobar da sam u jednom momentu pomislio da sviraju na playback. Svaka čast toncu i svaka čast njima na izboru istog, ali i na sviračkom umeću koje je neupitano.

Nastavili su dalje sa sporim uvodima čak i kod onih bržih pesama poput ’’Immigraniada’’. Međutim, posle uvoda, kreće razrada, pa zaključak, a ova pesma je i razradu, i zaključak vratila na nivo energije i emisije iste sa početka njihovog seta. Pevalo je i staro i mlado, skakalo, veselilo se, šutkalo. Jedna od žonglerki je usled ove stvari štule zamenila tuđim rukama stagediving-a, a šutka se mic po mic prenosila ka unutrašnjosti. Multi instrumentalista Pedro je tokom svog obraćanja pre početka ove numere pozvao  na ’’peace, love & unity’’ i na taj način dao do znanja svima koje se vrednosti baštine u ovom muzičkom kolektivu.
 
foto: Nemanja Đorđević
Turneja jeste organizovana u svrhu promocije novog albuma, međutim, repertoar se uglavnom oslanjao na ’’Trans-Continental Hustle’’, ’’Gypsy Punks (Underdog World)’’ i ’’Super Taranta!’’, dok se izlet u prvi, odnosno drugi studijski pesmama ’’Passport’’ i ’’Baro Foro’’ dogodio tek pred kraj večeri. Ashley se dohvatila velikog bas bubnja, dok je Ukrajinac Евгений Александрович Николаев-Симонов iliti Eugene Hütz kako ga roditelji ne krstiše, ali svetska muzička scena dobro zna, vinom polivao prve redove, sebe i ostatak sastava. Sve se to dogodilo (na putu za ludilo) tokom ’’Start Wearing Purple’’, koja se umalo našla poslednja na setu. Nisam baš najbolje razumeo, a ni video, s obzirom na poziciju sa koje sam posmatrao ovu muzičku predstavu, ali je, na kontu Eugene-ove priče, policija došla ne bi li koncert okonačala. Verovatno je to bila šala koja ide u prilog teatarskoj formi koncerta, ali zapravo i bi kraj, ali nakon što su odsvirali još jednu numeru – ’’Think Locally Fuck Globally’’. Rekao nam je da je šarmirao policijske službenike i da je uspeo da izboksuje još jednu, ovu stvar za odsvirati. Nju je posvetio bendovima i izvođačima sa Balkana koji su izvršili najveći uticaj na njih na početku karijere, a oni su Kal i, glavom i bradom, Boban Marković, između ostalih.

Pun mesec nad Beogradom i njegov sjaj, ispratiše ovu fantastičnu sedmorku put bekstejdža. Vratili su se svi obaška na binu ne bi li se još jednom poklonili publici koja ih je pozdravila neviđenim ovacijama i aplauzom, a sve to uz zvuke pesme ’’Redemption Song’’ u verziji Johnny Cash-a i Joe Stremmer-a. Kakav finiš, čoveče...

Ili ne? Svi su hteli još ili makar jedan oficijelni bis. Međutim, nezvanični koji je usledio, dovodi ovaj koncert na mesto jednog od interesantnijih koje sam posetio. Pošto narod nije hteo napolje, a bekstejdž je u zgradi SKC-a, odnosno u prostoriji koja se vidi iz bašte – svi krenuše da skandiraju ’’we want more’’ sa pogledom ka toj sobi. Molitve bejahu uslišene i eto Eugene-a. Preko prozora na ciradu iznad šanka koji naleže na zgradu Studentskog kulturnog centra. Doneli su mu neko malecno pojačalo i akustičnu gitaru da se prikači na njega, ali nije uspeo. Ono što je uspeo jeste da se dohvati obične akustare i zapeva na sav glas ’’Pala Tute’’. Ništa se nije čuo, ali su oni tik ispred, tj. ispod njega horski preneli refren nazad, te su ga svi na posletku zapevali. Na taj izvanredni način, Eugene Hütz se u svoje i u ime Gogol Bordello sastava oprostio od beogradske publike.

Karavan se seli dalje po regionu, dok slika od sinoć ostaje permanentno urezana u sećanje svih nas koji smo posetili koncert. Fenomenalan zvuk, ništa manje dobra predstava i odličan dijalog sa publikom je nešto što bi trebalo biti sinopsis koncerta. Jesu nas tempom vozili od brzog ka sporom, sporijem, ali nakon onakvog završetka, jednostavno sve što bi im zamerili ne bi imalo preteranog smisla. S obzirom na utisak kakav je i beogradska fan baza ostavila, ne bi trebalo čekati opet ovoliko dugo na povratak ovih internacionalnih apostola romskog punk rock-a. Samo neka bude sa ’’We Comin’ Rougher’’ u mislima i garant opšteg uspeha je definisan. Ende.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva