Ako volite Tarantina sigurno ćete ići u bioskop da pogledate njegov film "Oslobođeni Đango". Ipak, pre nego što to uradite ne bi bilo zgoreg da pogledate kultni špageti vestern koji je i uticao bitno na Tarantinovu filmsku poetiku. Inače, špageti vesterni verovatno nikad ne bi nastali da u bivšoj SFRJ u nemačkoj produkciji nisu snimljeni prvi vesterni van USA, koji su za osnovu imali romane Karla Maja o Vinetuu. Videvši tako da se mogu snimati filmovi o Divljem Zapadu i u Evropi Italijani kod kojih je vestern tematika već bila jako popularna (strip Tex Viller nastao 1948. čak) počinju sredinom 60’ih sa snimanjem filmova koji će žargonski postati poznati kao špageti vesterni.

Kad je u pitanju ovaj žanr svi se sete Serđa Leonea ali njegovi filmovi i te kako odskaču od žanrovskih odrednica, to su jednostavno sjajni filmovi o kojima bi bilo nepravedno reći da su samo vesterni. Najtipičniji predstavnik te B produkcije u kome možemo videti sve šablone i ideje karakteristične za žanr je film braće Corbucci - Django.


Divlji Zapad je već krajem 19. i početkom 20. veka postao mitski prostor u koji su pisci smeštali priče o večnom antagonizmu dobra i zla. Razlika između Džon Vejn vesterna i špagetija je najviše u količini nasilja i krvi u ovim drugim (gde krv podseća na italijanski paradajz sos) a ovaj originalni Django iz 1966. smatra se jednim od najnasilnijih i najbrutalnijih filmova svih vremena tako da u Britaniji nije dobio dozvolu za prikazivanje sve do 1993. Druga bitna razlika je što u špagetijima obično nemamo pozitivnog junaka, i glavni junaci su ubice, lopovi, a preovlađuje estetika ružnog, mnoge scene se odigravaju u blatu i prljavštini, likovi se naglašeno znoje, kamera često zumira bore i ožiljke. Sve u svemu mnogo subverzivnije nego klasični američki vestern koji neguje tradicionalne vrednosti, u kojima seoska učiteljica sa pitom od jabuka čeka usamljenog kauboja da se vrati kući.

Glavni junak, misteriozni Django, se pojavljuje potpuno neuobičajeno kao pešak koji za sobom vuče mrtvački sanduk u kome je sakriven mitraljez, spašava prostitutku Mariju od bande koja podseća na kjukluksklan samo što nose crveno umesto belog. Tu bandu predvodi general Džekson koji opsesivno mrzi Meksikance (mnogi špageti vesterni se dešavaju na meksičkoj granici, valjda je Italijanima bilo lakše naći likove koji liče na Meksikance nego na Anglosaksonce) a odgovoran je za smrt Djangove žene.

U opustelom gradiću gde radi samo bordel Django će se udružiti sa Meksikancima radi pljačke ali kad oni zbog interesa revolucije ne budu hteli da ga isplate on će pobeći sa blagom koje će završiti u živom pesku dok će Mariju ubiti. Uglavnom, da ne prepričavam celu priču, ali jasno vam je da će im Django na kraju svima…tj. da će ih svi poubijati kako bi se osvetio i neće vam ih biti žao.

Ovaj film je jedan od najuticajnih svih vremena, inspirisao je 30’ak neoficijelnih nastavaka u kojima Djanga tumače razni glumci a Franko Nero će mu se vratiti tek 1987. nakon što je glumio i kod nas u Banović Strahinji. Tarantino je više puta istakao da mu je ovo jedan od omiljenih filmova a Django Unchained je neka vrsta omaža celom žanru špageti vesterna, tako da nije u pitanju klasičan rimejk.